У времену када се о Владимиру Владимировичу Путину пише више него о већини савремених државника, мало је књига које покушавају да проникну у дубље идејне и стратешке основе његове политике. Најчешће се анализа руског председника своди на коментарисање појединачних догађаја, спољнополитичких потеза, односа са Западом или актуелних геополитичких криза. Управо зато књига Александра Казакова „Лисац са севера – Велика стратегија Владимира Путина“ представља занимљив и амбициозан покушај да се Путинова епоха посматра као заокружен државни и цивилизацијски пројекат.
Српско издање објавили су Друштво српско-руског пријатељства „Словенска унија“ и Градска библиотека Панчево, док је књига имала своју промоцију 25. маја 2026. године у пуној свечаној сали Руског дома у Београду, где су о њеном значају говорили издавач Роберт Ресановић и публициста Слободан Стојичевић. Већ сама чињеница да је књига изазвала велико интересовање публике сведочи о потреби да се савремена Русија сагледа изван уобичајених медијских стереотипа и поједностављених политичких оцена док уједно представља драгоцен допринос разумевању не само личности Владимира Путина већ и идејних темеља на којима почива савремена Русија.
Ко је Александар Казаков?
Александар Јурјевич Казаков (1965) припада кругу савремених руских политичких мислилаца, политиколога и новинара који су непосредно укључени у друштвене и политичке процесе своје земље. Током вишедеценијског јавног и политичког деловања бавио се питањима државне стратегије, националног идентитета, геополитике и места Русије у савременом мултиполарном свету.
Посебно је значајан његов ангажман у оквиру политичког покрета „За правду“, који је касније интегрисан у парламентарну странку „Праведна Русија- За правду“, на чијем се челу налази Сергеј Миронов, једну од водећих политичких снага у Државној думи Руске Федерације. Захваљујући том искуству, Казаков не наступа као спољни посматрач политичких процеса, већ као аутор који изнутра познаје механизме савремене руске политике и активно учествује у интелектуалним расправама о будућности руске државе. Треба напоменути да је Казаков уједно дугогодишњи саборац и сарадник руског писца Захара Прилепина, добро познатог српској читалачкој публици, чија су дела превођена и објављивана у Србији. Таква позиција омогућава му да читаоцу приближи не само конкретне политичке одлуке и догађаје, већ и идејне, историјске и цивилизацијске основе на којима они почивају.
Основна теза књиге садржана је већ у њеном поднаслову. Казаков настоји да докаже да Владимир Путин није политичар који реагује искључиво на околности, већ државник који има дугорочну стратегију развоја Русије.
Полазећи од бројних Путинових говора, интервјуа и програмских наступа, аутор покушава да реконструише логичку и идејну структуру која стоји иза најважнијих политичких одлука донетих током последњих двадесет пет година.
Овај приступ представља једну од највећих вредности књиге. Уместо да се бави дневнополитичким темама, Казаков читаоца подстиче да размишља о континуитету руске политике и да уочава везе између различитих периода Путинове владавине.
Посебно је занимљив начин на који аутор анализира Путинове јавне наступе. Он не посматра говоре као протоколарне политичке изјаве, већ као изворе из којих се може реконструисати поглед на свет савремене руске државе.
Петар Струве и руски либерални конзервативизам
Значајан простор у књизи посвећен је политичкој мисли Петра Бернхардовича Струвеа (1870-1944), једног од најзначајнијих руских интелектуалаца и политичких филозофа с почетка двадесетог века. Полазећи од уверења да се савремена руска политика не може разумети без познавања сопствене интелектуалне традиције, Казаков показује да многе идеје које данас обликују политички курс Руске Федерације имају своје дубоке корене управо у Струвеовим разматрањима о држави, друштву и националном развоју.
Према Струвеу, снажна и функционална држава није супротност политичким слободама, већ њихов неопходан предуслов. Слобода, сматрао је он, не може опстати у условима институционалне слабости, политичког хаоса или распада државног ауторитета. Управо због тога Струве је настојао да помири вредности политичког либерализма са конзервативним схватањем државе као гаранта правног поретка, националног јединства и историјског континуитета.
На тим темељима Казаков гради своју тезу о руском либералном конзервативизму као једном од кључних идејних оквира Путинове епохе. Он показује да савремени руски политички модел не произлази искључиво из прагматичних одговора на геополитичке изазове, већ да се ослања на дугу традицију руске политичке филозофије, у којој су државност, суверенитет и национални интерес схваћени као предуслови политичке стабилности и друштвеног развоја.
На тај начин књига добија додатну историјску и теоријску дубину. Савремени политички процеси нису представљени као изоловани феномени, већ као наставак ширег интелектуалног и историјског континуитета руске политичке мисли. Управо овај спој историјске анализе, политичке теорије и савремене праксе представља једну од највећих вредности Казаковљеве студије.
Казаков, такође, издваја неколико основних начела на којима, по његовом мишљењу, почива савремена руска државна политика. То су пре свега патриотизам као темељ друштвене кохезије, државност као највиша политичка вредност, суверенитет као предуслов независног одлучивања, национални интереси као основни критеријум државне стратегије, безбедност и јавни поредак као гаранције стабилности, али и историјски континуитет који савремену Русију повезује са њеним вековним државним и културним наслеђем.
За Казакова, ови принципи не представљају скуп изолованих политичких парола, већ јединствен систем вредности који обликује савремени руски политички модел. Он наглашава да се управо у њиховом међусобном прожимању огледа специфичност руског приступа државном уређењу, који настоји да помири потребу за модернизацијом са очувањем националног идентитета, историјског памћења и институционалне стабилности.
Све наведене елементе аутор обједињује под појмом либералног конзервативизма. Према његовом тумачењу, овај концепт не подразумева одбацивање либералних вредности, већ њихово прилагођавање руском историјском искуству и политичкој традицији. Индивидуалне слободе, тржишна економија и развој институција прихватају се као пожељни циљеви, али само у оној мери у којој не доводе у питање државни суверенитет, национално јединство и способност државе да штити сопствене интересе.
У том идејном оквиру Казаков препознаје идеолошку основу савремене Русије. По његовом мишљењу, политика Владимира Путина не представља тек низ прагматичних одговора на међународне и унутрашње изазове, већ покушај изградње стабилног државног модела који своје упориште налази у руској интелектуалној традицији, а не у механичком преузимању западних политичких образаца. Стога је либерални конзервативизам, како га аутор тумачи, не само политичка доктрина већ и кључ за разумевање вредносног система на којем почива савремена руска држава.
„Јединствена Русија“ – механизам политичке стабилности
Значајан део књиге књиге посвећено је анализи странке „Јединствена Русија“, која већ више од две деценије представља доминантну политичку снагу у Руској Федерацији. Казаков ову партију посматра пре свега као политички ослонац државног курса Владимира Путина и институционални механизам посредством којег се спроводе кључни циљеви савремене руске политике. Истовремено, он одбацује поједностављено тумачење према којем је реч о строго идеолошки хомогеној организацији.
Напротив, аутор указује да се унутар „Јединствене Русије“ преплићу различите политичке традиције и идејне оријентације. У њој делују конзервативци, заговорници снажне државе, либерално оријентисани економисти, прагматични технократе, али и политичари чији је примарни циљ очување институционалне стабилности. Управо та унутрашња разноликост омогућила је странци да током година окупи широк спектар политичких и друштвених актера, али је истовремено отежала формирање јасно дефинисаног идеолошког профила.
Због тога се, како Казаков примећује, понекад стиче утисак да је „Јединствена Русија“ пре свега механизам политичке стабилности и инструмент управљања државом, а тек потом класична политичка партија са прецизно формулисаном идеологијом. Њена основна функција није само представљање одређеног скупа политичких идеја, већ и обезбеђивање континуитета власти, координација различитих интереса унутар политичког система и очување државног јединства.
И сам аутор признаје да је таква унутрашња разноликост временом довела до извесне идејне поларизације. Поједини кругови у странци инсистирају на јаснијем конзервативном профилисању, други наглашавају економски прагматизам, док трећи сматрају да је управо идеолошка флексибилност један од главних разлога њене дуговечности. То код читаоца природно отвара питање да ли је „Јединствена Русија“ најпре настала као инструмент политичке власти, а да је тек касније започела процес трагања за сопственим идеолошким идентитетом, или је њена највећа снага управо у способности да остане широк политички покрет који окупља различите струје око заједничких државних циљева.
Сложена идеолошка матрица и важност њеног разумевања
Најозбиљнији покушај да се дефинишу идејне основе Путиновог политичког система јавља се у завршним поглављима књиге. Казаков настоји да покаже да савремена руска држава није лишена идеологије, већ да је њена идеолошка матрица сложенија и мање догматска него што се то често представља. Она се, према његовом мишљењу, не исцрпљује у једном програмском документу или јединственој политичкој доктрини, већ се постепено обликује кроз праксу државног управљања, развој институција и формулисање националних приоритета.
„Лисац са севера – Велика стратегија Владимира Путина“ није класична академска студија, али није ни политички памфлет. То је амбициозан покушај да се реконструише интелектуална и политичка логика једне епохе, као и да се објасне идејни темељи политичког пројекта који је обележио почетак двадесет првог века и у великој мери одредио место Русије у савременим међународним односима.
Иако се у појединим поглављима може стећи утисак да аутор понекад више настоји да оправда него да критички преиспита поједине аспекте Путинове политике, то не умањује вредност његове анализе. Напротив, Казаков доследно настоји да читаоцу представи начин на који савремена руска политичка елита разуме сопствену државу, њене интересе, историјску улогу и место у свету. Управо зато ова књига није значајна само као анализа владавине Владимира Путина, већ и као сведочанство о идејама које обликују савремену руску политичку мисао.
Највећа вредност књиге није у томе што нуди коначне одговоре, већ у томе што отвара простор за озбиљну расправу о питањима државности, суверенитета, националног идентитета, историјског континуитета и геополитичког положаја Русије. Она подстиче читаоца да политичке процесе посматра у ширем историјском и цивилизацијском контексту, а не искључиво кроз призму дневнополитичких догађаја и медијских интерпретација.
Због тога ће ова књига бити драгоцено штиво како за читаоце који са симпатијама посматрају политику Владимира Путина, тако и за оне који према њој имају критички однос. Без обзира на политичка уверења, читаоцу пружа прилику да се упозна са аргументима и интелектуалним оквиром из којег произилази један од најутицајнијих политичких пројеката савременог доба. После читања можда неће прихватити све Казаковљеве закључке, али ће несумњиво боље разумети логику на којој су они засновани.
Књига је, стога, намењена не само политиколозима, историчарима и стручњацима за међународне односе, већ и сваком читаоцу који жели да дубље разуме савремену Русију, њену политичку културу и идејне основе њене унутрашње и спољне политике. У времену када су тумачења Русије често сведена на поједностављене представе и идеолошке поларизације, оваква студија представља драгоцен подстицај за озбиљније и аргументованије промишљање.
Ако би се целокупан утисак о књизи требало сажети у једној реченици, онда би се могло рећи да „Лисац са севера“ можда не открива све тајне Путинове политике, али убедљиво показује зашто је разумевање њене идејне основе неопходно сваком ко жели да разуме савремену Русију и свет у којем живимо.
Ову књигу стога треба препоручити као озбиљно, подстицајно и интелектуално изазовно дело које не нуди готове одговоре, већ подстиче читаоца на самостално размишљање. Управо у томе огледа се њена највећа вредност и трајни значај.
Душан Опачић – Братство
