У Москви, у препуној Белој сали Савеза писаца Русије, првог септембра је представљена „Антологија руске поезије X–XXI вијека“, чији је аутор песник Зоран Костић. Аутор у пуном смислу те речи, с обзиром да је све преводе (у двотомној књизи са преко 1500 страница) урадио управо Зоран Костић. Промоцији двотомника објављеног (2024/26) у Бањалучкој „Просвјети“, присуствовало је и десетак песника уврштених у „Антологију“: Александар Бобров, Иван Белокрилов, Сергеј Гловјук, Генадиј Иванов, Михаил Киљдјашов. Валериј Латињин, Генадиј Провоторов, Игор Тјуљењев и Сергеј Бирјуков. Тиме се ова светковина претворила у својеврсно књижевно вече, с обзиром да су аутори своје стихове читали на руском, а Костић, преводе истих, на српском језику. Промотери „Антологије…“ сагласни су у једном: до њеног објављивања, нико, ни на једном језику није тако целовито и зналачки представио руску поезију — писану пуних 1.200 година; Надахнутим преводима више од 60 хиљада стихова 250 аутора, Зоран Костић је овековечио монументални и трајни споменик поетске баштине.
З
а ово монументално дело Савез писаца Русије је доделио Костићу високо признање – своју „Почасну грамоту“, са потписом свог председника, доскорашњег министра културе Владимира Мединског.
Петог септембра, на затварању Међународног конгреса превода руске књижевности одржаном упоредо са Московским сајмом књига, Зорану Костићу, за исто дело, на свечаности у малој сали ГУМ-а уручена је највећа државна награда за преводилачки подвиг „Читај Русију“ (Читай Россию / Read Russia). Ово престижно признање, које се додељује за најзначајнији преводилачки подухват у последње 3 године, Костић је добио у конкуренцији 120 преводилаца из 85 држава. Захваљујући се на награди, познати песник је најпре позвао аудиторијум да минутом ћутања ода пошту ствараоцу Републике Српске, генералу Ратку Младићу, коме је и посветио велико признање.
Костић је даље, између осталог рекао:
„Постоје признања, постоје награде, много, али нема такве светлости као што је ова коју добијам овде на Црвеном тргу, у центру хришћанске православне културе и духовности. За мене, Србина, то има посебан значај.
Веома сам захвалан, прво, Институту превода на подршци, да уопште направим такву књигу – хиљаду и по страница прикупљених превода, да би она била објављена. Онда сам захвалан члановима жирија који су оценили и почастили мој рад. Више од педесет година преводим руску поезију и пре неколико година схватио сам да би то могла бити антологија. И последње три до четири године на томе сам радио систематично. И могу рећи да се та поезија од X века поклапа са крштењем Русије. Моја антологија се завршава генерацијом Максима Замшева, рођеног 70-их година прошлог века. И још много познатих аутора је тамо преведено.
Многи су овде на конгресу питали: зашто то радим? Зашто преводим ту руску поезију? А зашто антологија? Ево, објаснићу вам преко два кратка догађаја из последња два месеца након што се књига појавила. Сви Срби, у Републици Српској и, Срби који живе у Европи, почели су да ме позивају да одржим промоцију ове књиге. И ево ме 
пре два месеца… не желим да кажем име те државе – шенгенске, европске, али пре уласка у њу, није ми било дозвољено да са овом књигом пређем европску границу. Рекли су: “Не дај Боже, могу наћи нешто опасно у тој књизи, пропагандни материјал и казниће Вас.” Шта да радим? Имао сам неколико томова тих књига. Питао сам цариника, Србина: “Могу ли код вас да оставим? Вратићу се, покупићу.” Каже: “Да, можете ако ми дате један комплет те антологије.” Питао сам: “Шта ће Вам?” Каже: “Људи ми кажу да је то најбоља поезија на свету.” Не могу да одбијем.
И буквално пред долазак у Русију, 28. августа, на свето Успење, позвали су ме већина Срба који живе на Косову – тој псеудо-држави која се одвојила од Србије – такође из истих разлога: промоција антологије. И одмах куратор из града Митровице позвао је мог издавача и рекао: “Не-не-не, не дај Боже да са овом књигом, са таквим насловом, пређу границу. Казниће”. Договорили смо се са издавачем и пронашли последњу кућу, буквално пре уласка на Косово, српску кућу, замолили су власника да оставимо пет томова. Рекао је: “Ох, можете, наравно, молим вас, поклоните ми један комплет. Знам да је то најбоља поезија на свету, а мени то тако недостаје“. То сам и урадио. И то је мој одговор, зашто сам то радио целог свог стваралачког живота.“
