После вишемесечног истраживања, спроведеног у сарадњи портала Братство, СУБНОР Града Новог Сада и СУБНОР општине Беочин, потврђено је наше писање од пре два месеца да на сеоском гробљу у Сусеку код Беочина, поред партизанских бораца, почива и 21 војник Црвене армије.
Ово откриће баца ново светло на догађаје из децембра 1944. године, у време када су јединице Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије водиле тешке борбе у Срему, након ослобођења Београда.
Кључни искорак у истраживању направљен је захваљујући Дарји Алексејевној Виноградовој, војном генеалошком истраживачу из Москве која је дошла до свих имена припадника Црвене армије сахрањених на партизанској парцели у Сусеку. На основу архивске грађе, реконструисан је не само списак имена, већ и њихова војна припадност, околности рањавања и места сахране. Вест о томе објавила је данас и руска агенција РИА Новости.
Према архивским подацима, војници сахрањени у Сусеку припадали су следећим формацијама Црвене армије:
Највећи број био је у саставу 52. стрељачке дивизије, 68. стрељачког корпуса, 57. армије, 3. украјинског фронта, и то из 429. стрељачког пука. У оквиру исте дивизије деловао је и 1028. артиљеријски пук, чији је један припадник такође сахрањен у Сусеку.
Међу страдалима је био и припадник 405. самосталног ловачко-противтенковског дивизиона.
Део војника припадао је и 223. стрељачкој дивизији, 68. стрељачког корпуса 3. украјинског фронта, односно њеном: 818. артиљеријском пуку. Посебно је значајно присуство војника из казнених јединица 57. армије: 154. самосталне казнене чете.
Ова разноликост јединица указује да су у Сусеку сахрањени припадници различитих родова Црвене армије: пешадије, артиљерије и специјализованих јединица, укључујући и казнене формације.
По први пут у српској јавности представљамо имена 21 војника који су сахрањени у Сусеку. То су:
Гаврило Корнејевич Галагоц, Иван Игњатијевич Дибин, Савелије Захарович Калиушко, Трофим Васиљевич Карпец и Мојсије Иванович Лисученко, као и Жаксибек Манарбаев и Андреј Алексејевич Маракуца.
Списак обухвата и Павла Савељевича Љашченка, Михаила Ивановича Порохова, носиоца Ордена славе и Степана Трофимовича Терешченка.
Међу сахрањенима у Сусеку су и Дмитриј Тимофејевич Ананјев, Лукиј Григорјевич Шутурмински и Иван Андрејевич Собољев.
Ту су и имена младих војника из казнених јединица: Иван Фјодорович Видењов, Виктор Николајевич Молчанов и Василиј Алексејевич Чалишев.
Списак се завршава именима Григорија Татеозовича Дзагoјева, Сергеја Николајевича Котова, Константина Григоријевича Панченка, Ивана Григоријевича Пољакова и Владимира Константиновича Савенка.
Архивски подаци показују да је највећи број ових војника рањен почетком децембра 1944. године, а да су преминули у 106. медицинско-санитарном батаљону између 2. и 8. децембра.
Сахрањени су углавном у заједничким гробницама на северној периферији гробља у Сусеку, са прецизно наведеним местима унутар гробова, што отвара могућност њихове тачне идентификације и обележавања.
Сарадња између портал Братство, СУБНОР Града Новог Сада и СУБНОР општине Беочин, представља пример како се истраживачки рад и култура сећања могу допуњавати.
Ово откриће није само историјски податак, оно је чин враћања достојанства људима који су деценијама били без имена, а пали у борбама за ослобођење наше земље.
Ипак, упркос утврђеним чињеницама и озбиљности открића, институционална реакција је засад изостала.
Удружење Братство је још 14. марта ове године званичним путем упутило допис надлежним органима Републике Србије, указујући на сумњу да се на гробљу у Сусеку налазе и гробови припадника Црвене армије, као и на потребу да се ова локација истражи, документује и достојно обележи.
У допису се, између осталог, наводи да „постоји место за које се верује да представља гробове бораца страдалих током борби за ослобођење овог дела Срема 1944. године“, али да оно „није званично обележено, нити постоји јасна табла или обележје које би указивало на то ко је на том месту сахрањен“, такође се истиче да постоје индиције о присуству црвеноармејаца и позивају надлежне институције да изврше проверу архивске документације, организују теренска истраживања и, у случају потврде, предузму кораке ка достојном обележавању.
Упркос томе, одговор до данас није стигао.
Следећи корак биће наставак институционалне иницијативе, као и јавно инсистирање да се ово питање не затвори без одговора, циљ остаје исти, да се гробнице обележе, а Сусек трајно уврсти у мапу места сећања на Други светски рат.
Јер историја није само оно што памтимо, већ и оно што смо спремни да поново откријемо, али и да коначно признамо и обележимо.
Душан Опачић
