Документарни филм „Тамо где су наши: Срби и Руси на заједничком фронту“ руске телевизије „Звезда“ премијерно је приказан 6. септембра 2026. године. Реч је о руској документарно-публицистичкој продукцији посвећеној српско-руским односима, са посебним освртом на њихову војничку димензију и добровољаштво кроз различите историјске епохе.
Окосницу савременог дела филма чини прича о српском добровољцу Марку Матићу, борцу 106. дивизије Ваздушно-десантних снага Русије. У јануару 2025. године, током борби у Курској области, Матић добија наређење за повлачење са положаја. Када преко радио-везе сазнаје да су у суседном бункеру остала тројица рањених, упркос опасности и чињеници да простор контролишу непријатељски дронови, враћа се по њих.
Управо ова прича постављена је као полазна тачка филма. Аутори постављају питање због чега део српских добровољаца руску специјалну војну операцију доживљава као наставак сопственог ратног искуства и зашто се у њој препознаје „познати непријатељ“. Марко Матић тако постаје симбол основне идеје филма, да за његове јунаке граница између „својих“ и „туђих“ није увек одређена државном границом.
Филм, међутим, не остаје у садашњости. Аутори праве широк историјски лук који почиње Славјаносербијом и Јованом Шевићем, односно досељавањем Срба у Руску империју и стварањем српских насеља на простору данашњег Донбаса. Посебно се истиче питање због чега је српско присуство у овом делу Руског царства изазивало незадовољство Беча.
Историјска прича наставља се кроз руске добровољце који су долазили у Србију у време Српско-турског рата, а затим и кроз 1914. годину и улазак царске Русије у Први светски рат након аустроугарске објаве рата Србији. Филм тако покушава да покаже да војничка солидарност два народа није феномен савременог доба, већ да има много дубље историјске корене.
Део филма посвећен је распаду Југославије и ратовима деведесетих. Говори се о руским добровољцима који су се борили на српској страни у рату у Босни и Херцеговини 1992–1995. године, као и о сложеним односима Русије и СРЈ у том периоду. Посебно место имају аеродром Слатина на Косову и Метохији и долазак руских припадника ВДВ 1999. године, а у филму се помињу и Братислав Живковић и Алберт Андијев.
Након тога прича се наставља периодом после 2014. године, када су српски добровољци почели да одлазе у Донбас, чиме филм своју историјску причу постепено доводи до савремених дешавања и учешћа српских добровољаца на руској страни. На тај начин филм повезује низ историјских тачака које су временски удаљене вековима.
Визуелни део филма комбинује архивске материјале, савремене снимке и реконструкције историјских сцена у којима је коришћена вештачка интелигенција (AI). Такав приступ омогућава ауторима да визуелно дочарају поједине догађаје за које не постоје оригинални филмски записи, али истовремено представља јасну разлику између архивског документа и савремене визуелне реконструкције.
Међу саговорницима су Јелена Гускова, доктор историјских наука, инострани члан Српске академије наука и уметности и Академије наука Републике Српске, главни научни сарадник Института за славистику Руске академије наука; Владимир Путјатин, кандидат историјских наука, доцент и заменик шефа Катедре за историју јужних и западних Словена Московског државног универзитета „М. В. Ломоносов“; и Татјана Стојановић, српски новинар, која је дуго радила у руским медијима.
У филму говоре и добровољци представљени под ратним именима „Командор“ и „Кобра“. Њихова сведочења доносе непосреднији поглед на мотиве због којих српски добровољци одлазе на фронт, као и на начин на који они доживљавају историјске и савремене везе између српског и руског народа.
Посебна вредност филма је у томе што велики број историјских тема успева да повеже у једну компактну целину. Од XVIII века и Славјаносербије, преко Српско-турског рата и Првог светског рата, до Босне и Херцеговине, Косова и Метохије, Донбаса и Курске области, филм гради једну непрекинуту причу о српско-руским војничким везама.
Аутори при томе не покушавају да направе академску студију, већ пре свега публицистички документарни филм из руске перспективе. Историјски догађаји и личности бирају се тако да подрже основну тезу о дугом трајању српско-руске војничке солидарности.
Најупечатљивији је ипак савремени део, односно прича о Марку Матићу. Његов повратак по тројицу рањених руских војника, иако му је било наређено да се повуче, представљен је као симбол мотива који се провлачи кроз цео филм – идеје да се „наши“ не препознају само по држављанству, већ и по заједничкој историји и судбини.
„Тамо где су наши: Срби и Руси на заједничком фронту“ тако је прича о томе како руски аутори виде вишевековну везу Срба и Руса и како кроз историју добровољаштва, ратова и војничке солидарности покушавају да објасне њено трајање до данашњих дана.
Душан Опачић – Братство
