Српско-руско братство је наш приоритет. Утемељио га је Свети Сава, на духовно-моралним вредностима. Оно има саборни карактер и велики значај за регион, Европу и свет. То је између осталог, записано у Повељи српско-руског братства. Русија је несумњиви војно-политички лидер савременог света, један од предводника БРИКС-а и светске већине. Академик Славенко Терзић, историчар и некадашњи амбасадор Србије у Москви, говори о томе како он види српско-руско братство данас и његов значај, како, којом брзином и у којим сферама да га развијамо:
– Српско-руско братство је друго име за блискост, пријатељство и савезништво. Као и сваки односи, имали су своје мене, успоне и падове, али у новије време, Русија је била стални и врло драгоцен спољнополитички савезник Срба, од 16-17 века па до данас. Савезништво се заснива на етничкој блискости – словенској, на духовној блискости која проистиче из припадности православној словенској цивилизацији, али и на савезништву у конкретним борбама Срба за ослобођење и уједињење српског народа.
Наравно, односи су мање више били стабилни у том погледу. Било је тренутака када је Русија стављала то у други план, током велике Источне кризе 1878 и закључења Санстефанског мира, који је радикално фаворизовао Бугаре, али ако се то изузме, неспорно је да је у свим критичним историјским тренуцима Русија била поуздани савезник Срба. Током деведесетих, на власти у Кремљу је био тим који је Запад користио као руку притиска на Србе и српске интересе, а пре свега на Србију, и Србе у Крајини и РС. То је била доста непријатна епизода у нашим односима, јер су Срби много очекивали од Русије после распада Југославије, а та очекивања се нису обистинила.
Али, најновији период, од доласка Путина на чело Русије, показао је да је Русија несумњиво савезник Срба у њиховој борби за своју слободу на Балкану, а нарочито у случају Србије се то односи на интегритет Србије и останка њене јужне покрајине, Косова и Метохије, у саставу Србије.
А где су Срби разочарали Русију? То је тешко издвојити. Било је тренутака. Главни циљ руске политике на Балкану су били мореузи, односно контрола Босфора и Дарданела, и Цариграда. Дакле, мислим на 19. век, и почетак 20. века. У неким заједничким војним операцијама у време Првог српског устанка, а и у време 1877-1878, Русија је очекивала да Срби садејствују на њеном десном крилу на путу ка Цариграду. Српски интереси су се разилазили у односу на руске. Српски интерес је био, пре свега, Босна и Херцеговина, и Стара Србија. Ту је долазило до стратешких размимоилажења једне и друге државе. У новије време, у 20. веку, мислим да не постоји та врста размимоилажења. Ми смо више пута доказали своје пријатељске и блиске односе са Русијом. Нарочито између два светска рата, у време Краљевине Југославије, када је више десетина хиљада Руса, углавном аристократије, морало да напусти Русију и нашло је своје место у Србији, односно бившој Југославији. И то пре свега благодарећи пријатељском односу краља Александра Карађорђевића.
Е сад, поводом БРИКС-а, наш пут у ЕУ је неизвестан, она нас уцењује и стално поставља нове задатке, а један од најтрагичнијих је да признамо историјско срце наше земље, срце Старе Србије – Косово и Метохију. С друге стране, БРИКС је лабава политичка и економска организација, у овом моменту није довољно стабилна политички и економски. Она има будућност и Србија би у овом тренутку могла да има статус посматрача.
А светосавље, у контексту односа наша два народа, има посебно место, јер је Свети Сава и Србија његовог времена, веома много помогла Русији, њеној цркви и народу, јер су они тада били под татарским ропством. Те везе проистичу из тога што је Св. Сава пострижен у руском манастиру Пантелејмону на Светој Гори. Међутим, знатан број Руса, осим оних у оквиру РПЦ и оних који се баве нашим просторима, не види довољно јасно српско питање и српски проблем на Балкану. То се не односи на ужи круг специјалиста у Министарству спољних послова у оквиру појединих института који се баве управо нама. Али, дакле, постоји једна совјетска матрица мишљења где се говори о Србима, Црногорцима и Бошњацима, иако се, историјски гледано, ту говори о деловима српског народа.
Дакле, постоји још простора за упознавање наша два народа. Далеко боље ми знамо њих, њихову културу, а нарочито књижевност, него што Руси нас познају. Зато, кад се говори о савезништву и пријатељству, мислим да постоји још доста простора да се тај оквир напуни правим садржајем, да не би остала флоскула која нема пуни, стабилан и дугорочни садржај.
Кад је реч о променама у свету и стварању новога света, Русија је несумњиво фактор у међународним односима. После распада СССР, распала се историјска Русија, и Русија се још бори за снажно место у међународним односима. Многе области историјске Русије, као што је Украјина, Белорусија, и неки делови централне Азије остали су ван савремене Русије. Зато кажем да се Русија сада историјски сабира, враћа пређашњу снагу и мислим да ће она у будућности бити још значајнији фактор. Има огромне ресурсе, огромна природна богатства, али нема довољно становништва. То је увек изазов за њене суседе, али је руководство Русије тога свесно. Нарочито председник Путин. И верујем да ће Русија све више јачати. У овом моменту не може пресудно да утиче на међународне односе, мора да прави одређене савезе, компромисе и договоре са САД, Кином и другим силама, тако да није у пуној снази какву су имале две огромне империје- Совјетски Савез и Царска Русија. Систем вредности за које се залаже председник Путин и главни идеолози руског друштва, у смислу политичког конзервативизма има будућност, али ће бити потребно времена да стане чврсто на ноге моћне велесиле на међународној сцени.
Д. М.
