Излагање Владимира Кршљанина, секретара Међународног комитета „Слободан Милошевић“, председника Првог покрета за Србију и координатора Иницијативног одбора Српско-руског братства на Међународном округлом столу «Слободан Милошевић, слободна Србија и Нови свет», 10. марта 2026. у Прес-центру УНС-а у Београду.
Хвала вам свима што сте дошли. Овде видим много сабораца, старих пријатеља и другова, људе који представљају патриотску Србију, иако припадају различитим странкама, али одражавају основну поруку Слободана Милошевића, да нам је у оваквим временима потребно народно јединство.
Иако су се патриоте вратиле на власт, све проблеме које Србија има још нисмо решили и не можемо их решити без народног јединства.
Посебни поздрав и захвалност упућујем учесницима данашњег скупа.
Овај скуп су организовале три организације, али у првом плану је Међународни комитет „Слободан Милошевић“. С обзиром да је ово меморијални скуп посвећен Слободану Милошевићу, дужни смо на почетку да споменемо и имена оних који који су стварали тај међународни комитет, а нису нису више међу нама.
Последње велико име који нас је напустио је Мајкл Паренти, један од три копредседника Међународног комитета – 24. јануара.
А током протеклих годину и нешто напустили су нас и Кристофер Блек, Александар Мезјајев, Бим Синг.
Посебно треба споменути три прва копредседника: Велка Влканова, Ремзи Кларка и Александра Зиновјева.
А многима много говоре имена: Алдо Бернардини, Вилијем Блум, Валентин Варењиков, Жак Вержес, Андре Влчек, Стефан Гајтанџијев, Пјер Мари Галоа, Питер Гинголд, Рајко Долечек, Рејмонд Кент, Вјачеслав Кликов, Ханфрид Милер, Борис Олејник, Харолд Пинтер, Вил Ромашченко, Јоле Станишић, Карин Талбот, Нађа Тешић и Владимир Штамбук.
24. марта 2001, на конференцији у спомен на НАТО агресију, која је одржана у Берлину, велики бугарски правник и политичар Велко Влканов је иницирао оснивање Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића, по угледу на такве комитете који су 1933. оснивани за одбрану Георги Димитрова.
Влканов је одмах разумео да као што је Димитров у Лајпцигу постао весник победе над фашизмом, тако је Милошевић у Хагу постао весник победе над западном олигархијском дикататуром.
Слободан Милошевић је једна од најзначајнијих личности српске историје, „нови Лазар“, човек који је вратио Србију у историју на велика врата и стекао огроман углед у свету као „симбол антиглобализма“ (како га је назвао Зиновјев), вођа отпора народа против западне агресије, инспиратор новог курса Русије и Кине, иницијатор државног савеза са Русијом и Белорусијом, херој и мученик.
Главно гесло Слободана Милошевића било је „За Србију!“, а главне идеје водиље: слобода, национални суверенитет и социјална правда.
Његова главна порука народу из хашког казамата, више пута поновљена, односила се на неопходност народног јединства у борби за слободу, стварање покрета народног јединства и „Сада је слобода једини задатак.“
Због свега тога, ослобођење и уједињење – вековни идеали српског народа, били су и главна обележја његовог живота, борбе и његовог вођства.
Цитирам:
„Треба нам снажан и јединствен фронт борбе за слободу и излазак из сиромаштва, ропства и понижења.“
„Јединство патриотских снага је чист и историјски једино могућ и оправдан одговор на политику разбијања државе и преузимања материјалних ресурса у руке страног капитала, на осиромашење грађана и претварање образованих, квалификованих радника и сељака у робове новог светског поретка.“
„У овим данима земља се брани од зла надвијеног над њом и заједно треба да су левица и десница, верници и атеисти, високообразовани и лаици, стари и млади, они који се нису слагали и волели, они који нису говорили, они који мисле да су се заувек и дефинитивно разишли. Сви који имају једно заједничко својство – да воле своју земљу, ову земљу. И да се осећају обавезним да је бране од статуса колоније којом ће марширати стране војске, чија ће економија бити у функцији развоја других земаља, чија ће култура бити укинута, чија ће прошлост бити збрисана и чија ће власт бити састављена од оних потплаћених или уцењених ништарија које сваки народ има и у добра времена, а поготово у зла.“
„Имамо само један задатак – да заштитимо земљу и народ од ропства. Само када се поново успостави слобода и независност земље може се говорити о другим задацима. Сада је слобода једини задатак.“
„У погледу политике народног јединства у интересу Србије не може бити никаквог компромиса.“
„И борба коју сад водим тиче се суштинских интереса наше земље. Али и универзалних вредности слободе и равноправности народа и људи. У тој борби ја сам само један од многих који се широм света супротстављају ропству и новом колонијализму.“
На 4. Конгресу СПС, у фебруару 2000. Слободан Милошевић је рекао и ово:
„Данас је на реду Србија. Па Блиски и Далеки Исток. И најзад – цео свет. Једина препрека том подухвату може да буде разум. Разум човечанства, јер овога пута човечанство је циљ. Данас, када је опасност од глобалног насиља извесна, потребан је глобално организован отпор том насиљу.“
„Та срамна мисија тзв. међународне заједнице на Космету, која је на свим пољима претрпела потпуни фијаско, треба што пре да се оконча и да власти наше земље преузму своје пуне ингеренције на том сувереном делу наше територије.“
Општенародни отпор новом колонијализму, који нису могли да сломе оружаном агресијом НАТО 1999, сломљен је хибридним ратом 5. октобра 2000. Али нису сломили Слободана. Он је наставио да пркоси:
„Поносим се тиме што сам командовао оружаним снагама Југославије које су зауставиле НАТО, јер се показало да земља, макар и мала, која има чврсту вољу да брани своју слободу и да брани идеју слободе и равноправности и народа и људи, може да се одбрани. Ово је казна зато што смо се успротивили опасности највеће тираније која је запретила човечанству.“
Велики злочин против своје земље, Милошевић је у Хагу овако описао:
„На овој територији нису вођени ратови, него само један рат, рат против Југославије. Тај рат подстицан је и усмераван од стране највећих сила савременог света, са ослонцем на унутрашње савезнике, националистичко-сепаратистичка језгра, уз доминантно присуство оних снага које су поражене у Другом светском рату. Тај рат је вођен свим средствима, медијским, политичким, економским, војним. Тај рат је најпре вођен деценијском медијском кампањом у којој је злоупотребљен монопол над глобалним средствима информисања, затим спољнополитичком интервенцијом усмереном на стварање независних држава од југословенских република, а затим најсвирепијом вишегодишњом економском кампањом и санкцијама против СР Југославије, које се једино могу квалификовати као геноцид, и коначно – војном агресијом. И то 1995. године против Републике Српске и у «Олуји», уз учешће снага НАТО у највећем етничком чишћењу које је икад забележено, и 1999. године – против Савезне Републике Југославије.“
Велики злочин над Србијом има три димензије: прву – десет година хибридног и оружаног рата; другу – убиство њеног вође, и трећу – ћутање.
Ћутање морамо прекинути сада, јер једино тако не само Слободан, него и Србија може имати вечни живот.
Живимо у Србији, чија државност, вера, традиција и слава су поново рођене под вођством Слободана Милошевића.
Србија је два пута у 20. веку себе уградила у Југославију, која је за њу била пансловенска човекољубива породица братских народа, али коју је западна геополитика нажалост претворила у средство за сузбијање Срба и Руса.
Слободан је вратио Србији њену самосталност, демократију и историјски значај, борећи се и за истинску Југославију, као велико српско достигнуће, док год је то имало смисла. Заједничка држава Србије и Црне Горе се није угасила све док је он био жив!
Слободанова Србија и Југославија су у време најгорег униполаризма и гангстерског напада НАТО, неофашиста и терориста на Србе, Русе и Европу, чиниле све да спасу српски народ и његове територије, међународно право и социјалну правду. С муком смо, под његовим вођством, извојевали Дејтон и Резолуцију 1244, као велику победу малог народа над светском олигархијском диктатуром!
Та велика победа је отворила врата за велики повратак велике Русије на светску историјску сцену и настанак Новог света. Она је и исцртала пут за улазак Србије у Савез Русије и Белорусије, ослобођење Балкана и Европе.
Али, у последњим данима пропалог империјалног пројекта званог глобализам, Слободан Милошевић је у Хагу, пошто је пет година херојски раскринкавао џиновски злочин против наше земље и народа, морао да главом плати за нашу велику борбу и победу коју је предводио.
Сутра је 11. март и 20. годишњица његовог одласка у вечност.
То чиме нас је задужио велики Слободан, треба да живи вечно, због нас и наше деце и унука. И због Србије, Балкана, Европе и света.
Двадесет година је више него довољно. Србија се мора пробудити из вештачке коме и вратити свим најславнијим страницама своје историје. Нека нам ова двадесетогодишњица буде повод да прекинемо ћутање о својим и његовим подвизима са краја ХХ века, да једнако славимо своје највеће историјске подвиге у ХХ веку – ослободилачку борбу у Првом и Другом светском рату и 90-их, и да храбрије закорачимо у Нови, праведнији свет, за који смо поднели толике жртве, раме уз раме са својом руском браћом, чија се нова велика победа ближи.
Овај јубиларни Слобо-дан мора да буде прекретница.
Слободан треба да добије булеваре и улице, споменике, музеј. Мора да уђе у школске програме и читанке, у научно-истраживачки рад. Морају се поново објавити све његове књиге и интервјуи, сви хашки транскрипти. Сва хашка архива и архива 90-их треба да се обезбеди за будућност оснивањем посебне фондације.
Србија треба да покрене поступак пред Међународним судом правде за ратне репарације од земаља НАТО. Чињеницу да су САД обуставиле финансирање Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале, треба искористити као повод да се у Савету безбедности покрене иницијатива за поништавање свих пресуда Хашког трибунала. Треба покренути кривичне поступке против свих лица одговорних за противуставно изручење Слободана Милошевића трибуналу, као и против свих у трибуналу, који су одговорни за његову смрт.
Треба да довршимо најважнији историјски подухват српског народа, који је започео Слободан – улазак у државни савез са Русијом, што ће Србији омогућити потпуно ослобођење и уједињење и сигурну будућност у Новом свету, у заједници и са Кином, БРИКСом и Светском већином. Слободна Србија ће имати народно јединство, саборну демократију, национални суверенитет и социјалну правду. Она ће бити и центар стварања новог Балканског савеза и нових односа у Европи.
Треба да наставимо велику српску историју и велико дело Слободана Милошевића!
