БРАТСТВО доноси у целини иступање заменика сталног представника Русије при УН Марије Заболоцке на седници Савета безбедности УН о делатности Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале:
Госпођо председавајућа,
Данас смо се окупили да размотримо шести прегледни и редовни полугодишњи извештај о делатности РМ. Ти документи су поново изузетно опширни, али кључни елемент – јасноћа у вези са роковима коначног затварање Механизма – у њима поново недостају. Замршени и избегавајући одговори руководства Механизма на сасвим конкретна питања чланова Савета током текућег процеса разматрања такође не помажу.
Хтела бих да почнем са поређењем и подсетим да МКТЈ и МКТР, као и Међународни резидуални механизам за кривичне трибунале (МРМТ), који наставља њихов рад, постоје већ више од тридесет година, док је Нирнбершки трибунал функционисао једанаест месеци, а након његовог затварања никоме није падало на памет да сачува трибунал ради надзора над извршењем казни, чувања архива или обављања функције non bis in idem.
У прегледном извештају представљен је такозвани „Стратешки план“, који је представљен као „заједничко виђење“ руководства РМ о његовој будућности. Такав план би било могуће озбиљно разматрати пре петнаест година. Сада он изгледа као директно и нескривено непоштовање Савета, који је првобитно успоставио Механизам као привремену структуру. Проблем је у томе што то уопште није први такав план или прогноза. Јасно је да сви претходни нису спроведени, иначе не бисмо губили време Савета расправљајући о овој теми данас. Добро се сећамо како је руководство претходника механизма – руандског и југословенског трибунала – планирало да потпуно заврши рад структура које су им поверене до 2015. године. Стварање РМ, како су представили, требало је да додатно убрза процес коначног затварања трибунала. Али у стварности се догодило управо супротно. Сада је 2026. година, а Механизам је одавно завршио своје основне судске функције, али тврдоглаво наставља да се држи резидуалних како би продужио своје постојање. Да ли прогнозама и обећањима у „Стратешком плану“ треба веровати је реторичко питање.
Посебно ћемо да прокоментаришемо такозвано „заједничко виђење“ руководства РМ. Од почетка смо сматрали да је идеја обједињавања заснована на „најмањем заједничком садржаоцу“ инхерентно контрапродуктивна и усмерена на вештачко продужавање постојања Механизма. У вези са тим, није изненађујуће што „Стратешки план“, припремљен на таквој основи, у суштини претпоставља наставак рада Механизма, макар и у смањеном облику, без јасних перспектива за његово затварање. То не може да буде прихватљив приступ.
Руководство Механизма опет и опет тврдоглаво покушава да докаже да је он тек недавно постао „заиста резидуалан“. На пример, у најновијем полугодишњем извештају Механизма, смрт господина Кабуге у болници у Хагу повезана је са „коначним закључењем последњег случаја великих злочина који је био пред Механизмом“. Притом, још у извештају Генералног секретара, припремљеном у складу са резолуцијом Савета безбедности 2740, наведено је да су сви главни кривични поступци завршени 2023. године, а потрага за бегунцима је завршена 2024. године.
С обзиром на то да су манипулација статистиком и датумима, као и замена концепата, постали обележје РМ, желимо да поновимо да је Савет безбедности УН првобитно успоставио ову структуру као резидуалну и привремену. Њено затварање је прекомерно и неоправдано одложено.
Године 2024., током претходног прегледног извештаја РМ, ми изузетно нисмо блокирали наставак мандата Механизма, цитирам, „само зато да би нам то помогло да сагледамо рад ове институције и констаујемо његово окончање“. Две године касније, извештаји Механизма и даље не помињу окончање рада. Руководство ове структуре наставља да неосновано тражи продужење њеног мандата за нова 24 месеца. Дозволите ми да још једном подсетим: МКТЈ, МКТР и њихово садашње отелотворење, РМ, су најдуговечнији међународни правосудни механизам у људској историји. И од нас се тражи да продужимо његове функције. Одавно су сазреле конкретне одлуке о окончању резидуалних функција или њиховом преношењу на друге субјекте, које ће омогућити затварање РМ. Тим више јер је руководство Механизма само више пута тражило да Савета донесе неопходне одлуке.
У целини полазимо од тога, да би Савет у овој фази требало да донесе одлуку о окончању делатности РМ и преношењу скупа резидуалних функција, од којих многе, подсећам вас, постоје само на папиру. Хтела бих овде да дам неколико појашњења.
Узмимо функцију надзора над извршењем казни у трећим земљама. Годинама смо скретали пажњу руководства Механизма на вапијућа кршења права таквих лица, на пример, господина Радована Караџића у британском затвору. Ништа конкретно за заустављање таквих кршења РМ није био у стању или није желео да учини. Његово руководство се сваки пут позивало на то да затворске власти које држе господина Караџића, негирају кршења. И шта, зар је постојала нада да ће сами они све признати? И какав је то надзор ако се став заинтересоване стране узима здраво за готово без и најмањег покушаја да се успостави објективна слика? С обзиром на апсолутно немарни приступ Механизма овој функцији, није изненађујући његов апсурдни предлог да је у потпуности преда европским државама. Такав корак би им дозволио да и даље потпуно некажњено крше права затвореника. По нашем мишљењу, једино решење које би осигурало људска права ове категорије лица јесте њихово предавање државама чији су држављани, заједно са функцијом надзора затворских услова.
Још једна функција не коју се Механизам позива у покушају да оправда своје даље постојање јесте превремено ослобађање затвореника. Квалитет њене примене савршено је илуструје неправосудна, апсурдна и просто нечовечна одлука председника Механизма од 14. маја, којом је одбијен захтев за ослобођење из хуманитарних разлога господина Ратка Младића. Присутни су могли да прочитају садржај нашег писма по овом питању, у којем захтевамо неодложно ослобађање српског генерала и давање њему могућности да проведе своје последње дане у домовини. Пошто смо то писмо дистрибуирали као званични документ Савета, само ћу подсетити на главне елементе.
Такозвана одлука госпође Гати биће још једна мрља на репутацији Механизма. У њој она отворено признаје да је српски генерал на самрти, не пориче постојање хуманитарних околности, као и праксе Механизма и његових претходника да лица у таквом стању буду ослобођена. Разлози, којима она објашњава одбијање примене аналогног приступа на Ратка Младића су изван граница не само правосуђа већ и елементарне хуманости. Председник покушава да направи вештачку разлику између „акутне терминалне болести“ и „комбинације вишеструких хроничних болести“. У чему је разлика ако је у оба случаја лице на самрти? Очигледан је наставак политизоване антисрпске пристрасности која је прожимала све активности МКТЈ и РМ.
Функција превременог ослобођења је у целини спровођена немарно и пристрасно. Памтимо како су у низу случајева осуђеници ослобођени само неколико дана пре смрти, само да би скинула одговорност са себе. У том смислу, навођење ове функције као повода за продужење постојања Механизма је просто неозбиљно.
Још једна функција је заштита сведока. Спољном посматрачу који није блиско упућен у рад Механизма, то може да изгледа као заиста важно. Међутим, вреди испитати детаље. Механизам не пружа, и заправо никада није пружао, физичку заштиту сведоцима. Ту заштиту су де факто вршиле државе. Када су српске сведоке застрашивали и систематски убијали, званичници МКТЈ су само слегли раменима, тврдећи да немају могућности и инструменте за обезбеђивање њихове безбедности. У данашње време уопште се и не ради у првом реду о такозваној „судској“ заштити сведока. У њеним оквирима, Механизам, на захтев националних надлежних органа, формално одобрава откривање информација о сведоцима који су раније били предмет налога о неоткривању. И овде бих хтела да истакнем да све ове три функције – надзор над извршењем казни, превремено пуштање на слободу и заштита сведока – уопште нису судске у многим земљама. Зашто оне морају да остану судске у Механизму је питање, на које нема одговора.
Друге две квазисудске функције су non bis in idem, другим речима, спречавање поновног суђења за исте злочине, као и премештање осуђеника из једне државе у другу ради издржавања казне. То су апсолутно техничке функције и није јасно има ли уопште места сумњи да би било који национални суд био неспособан да се носи са non bis in idem.
Да сумирам. С обзиром на очигледно немарни однос РМ према извршењу резидуалних функција, њихово преношење на нове адресате може само побољшати квалитет реализације тих задатака. Истовремено, примили смо к знању став неких чланова Савета који се залажу за одржавање квазисудских функција на међународном нивоу. Са наше стране, предложили смо варијанту која би омогућила да испунимо тај задатак уз истовремено затварање Механизма. Дакле, обављање таквих техничких квазисудских функција могло би се поверити одговорном лицу које би именовао Савет, уз административну и техничку подршку Канцеларије за правне послове Секретаријата УН. То лице би потпуно било у стању да обавља такве задатке.
Пренели смо нашим колегама у Савету наше ставове и у вези са другим резидуалним функцијама.
Конкретно, функција пружања правне помоћи погођеним земљама могла би се пренети на Канцеларију УН за дроге и криминал, заједно са строго ограниченим бројем искусних сарадника из Канцеларије тужиоца РM.
Подржавамо предлог да се физичка архива РМ преда заинтересованим државама. Такве државе постоје и ми их добро знамо. Штавише, они су спремни да финансирају чување тих архива и да обезбеде приступ њима свим заинтересованим лицима. Притом се залажемо за декласификовањеу свих архивских материјала и њихово максимално јавно објављивање, укључујући и слободан приступ документима онлајн. То ће осигурати њихову доступност како члановима погођених заједница, тако и независним истраживачима из целог света. Ради заштите жртава и сведока, могло би се размотрити публиковање “са затамњењима”.
Рачунамо на конструктивно разматрање наших предлога од стране колега у Савету ради израде оптималних решења, која би омогућила да се избегне даље неефикасно трошење средстава на Механизам, са његовим прекомерним бројем запослених.
Желели бисмо да подсетимо да, у складу са разумевањем изнетим у председничкој изјави Савета (S/PRST/2015/21), резултати прегледа морају у прописаној форми бити одражени од стране Савета безбедности. Стога, без нове резолуције Савета безбедности УН о исходу прегледа, он се не може сматрати извршеним. А без новог прегледа, сам Механизам ће престати да постоји, као што следи из оперативног параграфа 17 резолуције Савета безбедности 1966 (2010). И више од тога, тај Механизам је требало давно да буде укинут. Такође бисмо хтели да подсетимо да је затварање механизама у судским и истражним органима које је основао Савет без одлуке Савета већ уобичајена пракса; знамо за неколико таквих примера. Стога је и то доступна опција. Истовремено, спремни смо да сарађујемо са свим члановима Савета како би се донела одлука о затварању Механизма и преношењу његових функција на најбољи начин.
Намеру генералног секретара да именује судију из Уганде на упражњено место на списку судија не можемо сматрати озбиљним приступом процесу прегледа. Нисмо могли да схватимо зашто се то ради годину дана након што је то место упражњено и буквално месец дана пре завршетка прегледа рада РМ.
С обзиром на околности под којима је упражњено место настало, очекивали смо да нас генерални секретар обавести о додатним корацима како би се осигурало да кандидати испуњавају утврђене критеријуме. Како се сећамо, бивша судија Механизма проглашена је кривом за савремене облике ропства и издржава затворску казну. Такође се добро сећамо неспретних покушаја руководства Механизма да ствар заташка и сакрије ту ситуацију од Савета. У вези са тим, нисмо се сложили са поменутом намером Генералног секретара, а Савет у целини није успео да постигне консензус о предложеном именовању.
У целини сматрамо да ће судбина судија и списка бити одлучена у оквиру прегледа и у одлуци Савета, као што сам већ истакла.
Опредељени смо за активно и конструктивно трагање за узајамно прихватљивим варијантама које би дозволиле да коначно затворимо неефикасну, гломазну и изузетно скупу структуру познату као РМ. То питање добија посебну актуелност на фону смањења броја запослених и финансија у целом систему УН у оквиру иницијативе Генералног секретара “УН80”, која се односе на сталне, али не на привремене и резидуалне функције.
Хтела бих на крају да ткође нагласим да ћемо, ако поразговарамо са делегацијама изван овог Савета, наићи на њихово чуђење што Механизам још увек постоји. Већина делегација у УН сматра да је та структура одавно затворена.
Хвала Вам.
