Навршава се и осам пуних деценија од када су се над небом Европе распршили последњи димови најразорнијег рата у историји човечанства. Победа над фашизмом 1945. године није била само крај рата, била је то победа вредности које су заједно бранили и српски и руски народ, раме уз раме, како на копну, тако и у истим кабинама авиона, под истим пламеном ратног неба.
Други светски рат није био само сукоб армија. То је био сукоб идеја и визија. А у том вртлогу страдања, Југославија и Совјетски Савез нашли су се на истој страни, страни слободе. Док су се борбе на тлу одвијале против нацистичких окупатора, у ваздуху се отварало ново поглавље отпора. Ту почиње прича о 11. југословенској дивизији, која је уз подршку 236. совјетске ловачке авијацијске дивизије формирана с циљем да обучи југословенске пилоте и припреми их за завршне операције ослобођења.
Обука је започела 26. децембра 1944. године, на импровизованим аеродромима у Србији, под строгим надзором совјетских инструктора. На борбеним авионима Јак-1 и Ил-2, млади летачи су учили тајне маневара, борбе и преживљавања. Теоретска обука је трајала хиљаде сати, али највреднији часови били су они у ваздуху.
Сремски фронт – прво ватрено крштење
Након теоријске припреме, наши пилоти пребачени су у Руму, где су започели практичне летове, најчешће у формацијама од по четири авиона. Са аеродрома „Надаљ“ упућивани су директно на фронт. Њихова главна мисија била је пробој Сремског фронта и прогон немачке армије ка Славонији и Загребу.
Совјетски команданти нису били само војни старешине, били су ментори, пријатељи, саборци. Један од њих био је пуковник Василиј Јаковљевич Кудрјашов, командант 236. ловачке авијацијске дивизије. Он је био човек који се памти, изузетно образован, дисциплинован, а ипак скроман и непосредан. Његови саборци су сведочили да је знао да пева арије из руских опера, али и да својим присуством улије самопоуздање у најтежим тренуцима.
Обука је била интензивна и динамична. Неки пилоти су имали само 8 дана летачке праксе пре борбеног полетања, неки 80 дана у зависности од претходног искуства. Укупно, преко 2000 сати утрошено је на практичну обуку, а прелет по пилоту износио је у просеку 15 до 20 сати. Али као што је познато, у рату сваки минут у ваздуху вреди као вечност.
Како су се Немци повлачили ка Загребу, у Славонији није било погодних терена за нове аеродроме, јер је терен био блатњав. Зато је одлучено да се полеће са територије данашње Мађарске, са аеродрома „Мађармечке“. Са тог узлетишта, савезнички авиони су прелетали фронт и гонили непријатеља, усклађено, без милости.
Југословени и Руси летели су као један. Имали су своје „дублере“, свака совјетска јединица имала је југословенску која је делила задатке. Тај однос није био само тактички, био је дубоко људски. У летачким круговима важи правило, кад једном заједно полетите, више нисте само пријатељи, постајете браћа.
По завршетку рата, ратна другарства преточена су у трајне везе. Ветерани совјетске 236. дивизије и њихови југословенски саборци годинама су били у контакту једни са другима, писали писма и посећивали се. Совјетске делегације су често посећивале Команду ваздухопловства у Земуну и Музеј ваздухопловства у Сурчину. Такође совјетски ветерани су били чести гости и СУБНОР-у у Београду.
Посебна веза остала је између ветерана и града Сочија. У близини Лазаревске, подигнута меморијална плоча на месту где је основана 236. дивизија. Сваке године, на Дан победе 9. маја, ту се организују аеромитинзи, полажу венци, интонира химна, а ветерани се дочекују уз највише почасти. Међу њима и гости из Србије.
Руси не заборављају. Са поносом су примали своје саборце из Србије, и увек све се завршава симболично, песмом која је постала победничка химна пилота Црвене армије:
„Потому, потому что мы пилоты,
Небо наш, небо наш родимый дом…
Первым делом, первым делом – самолёты,
Ну а девушки, а девушки – потом…“
Ту песму нису певали само Совјети. Певали су је некада и млади југословенски пилоти, обучени у совјетским базама, који су са својим руским саборцима учествовали у последњим биткама за ослобођење Србије и Југославије. И док је историја писала велике наслове о фронтовима, артиљерији и тенковима, изнад њих, у небу, одигравале су се борбе у којима су животе полагали хероји који нису тражили славу, већ правду и слободу.
Овај кратак текст је настао као омаж великом пријатељству српских и руских пилота, и инспирисан је вишедеценијским истраживачким и меморијалним радом Радмиле Дмитријевне Тонковић, хроничарке ваздухопловне историје и чуварке сећања на славне дане када су небо делили храбри синови два братска народа.
Они који су делили небо, делили су и судбину, а братство српског и руског народа, заковано у ватри рата, живи и данас као симбол непоколебљиве солидарности и заједничке херојске борбе.
Душан Опачић
