На данашњем редовном брифингу, одговори Марије Захарове на два питања која су се позивала на недавне изјаве председника Вучића о плану за пријем Украјине у ЕУ 2027. и одбијању захтева „једног европског лидера“ да Србија затвори руске медије, били су неуобичајено дуги и сугестивни, у очигледном настојању да докаже да Србија од својих „евоинтеграција“ може имати само штете. БРАТСТВО је и сада једино које вам дословно преноси читаво излагање Захарове.
Не брините о Украјини – мислите о себи
Питање: Како Москва гледа на претпостављени план, о којем је говорио председник Србије Александар Вучић, да ће Украјина бити примљена у ЕУ 2027. године? Какав сигнал то шаље другим кандидатима за ЕУ?
Одговор: Ако желите да себе обманете, увек можете пронаћи начин да то урадите. Европска унија и Запад већ дуго обмањују све. Зар то није јасно? Шта је од свих њихових обећања испуњено? Ништа.
Зашто се позивати на то, да постоје одлуке у вези са одређеним земљама, тврдећи да је то неправедно, када постоје конкретни докази о апсолутном неиспуњавању обавеза Европске уније према огромној већини оних од којих су тражили да спроводе споразуме, које су позвали, које су на све начине увлачили у своју орбиту. Шта је од тога испуњено? Они ће поново преварити и Украјину и све који су им веровали.
Питање није шта Европска унија обећава Украјини, већ шта Европска унија обећава Србији, што очигледно не испуњава и неће испунити. Јер Европска унија има сасвим другачији план за Србију него да земљу учини просперитетном.
Политика проширења ЕУ се одавно дискредитовала. Није тајна да се то заснива на „двоструким стандардима“ и конјуктурним политичким интересима бриселског руководства. Док једне земље кандидати чекају у реду деценијама, принципи, процедуре и критеријуми европских интеграција се прилагођавају другима у ходу. Како се то може не видети? То се може не видети, ако је то појединачни случај или помислити да је то случајност. Али то је дугогодишњи систем. Најупечатљивији пример су напори ЕУ да увуче Кијев у своје редове током садашње фазе проширења. Испоставља се да брзо стицање чланства у ЕУ једноставно захтева преузимање улоге „жртве“ и „праведног борца“ против Русије. Додајте „борац против Русије“, као што је то учинила Украјина, и врата вам се могу отворити, мада само усмено, уз дата обећања. А истовремено, о другим земљама које су се у пракси већ приближиле стандардима, означеним као обавезни, о њима се не доносе никакве одлуке.
Ми то знамо из свог искуства. Ми смо својевремено били буквално на пола корака од закључивања споразума о безвизном режиму са Европском унијом; испунили смо све своје обавезе и били смо спремни да радимо и даље. И шта је Европска унија урадила? Све то је стављено на чекање, односно замрзнуто. Тада није било дискусије о ситуацији око Украјине; једноставно тако је била структурирана политика ЕУ.
Евробирократе који се залажу за политички мотивисано приступање Украјине ЕУ не разматрају и не желе да размотре стварно стање ствари у тој земљи. Прогон одређених група на основу њихове етничке, верске и политичке припадности, огроман јавни дуг (204,2 милијарде долара закључно са децембром 2025. године) и буџетски дефицит (процењен на 45 милијарди долара у 2026. години), невиђено дивљање корупције и црно тржиште препуно западног оружја – да ли је то дефиниција „најперспективније“ земље кандидата за чланство у ЕУ? То је карактеристика онога што ЕУ ради када манипулише процесом приступања других земаља. О каквој врсти испуњавања „копенхагенских критеријума“ можемо овде говорити? Јасно је да Брисел, који редовно извештава о „успесима“ Украјине у напредовању на „европском путу“, лицемерно меша пусте жеље са стварношћу. Притом је јасно је да ће цену за остваривање геополитичких амбиција садашњег руководства ЕУ платити европски грађани, који ће носити тежак терет издржавања Украјине са свим њеним дуговима. Индикативно је да, на позадини убрзаног приближавања Украјине Европској унији, балканске земље деценијама чекају у реду да се придруже ЕУ (Албанија од 2000, Северна Македонија од 2004, Црна Гора од 2008, а Србија од 2009). Чиме се још конкретније могу доказати те чињенице?
Брисел гуши њихов суверенитет, еродира њихов национални идентитет и намеће западноцентричну идеологију и европске неолибералне „вредности“. А ипак чекају у реду, не добијају бонусе, уништавају сопствене економије и идеологије и одбацују своју културу. И оне ипак чекају у реду, не добијају бонусе, руше сопствену економију, идеологију, одричу се од своје културе. И настављају да чекају у реду. Оне не треба да брину о Украјини. Треба да мисле о себи. А сада их још и увлаче у сукоб са Русијом, присиљавају их да прекину везе са другим „трећим земљама“ које би могле да сметају ЕУ да успостави своју апсолутну хегемонију. Они то називају „стандардима“, али у стварности покушавају да их спрече да комуницирају са било ким и да очувају и најмањи делић самосталности, независности и суверенитета. Све који чекају улазак у Европску унију они користе (ради удобности Брисела) као тржишта за своју робу и изворе радне снаге. Од њих захтевају да се придружују одлукама ЕУ, али им не дозвољавају да учествују у њиховој припреми, јер одлуке које се намећу земљама кандидатима нису у складу са њиховим домаћим законодавством. То није ни пример за застрашивање нити су то двојни стандарди, то је чудовишни надреализам. Притом, те државе и даље остају “на репу“ процеса европских интеграција. То је класика.
ЕУ сузбија медијске и политичке слободе
Питање: Председник Србије Александар Вучић је рекао да му је лидер једне европске земље предлагао да затвори руске медије у замену за подршку европским интеграцијама. Српски лидер је то одбио. Зашто је ЕУ спремна да прибегне тако очигледно прљавим методима да би спречила наше медије да емитује програм у иностранству? Како оцењујете стварну ситуацију са слободом речи у Европи данас?
Одговор: Почећу од тога да је управо у томе суштина зашто они захтевају од Србије и других земаља да затворе медије, руске или неке друге. То је зато да би земљу учинили рањивијом, да не би било алтернативних извора информација и да би та земља користила само западне медије и, самим тим, била рањива. Јер, као што често видимо, данас ти медији буквално постају гласноговорници западних тајних служби, дестабилизују ситуацију у овој или оној земљи, служећи као средство спровођења обојених револуција или просто смене режима. Ето зато је потребно затворити медије. Само зато да би земљу, у овом случају Србију, у којој не би било тих медија, учинили рањивијом, или уопште у принципу рањивом.
То се мора разумети. Обмана је да ћете ви урадити једно, а добити друго. Та обмана је управо осмишљена да подстакне на доношење одлука које су Западу потребне. Прича се о томе да ће у замену за нешто, нешто дефинитивно бити урађено; а ви само учините тај први корак.
Данас сам већ давала пример колико дуго Србија чека на ту фамозну „европску интеграцију“. То реално траје већ око двадесет година. И сваки пут се говори о новим захтевима. Уведите ово, одбаците оно, ово затворите, оно отворите, а ово “репрограмирајте”. И онда… Колико је већ свега урадила баш та Србија, та Албанија, та Црна Гора. Оне раде ли раде. А воз није кренуо.
То је тактика Европске уније да свим средствима огради своје грађане од алтернативних мишљења. Већ годинама у земљама ЕУ примећујемо јако изражену тенденцију сузбијања свих облика другачијег мишљења кроз цензуру и забрану непожељних медија који критикују тренутну политику Брисела, и та тенденција јача. Под изговором обезбеђивања – они користе запањујући термин – „стабилности демократије“, раде на стварању контролисане друштвено-политичке средине, тоталне контроле над новинарима и информационим простором. И чак не контроле над информационим простором, већ свеобухватне контроле, тако да тај информациони простор није „надгледан“ или „под присмотром“, него се њиме просто управља супротно слободи говора и демократским вредностима.
Цензура у ЕУ је достигла такве размере да чак ни њени прекоморски партнери то нису могли да издрже. До данас се памти јавна критика, коју је тим поводом потпредседник САД Џејмс Венс упутио чланицама ЕУ у фебруару 2025. на Минхенској конференцији о безбедности.
То изругивање над слободом говора дешава се и у политичкој равни. Оно се испољава у пракси вршења притиска на политичке снаге које изражавају ставове другачије од либералног мејнстрима, у одбијању било какве сарадње са њима, спречавању да непожељне политичке личности заузму руководећа места и њиховом подвргавању судском гоњењу. Све до преиспитивања, како они кажу, „неправилних“ резултата избора. Видели сте шта се догодило у Румунији. Чак су и Американци, мислим, изгубили живце, јер је то просто ругање здравом разуму.
Такве приступе Европска унија активно намеће и трећим земљама. Спремност да се поштују смернице ЕУ о цензурисању информационог окружења и друштвено-политичког живота уопште постала је један од кључних критеријума за изградњу блиских односа са Бриселом и добијање финансијске помоћи од ЕУ, или за обезбеђивање гаранција да ће бити остављени на миру неко време и да против њих неће бити примењене разорне мере. Да ли је то нормално? То је чисти кошмар.
Међутим, Брисел није задовољан тиме што Европљанима ускраћује право на „неконтролисани“ приступ информацијама. Хоће да их лише и слободе мисли, способности да самостално формирају своје мишљење. Сада се из све снаге елементи вештачке интелигенције примењују на све: кућне апарате, гаџете, телефоне, компјутере и апликације свих врста. Мораће само још мало да обуздају традиционалне медије, јер ће све очигледно бити „храњено“ кроз вештачку интелигенцију, која ће донети одговарајућа подешавања.
Под слоганом борбе против дезинформација, намећу се политички коректни шаблони. Недавно, у Сједињеним Државама, под маском „критеријума за демократску заједницу“, људима су наметани ти фамозни митови о некаквој родној оријентацији, трансформацији, идентитету и тако даље. А онда се, у секунди, све променило; подешавања су, такорећи, „репрограмирана“. Истина, људи су осакаћени, деца су остала унакажена. И нико да им објасни како да живе.
Крајњи – перверзни вид цензуре је постала, уведена у оквиру антируске политике санкција ЕУ, забрана пружања туристичких услуга за организацију путовања у Русију. То је такође разумљиво. Постићи да људи не могу да својим очима виде, да се увере како ми живимо, тако да остану заглављени у тој лажној причи и том фејк наративу о Русији које шири ЕУ мејнстрим.
Брисел је одавно претворио праксу наметања нелегитимних једностраних санкција медијима, појединачним новинарима, истакнутим медијским личностима и „непотребним“ истакнутим личностима у медијском простору са непожељним ставовима – рутином. Све је то постало потпуно уобичајено. Погледајте колико је новинара протерано из земље под изговором да раде за санкционисане медије. А ко им је увео санкције? Под којим изговором су те санкције уведене? Какве везе новинари и њихове активности имају са тим? Они ћуте о свему томе, једноставно понављајући као мантру: али они су под санкцијама. Шта вам значи то „под санкцијама“? Управо ви сте се залагали за апсолут слободе говора и апсолут људских права. А ако је апсолут, онда то значи да нико од њих не може бити подвргнут било каквим санкцијама јер су новинари. А онда се испоставило да је све то било пре „првог заокрета“. Природно, пре свега под та ограничења потпадају руски, рускојезични грађани, сународници и новинари.
Управо јуче су се истакли још једном порцијом рестрикција против медијских професионалаца чија се, како они кажу, „кривица“ пред Европском унијом састоји искључиво у јавној одбрани сопствених ставова о актуелним процесима у свету, што функционери ЕУ снажно не воле.
Питали сте о слободи говора — ја сам вам одговорила.
