Први ко је ударио на Југославију, а то знам поуздано јер сам био директор Федералне службе безбедности (ФСБ), била је Немачка. Потом су у рат увучени и други, а уследило је бомбардовање Београда. О Милошевићу можемо имати различита мишљења. Покушао је да игра са Американцима, а то се лоше завршило. Са Американцима се не сме играти. Његово изручење Трибуналу било је издаја. Тамо се бриљантно бранио и нису успели да га оптуже онако како су желели. Они који су предали Милошевића добили су заслужену казну – каже у разговору за „Печат“ Сергеј Вадимович Степашин, председник Императорског православног палестинског друштва, некадашњи председник Владе Руске Федерације и бивши директор ФСБ-а.
Наследили сте Јевгенија Примакова на месту председника Владе када је почело бомбардовање Београда 1999. Из ове перспективе, да ли је руска помоћ тада могла да преусмери ток историје?
Три пута сам се састао са Клинтоном, водио сам разговоре и у Сарајеву. Оно што се догодило Југославији било је трагедија.
Постоји и једна грешка коју смо направили. То сам рекао и председнику Вучићу када смо у Руском дому постављали бисту Јевгенију Примакову. Он је био присутан и одлично говори руски, без акцента. Рекао сам му да смо погрешили јер Србији нисмо испоручили систем С-300. Још пре бомбардовања, док сам био министар унутрашњих послова, учествовао сам на састанцима на којима се разматрало питање Југославије. Било је јасно да ће уследити напад. Разговарали смо о могућности да Југославији дамо систем С-300, али то, нажалост, није учињено. Било је оних који су сумњали, међу њима и официри, а један од аргумената био је да Југославија није била чланица Варшавског пакта. Али какве је то везе имало када Варшавски пакт више није постојао? Уверен сам – да је С-300 био постављен, нико се не би усудио да нападне, јер би се уплашили.
Србија одолева константним притисцима Брисела да усагласи своју спољну и безбедносну политику са очекивањима Европске уније, и уведе санкције Русији. Колико су ови „притисци“ видљиви из Москве?
Данас добро разумем колико је Србији тешко. Одсечена је од мора, економски формално није под санкцијама, али трпи велики притисак. Ипак, наши пројекти, као што су РЖД и „Гаспром“, и даље функционишу. Разумем и Вучића, њему је у овој ситуацији веома тешко и сложено. Омладина је другачија него моје поколење. Нећу рећи да је прозападна или проамеричка, али је другачија. То је озбиљан изазов. Ипак, за нас су Срби, рећи ћу отворено, уз Белорусе, народ који нас никада није издао. Надам се да тако и остаје.
Историја наших односа говори о дубоким, нераскидивим везама…
То је дубоко укорењена историјска позиција. Царска Русија је подржавала Србију на Балкану, као и Бугарску. Бугари су, за разлику од вас, заборавили своју историју – говорим о политичком руководству, док народ то памти.
Први светски рат је то посебно показао. После аустроугарског ултиматума Србији, Русија је стала уз Србију и ушла у рат. Срби то памте. Један од најлепших споменика цару Николају II налази се управо у Београду.
Какву је улогу у том односу одиграла православна вера?
Пре свега, она чува културу, народ, језик, историју и традицију. У таквој ситуацији Црква остаје језгро које нам помаже да сачувамо оно најважније: породицу, љубав, брак и верност.
Разумем да омладини богослужење понекад може да изгледа тешко. Али људи добро осећају да је Црква данас један од стубова који чува нашу посебност, наш етнос, историју и памћење. Знам да у Србији Црква има веома важно место. Својевремено сам се, са амбасадором Славенком Терзићем, састајао са блаженопочившим патријархом. Био је то диван човек.
И у Русији је исто: Црква нас обједињује. Мислим да ће православни бити заједно када прођу ова смутна времена. Забринут сам због онога што се дешавало у Бугарској, када је протеран наш архимандрит, као и због ситуације у Румунији, иако су и они православни. Треба да тражимо додирне тачке.
Да ли у овим процесима препознајете рукопис цариградског патријарха?
Када је реч о Грцима и истанбулском патријарху, намерно нећу да кажем васељенски патријарх, њихова позиција у украјинском питању нанела је велику штету православном јединству. Састајао сам се с њим три пута и то је један веома тежак човек и није на нашој страни. Купили су га Американци и живи од њиховог новца. Покушава да направи проблем и у Грузији. Иако немамо с њима дипломатске односе, имамо веома добре контакте. Жао ми је што је умро стари патријарх, али обратите пажњу, Грузија води независну политику. Исто као и Србија.
Императорско православно палестинско друштво на чијем сте челу основано је 1882. године указом цара Александра III. Шта је одредило његову првобитну мисију?
Иницијатора је било више, а међу њима посебно место заузима архимандрит Антонин Капустин. Учинио је огроман посао у стицању руских некретнина у Палестини. Треба имати у виду да је то била Османска империја и да је такав рад захтевао много дипломатске вештине, стрпљења и упорности. Русија је тада у Јерусалиму и другим градовима Свете земље стекла бројне објекте које је требало уредити и ставити у службу ходочасника.
Други, и у то време главни задатак који је држава поставила пред друштво било је организовање поклоничких путовања руских ходочасника у Свету земљу. То је био велики подвиг. Први председник друштва био је велики кнез Сергеј Александрович. После смрти мајке и убиства оца Александра II, отишао је у Свету земљу. Тамо је провео неколико недеља, поклонио се Гробу Господњем и дубоко осетио шта Света земља значи за православног човека.
У том духу успео је да убеди цара Александра III да је неопходно основати организацију каква је Императорско православно палестинско друштво. Оно је 1882. основано царским указом и добило историјски назив који смо успели да вратимо 1992. године.
Поред стицања и уређивања руских поседа и организације ходочашћа, друштво је имало још један велики задатак: да Русија у Свету земљу долази са миром, добром и културним радом. У време велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, другог председника организације, основано је више од сто руских школа у Светој земљи.
Треба подсетити да је појам Свете земље, односно Палестине, тада био шири него данас. Подразумевале су се Сирија, Либан, Јордан, данашња Палестина, која, нажалост, још није призната као независна држава, као и Израел. Зато је и хуманитарни рад био толико обиман.
Јелисавета Фјодоровна је успела да убеди Петра Столипина и цара Николаја II, кога у Србији сви знају и чији се диван споменик налази у Београду, да се из буџета издвоје средства за довршетак тог великог посла. Зато се арапски свет, нарочито земље које сам поменуо, и данас позитивно односе према Русији. Постоји историјско памћење. Уз то, од самог почетка важан је био и научни рад, истраживање и изучавање Свете земље. Сви ти задаци остали су пред ИППО-ом и данас, а ја сам на његовом челу већ 19 година.
После револуције 1917. године друштво се поделило на руски и емигрантски део. Како је то утицало на његов рад и како је дошло до обнове?
После 1917. и Октобарске револуције Јелисавета Фјодоровна напустила је друштво, а оно је фактички престало да постоји у свом првобитном облику. Чак је променило и назив, па је остало само „Палестинско“. Ипак, успело је да опстане и у Совјетском Савезу, као структура Руске академије наука. Тада се бавило пре свега научним радом.
Ово друштво у емиграцији, као и Руска загранична црква, успело је да сачува део историјског наслеђа онога што је створено у царско доба. Пример је Храм Свете Марије Магдалине, где се налази гроб велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне. Главни задатак ИППО-а била су ходочашћа, али Загранична црква није имала много ходочасника. Зато су се бавили очувањем поседа, а неки спорови, на пример око Александровског подворја, трају и данас.
После Другог светског рата Стаљину је указано на то да у Светој земљи постоје многобројне руске некретнине. Године 1943. много тога је вратио у живот: чинове, историју великих војсковођа као што су Кутузов, Нахимов и Ушаков, а обновљена је и Патријаршија. Када је 1949. створена држава Израел, први су је подржали Стаљин и Молотов. Мислим да би се сада покајали због те одлуке. Тада су поједине некретнине враћене совјетској држави.
Нажалост, пред крај Хрушчовљеве власти дошло је до „поморанџа договора“, којим је много тога изгубљено. Пред савременим ИППО-ом стоји задатак да то, колико је могуће, поново врати у руско власништво. Реч је, између осталог, о Сергијевском и Александровском подворју, где активно делује Руска духовна мисија.
Године 1992. Президијум Врховног совјета, чији сам тада био члан, донео је одлуку о враћању историјског назива – Императорско православно палестинско друштво. Тадашњи председник Владе Виктор Черномирдин потписао је акт којим је предвиђено да се ИППО-у врате некретнине које је имао у свом власништву. Тим процесом се и данас бавимо.
У време Првог светског рата ИППО је активно помагао војнике на фронту. Да ли се та мисија наставља и данас, у околностима СВО?
Један од основних задатака остају поклоничка путовања, али она су данас значајно ограничена. Најпре је то била пандемија вируса корона, а потом два рата. Због тога део активности надокнађујемо путовањима у Јордан, донедавно и у Сирију, док тамо нису дошли исламисти на власт, а ту је и Либан, иако је и тамо ситуација веома тешка.
Настављамо и озбиљан научни рад, заједно са Министарством образовања. Када је реч о историји Блиског истока, православљу и хришћанству на Блиском истоку, у ИППО-у данас раде најбољи стручњаци, познати научници и академици. Недавно смо објавили више томова истраживања под називом „Русија на Блиском истоку“. Много је урадио и покојни Николај Николајевич Лисовој, чија је књига о Русији у Светој земљи изузетна.
Појавио се и нови задатак, повезан са Специјалном војном операцијом. При ИППО-у је основан Фонд хришћанског милосрђа. Председник сам надзорног одбора, а подржали су нас председник и патријарх. Помажемо онима који ратују, њиховим породицама и ближњима. То су црквена и хуманитарна помоћ. Помажемо и свештеницима који служе у ратној зони. Око 4000 свештеника сада тамо врши службу, наравно без оружја. Подржавамо их финансијски, организујемо предавања и помажемо им да издрже своју службу.
То се, по духу, наставља на оно што је радила велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна у време Првог светског рата и руско-јапанског сукоба, када је пружала огромну помоћ војницима и официрима. Данашње дело милосрђа видимо као наставак те традиције.
Који су стратешки циљеви у блиској будућности?
Поновићу, један од главних задатака јесте помоћ онима који ратују, онима који се враћају са фронта и њиховим породицама. Сматрам да је то главни задатак и наше државе.
Други велики задатак је повратак некретнина у Светој земљи. Посебно говоримо о Александровском подворју, јер је то, после места Рођења Христовог у Витлејему и Гроба Господњег у Старом Јерусалиму, једна од најважнијих хришћанских светиња. Одмах поред Гроба Господњег налази се Александровско подворје и Праг Судњих врата. Антонин Капустин је тамо вршио изузетна ископавања, после којих је Александар III купио подворје. То је место одакле су Христа повели на Голготу. За нас је то свето и молитвено место и сматрамо да треба да припада нашој земљи. Прикупили смо неопходну документацију и урадили све што је било до нас.
Наравно, чекамо и крај рата који су започели Нетанијаху и Трамп, мада не знамо када ће се то догодити, како бисмо обновили ходочашћа у Свету земљу. Жао нам је што многго људи жели да отпутује тамо, а тренутно не може.
Како оцењујете улогу православља у савременој Русији?
Можда ћу се поновити, али за нас је веома важно да сачувамо историју, традицију и културу. Чувамо вредности које су нам предате. Први пут се у Уставу наше земље појавила реч Бог, као и одредница о традиционалној породици као заједници мушкарца и жене. Неко ће рећи: шта је ту посебно? Али то је веома важно.
Данас се удара на саме основе човековог погледа на свет, на традиционалне вредности и на живот. Уводе нам биометрију, затим вештачку интелигенцију, роботику – а све су то ствари које могу бити опасне ако се човек изгуби из вида. Црква у томе стоји као заштита.
Црква се бори да породице буду чврсте. Не мислим да жена треба да се бави само породицом, али је неопходно да постоје велике породице. То је руска традиција. Раније је становништво било више сеоско, па су породице природно биле бројније. Данас Црква стоји на стражи породичних и традиционалних вредности.
У Русији активно обнављамо и градимо храмове. Постојао је програм изградње 200 храмова у Москви, а патријарх Кирил је недавно рекао да је обновљено и изграђено више од 250 храмова. ИППО је учествовао у обнови три храма, на Мурманској земљи и у Москви. То су молитвена места, али и наша историја.
Када млад човек дође у храм, види ту лепоту, потом прочита Библију и Јеванђеље – а то су књиге које говоре о нашем животу, историји и много тога предвиђају – он се постепено приближава вери. Данас се многи венчавају у Цркви, а готово свака породица крштава децу. Одатле све почиње: човек полако прилази Богу. Ту веома велики посао ради наш патријарх.
Од почетка Специјалне војне операције скоро 70.000 наших војника се крстило. Нико их није вукао за руку, сами су то одлучили. Ја сам крштен као дете од годину дана, баба ме је однела у храм и тога се не сећам. Ово су одрасли људи који су сами пришли Богу. То је веома важно. Ако сте обратили пажњу, „Азов“ смо потпуно разбили а они су носили свастике, ти укробандеровци. Наши момци носе крстове и иконе и то је много дубље, јер кад је тешко, човек се обраћа Богу.
Који су највећи изазови пред православљем у свету?
Данас се води и прикривена и отворена антицрквена пропаганда. Нарушавају се црквене традиције и све се понекад претвара у представу. Нећу поново да критикујем Американце, иако је то популарно, али код њих службе често изгледају сасвим другачије: отпева се неколико песама, људи се испричају, изгрле и свако иде својим путем. То постаје мода.
Чак и у историјски хришћанским земљама, попут Италије, храмови се затварају јер људи више не иду у цркву. То се, додуше, не односи на Пољску, иако о њиховој политици немам лепо мишљење. Данас се преко интернета, друштвених мрежа и модерних средстава комуникације људима испира мозак. Зато Црква, посебно у раду с младима, мора да пронађе нови приступ.
Проповеди морају бити живље и занимљивије. Свештеник треба да буде ближи људима, да уме да разговара, а не само да служи тако да човек стоји у храму и ништа не разуме. Не желим никоме да намећем своје мишљење, али сматрам да проповед, исповест, јелеосвећење и друге службе треба да приближе човека Цркви.
Све много зависи од пастира. Човеку је потребно да у тешком тренутку дође и да га неко саслуша. Знам да патријарх и православни универзитети, на којима често држим предавања, настоје да припремају људе за службу у Цркви не само по дужности већ по позиву срца.
Пастир мора бити човек посебне културе и посебног приступа. Људе није могуће преварити. Чак и ако неко лепо пева и лепо говори, ако се понаша неадекватно, људи му неће веровати.
У Америци, како тврде наши свештеници, многи људи прелазе у православље и долазе у српске и руске храмове. Шта за вас значи бити православац данас?
То значи веровати у Бога и правду, јер је Бог љубав. Али не само веровати него тако и живети. Сматрам да је једна од најважнијих црта руског карактера великодушност: љубав према ближњем, породици, својој земљи и историји. То је, у суштини, православље.
Важно је да тако живе и у Србији, или како су наши стари говорили – у Југославији. Срећан сам што имамо братски народ, али не само на речима. И Украјинце смо називали братским народом, а сада ратују против нас. Зато вам кажем: хвала вам што постојите, што имамо заједничку историју и културу. Издржите, сачувајте свој суверенитет и историјско памћење. Надам се да ће ме чути и омладина у Србији. Српском народу желим да буде жив и здрав.
СА БЛАГОСЛОВОМ МИТРОПОЛИТА – ОД ЧЕЧЕНСКИХ РАТОВА ДО ПРАВОСЛАВНЕ КАТЕДРЕ
Да ли сте, обављајући захтевне задатке током рада у ФСБ-у, имали молитвену подршку духовника?
У ИППО ме је довео патријарх Алексеј, кога сам познавао још из Лењинграда, док је био митрополит. Није говорио много и гласно већ тихо и мирно. У време Чеченског рата, док сам био у ФСК и ФСБ, имао сам тешке ситуације и више пута сам се с њим сусретао. После сваког разговора излазио сам као други човек. Потребно је да имамо више таквих пастира, и ми и ви.
РУСИЈА У СВЕТОЈ ЗЕМЉИ – ТРАДИЦИЈА КОЈА СЕ НЕ ПРЕКИДА
На који начин ИППО данас представља Свету земљу и хришћанско наслеђе широј јавности?
Пре свега, кроз велики научни рад и издаваштво. Палестински зборник излази већ 142 године без прекида. Поред тога, радимо телевизијске емисије на каналима „Спас“ и „Култура“, а снимљено је и више документарних филмова. То су, на пример, филм „Русија у Светој земљи“, филм о Антонину Капустину, документарни филм о свештеницима у Другом светском рату, а припремамо и филм о свештеницима који данас служе у зони Специјалне војне операције.
Имамо и омладинске секције које активно раде и организују сусрете на универзитетима. И сâм сам држао предавања о ИППО-у на готово свим највећим руским универзитетима. Важан је и наш сајт ippo.ru, који је веома посећен и, по мом мишљењу, добро урађен. Он је једна од важних презентација онога што радимо.
Мирослав Јелић
