БРАТСТВО доноси цело иступање Јулије Жданове, шефа делегације Руске Федерације на Бечким преговорима о војној безбедности и контроли наоружања на 1130. пленарном заседању Форума за сарадњу у области безбедности ОЕБС-а, Беч, 11. марта 2026.
Тачка дневног реда: „Дијалог у области безбедности“
Тема: „Споразум о субрегионалној контроли наоружања у складу са чланом IV Анекса 1-Б Општег оквирног споразума о миру у Босни и Херцеговини“
Госпођо председнице,
Захвални смо за сазивање “Дијалога у области безбедности”, посвећеног традиционалној теми политичко-војног мандата овог Форума – регионалним аспектима безбедности. Поздрављамо Његову екселенцију генералног секретара ОЕБС-а Феридуна Синирлиоглуа и захваљујемо се излагачима на њиховим садржајним излагањима. Руска Федерација, као гарант Општег оквирног споразума о миру у Босни и Херцеговини (Дејтонски споразум) и учесник Контакт групе, полази од значаја спровођења Фирентинског споразума о субрегионалној контроли наоружања, закљученог у складу са Чланом IV Дејтонског споразума.
Стране Споразума — БиХ, Хрватска, Савезна Република Југославија и два босанска ентитета (Муслиманско-хрватска Федерација и Република Српска) — обавезале су се да ће успоставити уравнотежене и стабилне плафоне одбрамбеног наоружања на најнижем могућем нивоу у складу са њиховим безбедносним потребама. Руска страна, као један од гараната Дејтонског мировног споразума, подржала је делегирање овлашћења странама Споразума о субрегионалној контроли наоружања, сматрајући то важним кораком у преношењу одговорности за ситуацију у области разоружања на саме балканске државе.
Настављамо да овај правни инструмент сматрамо ефикасним алатом за одржавање стабилности и безбедности, као и за јачање поверења у региону Западног Балкана.
Истичемо значај систематског рада механизама за праћење овог споразума, укључујући инспекцијске посете представника националних верификационих центара министарстава одбране земаља учесница и земаља чланица Контакт групе, укључујући и руску страну.
Као једна од држава које су биле сведоци потписивања Општег оквирног споразума о миру у БиХ 1995. године, одобреног Резолуцијом Савета безбедности УН 1031 (1995), примећујемо да, из перспективе мандата Савета безбедности УН (претња миру и безбедности), ситуација у БиХ не изазива никакву непосредну забринутост.
Истовремено, приморани смо да констатујемо да је укупна кризна природа унутрашње политичке ситуације и даље одређена дестабилизујућом улогом западних земаља, које се мешају у послове суверене БиХ, чиме вештачки изазивају међуетничке тензије. Примећујемо тежњу западних кругова да униште уравнотежени систем заснован на Дејтону који узима у обзир равноправне интересе три конститутивна народа и два ентитета Босне и Херцеговине са широким уставним овлашћењима. Очигледно да је извор босанских проблема жеља западних земаља да преформатирају БиХ према сопственим мерилима, кршећи легитимне интересе народа те земље.
Одговорност за дестабилизацију ситуације у БиХ првенствено лежи на самозваном „високом представнику“ Карлу Шмиту. Тај пензионисани немачки политичар је „именован“ на место високог представника 2021. године, кршећи процедуре и међународну праксу, заобилазећи Савет безбедности УН. Уверени смо у неопходност хитног и безусловног затварања институције спољног протектората у БиХ.
Значајно неслагање међу чланицама међународне заједнице о босанским питањима такође је разлог за забринутост. Западне земље су пореметиле сарадњу са Русијом у оквиру Управног одбора Савета за спровођење мира. Таква пракса је очигледно неприхватљива са становишта правила мултилатералне сарадње у вези са ситуацијом, која је под контролом Савета безбедности УН. Истовремено, остајемо спремни на конструктивну интеракцију у циљу повратка процеса решавања босанског питања на позитиван пут заснован на дејтонским принципима једнакости три конститутивна народа и два ентитета са широким уставним овлашћењима, олакшавању дијалога и постизању компромиса и консензуса међу њима. У томе видимо залог свеобухватног развоја мултинационалне Босне и Херцеговине.
Пажљиво пратимо напредак операције европских снага “Алтеа” у БиХ. Подсећамо да је њен мандат строго дефинисан од стране Савета безбедности УН. Упозоравамо да је недозвољено увлачење међународних снага у унутрашњеполитичке процесе. Сматрамо повећање броја снага ЕУ неоснованим.
Истовремено, желимо да нагласимо да војна и политичка активност НАТО у региону Западног Балкана наставља да изазива дубоку забринутост. Она јасно поткопава Дејтонски споразум и директно Члан IV о разоружању.
Тенденција милитаризације је у потпуности захватила земље региона које су чланице алијансе. Оне повећавају војне издатке на 5% БДП-а до 2035. године, убрзавају производњу и набавку оружја и војне опреме и активно учествују у све чешћим и обимнијим војним вежбама НАТО-а, на којима се вежбају не само одбрамбене већ и офанзивне акције. Упућују се контингенти у састав мултинационалних борбених група распоређених ради „одвраћања“ Русије на њеном „источном крилу“, укључујући и на Балкану. Ради војне мобилности, проширује се релевантна инфраструктура и тестирају се разне логистичке шеме за транспорт трупа. Алијанса не крије чињеницу да је Балкан уопште, а посебно његов западни део, намењен да постане важна одскочна даска у контексту припрема НАТО-а за директан војни сукоб са нашом земљом у року од три до пет година, за шта се Брисел увелико спрема.
Штавише, по налогу НАТО инструктора, наставља се активно повећање борбених способности “Косовских снага безбедности”. Врши се њихово претварање у праву војску, кршећи Резолуцију 1244 Савета безбедности УН, која предвиђа „демилитаризацију свих наоружаних група“ у покрајини. У септембру 2025. године, Приштина је најавила четворогодишњи програм „јачања“ тих снага, укључујући, посебно, издвајање преко милијарду евра финансирања за те сврхе. Врше се припреме резервиста и војне инфраструктуре. Повећава се бројност косовских „оружаних снага“: 5.000 до краја 2026. године, 8.500 до 2028. године.
Супротно поменутој резолуцији Савета безбедности УН, западне земље систематски наоружавају те снаге. Од 2021. године, преко 500 милиона долара је потрошено на куповину западног оружја и војне опреме, укључујући оклопне транспортере М1117, оклопна возила Vuran, противтенковске вођене ракете Javelin FGM-148F и беспилотне летелице Bayraktar TB2. Најављени су планови за набавку ове године хеликоптера Black Hawk. Изградња постројења за производњу муниције МКЕ је при крају и очекује се да ће бити пуштено у рад крајем 2026. године. У плану је и почетак производње борбених беспилотних летелица.
Желели бисмо посебно да истакнемо питање субрегионалних војних блокова, који представљају озбиљну претњу миру и стабилности на Западном Балкану.
У пролеће 2025. године, Загреб, Тирана и Приштина потписали су споразум о сарадњи у области одбране и безбедности. Као део његове имплементације, најављена је заједничка куповина западног оружја и војне технике, као и намера Косова да формира заједничку војну јединицу са албанским оружаним снагама. План предвиђа успостављање размене обавештајних података, интеграцију система за обраду и пренос војних информација, синхронизацију аналитичких центара и координацију сајбер јединица оружаних снага. Ти кораци су у супротности са Резолуцијом Савета безбедности УН 1244, која потврђује територијални интегритет Србије у односу на Косово и забрањује појављивање у покрајини било каквих војних снага, осим међународног безбедносног контингента – КФОР који предводи НАТО.
Осим тога, у јесен 2025. године потписан је Споразум о војној сарадњи између Хрватске и Словеније, којим се такође предвиђа продубљивање војно-техничке сарадње и заједнички развој наоружања.
Учесници таквих милитаризованих субрегионалних формата, попут горе поменутих, изјављују своју тежњу да сачувају мир и стабилност у југоисточној Европи, али у стварности изазивају даље тензије и трку у наоружању на Балкану.
Посебно подвлачимо да Хрватска, као страна Дејтонског споразума, сноси посебну одговорност за обезбеђивање безбедности у постконфликтној зони Балкана. Њене тренутне акције ескалације тензија очигледно противрече релевантним одредбама Споразума, посебно Анекса 1-Б, укључујући његов Члан IV о субрегионалним мерама контроле наоружања. Очекујемо да државе гаранти документа, које су активно учествовале у процесу преговора, дају принципијелну процену ових акција.
Треба обратити пажњу и на чињеницу да се у последње време повећава притисак на регионалне факторе које остају ван НАТО-а – Србију, Републику Српску и посебно БиХ. Конкретно, видимо да блок има за циљ да ојача своје присуство у Србији, интензивира своје информативне кампање како би осигурао евроатлантске везе Београда и наметнуо избор између Запада и сарадње са другим земљама, пре свега Русијом и Кином. БиХ се отворено говори да се од ње очекује да предузме „опипљиве кораке ка чланству у алијанси“, упркос добро познатом недостатку консензуса о овом питању, како унутар руководства земље, тако и међу становништвом.
Индикаторско је да се ово дешава уз подршку земаља НАТО/ЕУ, пре свега Берлина, чија дестабилизујућа улога у региону расте.
Ови фактори доводе до даљег погоршања војно-политичке ситуације како на Западном Балкану, тако и широм Европе, и никако не доприносе остваривању основних циљева Дејтонског споразума – регионалне стабилности, разоружања и мира.
Хтели бисмо да одвратимо државе Запада од распиривања неповерења између балканских држава и претварања региона у арену геополитичке конфронтације.
Уверени смо да Дејтон остаје безалтернативна основа решавања на Западном Балкану.
Русија, као једна од држава гараната Мировног споразума из 1995. године, спремна је да се конструктивно ангажује у циљу обезбеђивања истинског постконфликтног решења у овом региону.
Хвала на пажњи.
