Александар Јурјевич Казаков члан је једне од најважнијих руских „фабрика мисли“ која је оснивач Валдајског клуба – Савета за спољну и одбрамбену политику, копредседник је Клуба народног јединства, један од оснивача и први заменик председника парламентарне партије Захара Прилепина „За правду“, саветник фракције у Думи РФ „Праведна Русија – За правду“. По образовању политиколог, а политички је коментатор Првог програма националне ТВ.
Александре Јурјевичу, хвала вам што сте нашли времена да разговарате за „Печат“. За нас је велика част да разговарамо са руским политичким делатником вашег ранга, а најважнија тема овог разговора биће, разуме се, превод ваше нове књиге „Лисац са Севера“ на српски језик.
Задовољство ми је да вас поздравим јер одавно нисам имао прилике да говорим за српске медије. Тако да и ја се веома радујем.
Поводом српског издања ваше књиге „Лисац са Севера“, која је иначе веома популарна и у самој Русији, и преведена на многе језике, можете ли нам открити како је писана, и какав је био њен животни пут? Појаснимо за читаоце да је књига писана у форми есеја, а током низа година, почевши од 1999. године.
Књига је писана током 15 година, али не у континуитету. Бавио сам се и сада се бавим проучавањем политичког стваралаштва Путина, од краја 1999. године. Дакле, од краја прошлог миленијума. Десило се да сам 1999. био уредник једних балтичких новина. Одлазили смо на одмор за Нову годину неколико дана пре празника – 27. или 28. децембра 1999. године. И када сам подигао здравицу, замолио сам све присутне да пажљиво погледају новогодишње обраћање Јељцина јер сам имао осећај да нас очекују изненађења. Наравно, већ 1. јануара сви су ме звали и питали одакле сам знао? Нисам имао тачне информације, али пошто сам био уредник међународне рубрике и 24/7 сам био уроњен у политичку агенду, имао сам унутрашњи осећај да би Јељцин могао да оде, а да неко други дође на његово место. Наравно, нисам знао да ће то бити Путин, мислим да то тада нико није знао.
Крајем те исте године Путин је објавио свој програмски чланак „Русија на прагу новог миленијума“. Потписао се као „председник Владе Владимир Путин“. И тада се догодио један веома занимљив информациони случај. Често се данас, а посебно сада, суочавамо с тим. Неколико дана након тог чланка Путин је почео да обавља дужност председника, а већ после недељу и по дана на Западу је формулисано питање: „Who is Mr. Putin?“ („Ко је господин Путин?“). Неки на Западу све до данас постављају то питање. А када мене то исто питају, кажем: „Отворите очи! – он је сам све већ рекао.“ Али тај чланак је заборављен. У том чланку Путин је за себе формулисао задатке за 21. век. Сви су заборавили тај чланак. Заборавили су до те мере да је 2019. године, у то време сам баш завршавао нову редакцију књиге, нове делове књиге, а и на Валдају, Путин је рекао: „Погледајте, мој чланак је изашао пре 20 година“, морао је сам да подсети. А мени је тај чланак био основа за све есеје који су ушли у књигу, нисам то заборавио. Заправо, два највећа есеја – први су била моја предавања још из 2008–2009. године. Држао сам предавања у разним градовима. Предавања су се условно називала „О Путиновој идеологији“. Код нас сви верују да ми немамо идеологију, али ја знам да она постоји. Тада сам покушао да је формулишем. У основи тих предавања је био управо тај чланак. Постоје два задатка које је Путин формулисао и ти задаци су остали. Задатак број 1 (подсетићу, то је био крај деведесетих, Русија је буквално лежала у рушевинама и била на ивици распада) јесте – вратити Русији статус велике светске силе. И он је то већ урадио. Али сада треба учврстити тај резултат. А други задатак је био завршетак грађанског рата у Русији, који траје већ више од сто година. Овај рат траје не на бојном пољу већ у главама и срцима руских људи. Тај задатак још није решио, с њим још није изашао на крај. О томе је био мој први есеј, посвећен Путиновој идеологији. И то је једна од црвених нити у књизи. Искрено се надам да би нам наша блиска, предстојећа победа могла помоћи да превазиђемо несугласице из грађанског рата између црвених и белих. Са тиме никако не можемо да изађемо на крај, већ сто година. Срби су то одлично решили, они су донели одлуку у вези с руским грађанским ратом још тада, двадесетих година прошлог века, када су примили белу емиграцију. И тога се држе. Србију сам упознао кроз успомене наших емиграната, то јест код вас никада нисам био, али знам много појмова и имена. Где је руска емиграција – укључујући интелектуални цвет руске науке – нашла прибежиште, ту код вас, у Београду, у београдском Руском научном институту.
Помињете у књизи Рим и Византију?
Да, други главни део књиге, који сам завршио непосредно пре предаје рукописа у штампу, зове се „Између Рима и Византије“. Посвећен је великој стратегији Владимира Путина. Покушао сам да опишем стратешки арсенал Владимира Путина као врховног главнокомандујућег, као лидера. Чини ми се да сам успео то да прикажем, с обзиром на успех књиге. Између осталог, одговорио сам на питање које су својевремено постављали разни амерички званичници. Тамо наводим цитат председника комитета за обавештајне послове Конгреса САД, који се још 2012. или 2013. године, говорећи у Конгресу, зачудио како Путин успева да добија партије иако има слабе карте? Одговор на то питање пробао сам да дам у књизи, а он је извукао сличан закључак: „Све је врло једноставно. Путин игра шах, а ми икс-окс.“ Отприлике тако. Сада се појавио и други човек који игра сложене стратешке игре, да тако кажем, ништа лошије од Путина. То је Си Ђинпинг, али он игра игру „го“. А кад смо код тога, Путин зна како да игра „го“. Врло добро је упознат са источњачким стратегијама. И кроз васпитање и кроз џудо и тако даље.
У том великом чланку искрено пишем да је председник Путин почео као западњак и либерал. То је истина. Током 2000. и 2001. године Путин је био либерал и западњак. А већ 2005. он више није западњак, нити је баш либерал. Односно мењао се док је био на тој функцији, суочавајући се са задацима које је требало решавати када је добио приступ стварним информацијама које није знао 1990-их година. Са ситуацијом се упознао када је добио приступ целокупним информацијама.
Својим највернијим партнерима сматрам наше непријатеље. Они нас неће никада изневерити, тврдоглави су и доследни, отворено говоре о својим намерама. И то је добро, јер када је непријатељ несталан и тешко ухватљив, то ствара потешкоће. А ми имамо доброг непријатеља, јасног и упорног.
У књизи пишем да је Путин још 2002. схватио да ће бити рата са Западом. И када је то схватио, главни ресурс за који се борио је било време. Земљи је било потребно време да се прибере, да се припреми. И земља се припремила веома добро. Дао је земљи 20 година. У тих 20 година сместио се и део моје биографије у Доњецку, где сам боравио од 2014. до 2018, на функцији саветника шефа Доњецке Народне Републике. И узимајући у обзир лични однос Путина према Захарченку, првом шефу ДНР-а кога су убили украјински терористи, као и његов лични однос према том устанку који су подигли становници Донбаса. Мислим да Путину уопште није било лако да чека осам година, као што није било лако ни становницима Донбаса. Али он је знао: потребно је време, морамо се припремити. Без припреме се не улази у сукоб – превелика је опасност да се изгуби. И он је заиста припремио земљу. Као резултат тога, а то је било већ после објављивања првог издања моје књиге, 2022. године, многи посматрачи пишу да је Русија покушала да изведе блицкриг у Украјини и да јој то није успело. То није истина, то уопште није било тако. Блицкриг се тада догодио, али то није био наш блицкриг. То је био западни, блицкриг санкцијама. О томе је Путин говорио тек 2026. године, раније то није спомињао, а ја сам о томе писао још тада. Јер када је Бајден говорио о долару од 200 рубаља, није се збунио већ се излануо – једноставно је видео њихове планове. Планирали су да за три до шест месеци изазову економски слом Русије, да доведу до талона за храну, до редова за хлеб, да апсолутно паралишу банкарски систем, да створе десетине милиона незапослених. То је био њихов план, због тога су и провоцирали Русију на СВО, али им ништа није успело.
Сећам се, пре око пола године питали су ме о хибридном рату: какав је то хибридни рат? Дао сам пример: погледајте 2014. десила се обојена револуција у Кијеву, Русија је наизглед заузела одбрану и ништа не предузима на бојном пољу. Али ако погледамо с друге стране, управо тада је Русија започела преговоре о гасоводу „Снага Сибира 1“. Дакле, хибридни рат је почео тада, само што није био кинетички, оружани рат на бојном пољу. У том тренутку је почела диверзификација девизних прихода и припрема финансијског система за финансирање рата.
Хтео сам да питам, јер ретко ко има прилику да о томе разговара директно. Како сте издржали тих осам година у републикама Доњецкој и Луганској? То је као са нашом Републиком Српском Крајином, Србија је на неки начин покушавала да помогне, али с друге стране је настојала и да то не показује отворено, и да се не умеша у велики рат. Током деведесетих година ми, на крају крајева, нисмо дочекали помоћ, нисмо успели и привремено смо изгубили „српску Крајину“ (Републику Српску Крајину). Како је становницима Донбаса било да чекају свих тих осам година?
Одговорићу парадоксално: да ме тако нешто пита Немац или Француз, засигурно бих другачије одговорио. Али Србину је врло лако одговорити: вера. Без обзира на то што се у центру Доњецка већ 2015. године појавила Алеја анђела, где су сахрањивана деца погинула у гранатирањима, и то гробље је расло сваког месеца, и поред свега тога, у људима је живела вера да их Русија неће оставити. Да ће Русија, када буде могла, у крајњем случају сигурно доћи. И Русија је дошла. У том погледу становништво Донбаса личи на Србе. Карактер људи из Донбаса одликује невероватна тврдоглавост. Тврдоглавост се разликује од упорности. То значи укопати се и одстајати. Зато је, узгред, током Другог светског рата постојало Хитлерово наређење: „Не узимати у заробљеништво војнике рударе“, јер то није имало смисла. Та тврдоглавост је држала Донбас осам година. Становништво Доњецке Народне Републике пре рата износило је три милиона људи. То није мала република, то није Јужна Осетија. И то је привредно и индустријски развијена република. И пољопривредно развијена. То је била једна солидна европска држава.
То је тада било преко 20 одсто БНД-а целе Украјине!?
Наравно, касније је то било нешто мање, јер су економски ланци били покидани линијом фронта. И наравно, сви становници су питали Александра Владимировича Захарченка, јер он се није бојао људи већ је увек са њима разговарао: „Колико још треба да чекамо? Ми смо урадили све што смо могли. Рекли смо ‘не‘ нацизму. Подигли смо устанак. Издржали смо и победили кијевски режим два пута: једном у лето 2014. и у зиму 2015. године, колико још да чекамо? Када ћемо се коначно вратити кући, у Русију?“ И једном је Захарченко интуитивно нашао одговор који ми се заувек урезао у сећање јер се сећам реакције људи. Био је то тежак тренутак, повезан са једним спомен-обележјем у Доњецку – станицом јавног превоза „Доњецкгормаш“, где су 2014. пале мине у време саобраћајног шпица. Погинуло је много људи и у тролејбусу и на станици. Страшна трагедија. И Захарченко се тада видео са људима и рекао: „Ми смо из Доњецка, ми смо са Донбаса а Донбас не може да иде у Русију са испруженом руком да проси. Донбас у Русију мора да дође са миразом.“ И сви су га разумели, рекли су: „Тако је!“ У тој тврдоглавости Донбаса огледа се потпуно другачији степен поноса и самопоштовања. Све је то заједно помогло да људи чекају осам година. И на крају су дочекали. А шта су дочекали? Свеопшту мобилизацију. Подсетићу: у ЛНР-у и ДНР-у је била свеопшта мобилизација. У Русији делимична, а тамо је свеопшта.
И сви су отишли, међу мојим познаницима – и радници, и рудари, и таксисти, и музичари из симфонијског оркестра, и глумци из позоришта – сви су отишли на фронт. Заиста су се спремали осам година и још ратују а многи моји пријатељи су погинули. За њих је Донбас био први бедем. Говорили су у рововима: „Нема повлачења, иза нас је Москва.“ Јасно су разумели да је то руска граница коју једноставно морају да држе. И када се Русија припремила, а 2022. године се по „хрватском сценарију“ спремала чистка ДНР-а и ЛНР-а (што је било познато у Москви), Русија је нанела превентивни удар да би предупредила масовни геноцид.
Они су чак позвали хрватске генерале који су учествовали у томе. Још нешто што сам хтео да питам: у књизи се помиње термин који мене, а верујем и наше читаоце, веома занима – „либерални конзерватизам“. Сада се и у Србији појављује тај термин. Можете ли нам појаснити о чему је реч и како то изгледа у руској политичкој пракси?
Ако користимо терминологију западне политичке науке (а сви ти термини – и либерализам и конзервативизам – потичу из Западне Европе 19. века), онда је Путин изразити представник либералног конзерватизма. Кључне одреднице тих политичких погледа и идеологије су идеје баланса и равнотеже. Погледајмо то овако: шта је партијски систем управљања државом? И код нас, и код вас, и у Америци, где било? То је замена за грађански рат. То јест уместо да пуцају – нека иду на изборе и онда полемишу и туку се у парламенту. То у суштини и није лош начин јер стварно је мање грађанских ратова. Партијски систем је солидан начин управљања друштвом, под њим је заиста било мање грађанских ратова. Али он не уклања основу партијских и идеолошких трвења, то је и даље латентни грађански рат. У природи политичких партија са различитим идеологијама либерална, конзервативна, анархистичка, зелена и било која друга, лежи тежња за влашћу. Алфа и омега политичке борбе је подела. Код свих политичких партија је на првој страници програма написано: борба за власт. У жару борбе за власт партије почињу да губе оријентире, губе кочнице, губе способност да се договарају, да траже консензус, то јест губе управо те квалитете: баланс и равнотежу. И у жару политичке борбе за власт, оне почињу буквално да цепају друштвено ткиво земље, постепено долазећи на непомирљиве позиције. Либерализам и конзерватизам нису тако далеко од центра, али савезници либерала су социјалисти, анархисти, то јест цело лево крило. А савезници конзервативаца – цело десно крило, то јест то је њихова политичка позадина. Ако идемо даље десно, до чега долазимо? Не само до Алтернативе за Немачку већ и до онога што је у Немачкој било не тако давно пре само осамдесетак или седамдесетак година.
Зато све политичке снаге са својим партијским идеологијама делују као центрипеталне силе – оне цепају друштво и не дозвољавају да се успостави друштвено јединство. А без тог јединства друштво постаје слабо, лако подлеже спољним утицајима, манипулацијама и на крају га је лако освојити. Јер освајачу се може супротставити само јединство.
Либерални конзерватизам је центрифугално кретање. То је покушај да се узму условна „десница“ и „левица“ и привуку у центар, узимајући најбоље из оба система. Од либерализма се узима идеја личне слободе – јер је слободу човеку дао сам Господ Бог. Од конзервативизма се узимају идеје реда, традиције и јаке државе. Највредније наслеђе предака. То јест принцип конзерватизма је да се не мења оно што не мора да се мења. Али треба да се мења оно што је потребно и неопходно мењати.
Спајање највреднијих идеја либерализма и конзерватизма је основа Путиновог погледа на свет. Он се не одриче слободе, сам је неколико пута рекао да је либерал у класичном смислу те речи. Не у смислу данашњих неолиберала који уопште и нису либерали већ су неолиберални фашисти. А Путин се обраћа оном старом појму где је слобода, између осталог и религиозна слобода. Извориште либерализма је религиозно. Прва слобода за коју су се борили је религиозна слобода. А ако се направи и следећи корак, долази се до позитивног схватања – да је слобода без реда немогућа, она се претвара у анархију. И обрнуто: ред без слободе претвара се у концентрациони логор. Само заједно они функционишу: слобода, ред и традиција. Ред и традиција из конзерватизма и слобода из либерализма. Једино заједно могу створити за друштво јасне, корисне и стваралачке услове. Ето то је то.
У Русији је постојала велика традиција. Узгред говорећи, основе либералног конзерватизма рођене су управо ту код вас, у Београду, у том истом Руском научном институту. То је формулисано у чланцима академика Петра Струвеа, који је предавао код вас у Београду, и објављивано у зборницима Руског научног института. А почело је све још из времена Екатерине, Карамзина, наводим на крају књиге родослов либералног конзерватизма, али све оне које наводим нису разумели њихови савременици. Сви су им говорили: „Или овамо или онамо“, док су они говорили: „Не, не треба ни тамо ни онамо, не треба делити већ уједињавати“. Тада их у Русији нису баш слушали, а сада је то, чини ми се, постала државна филозофија. Али за њену потпуну реализацију потребно је временом одустати од класичне партијске политике. Сматрам да тако и треба чинити.
Био сам одушевљен тиме како је савремена Русија под Путиновим вођством успела да уједини све остале народе око великог руског народа. Почевши од руског народа па све до Чукча, Чечена и других, и да створе заједничку породицу, попут неке „велике породице породица“.
У Русији званично и суштински постоје четири традиционалне религије: православље (не кажемо хришћанство већ управо православље), ислам (у посебној традиционалној верзији коју називамо „руски ислам“, што је посебна верзија ислама), будизам и јудаизам (увек говоримо о „руским Јеврејима“, а не само о Јеврејима). То је невероватна мешавина. Дуго нисам имао прилику да разговарам са будистима, али сам 2020. године неколико пута разговарао са духовним вођом будиста Русије Хамба Ламом и он је потврдио моје ставове. Рекао је: „Да, и ми тако схватамо ствари.“ Смисао је врло једноставан и поклапа се са либералним конзерватизмом. Треба се само присетити речи из Библије: „Где је ваше благо – тамо је и срце ваше“. Треба само правилно благо пронаћи и на правилно место га ставити. И на то усмерити своје напоре. Ако су ваши напори усмерени на јединство, на сагласје, тада ћете и кораке чинити усмерене према томе, а не против тога. И то је право благо – умеће проналажења правих речи и одређивања достојног места свакоме. Ако су ваши напори усмерени на јединство и слогу, чинићете кораке управо у том правцу.
Често наводим пример: у нашим градовима на истом тргу могу стајати православни храм и џамија, а у истом граду су и синагога и будистички дацан. И долази празник тог града. Током празника људи иду у своје храмове – православци, муслимани, будисти, Јевреји. На својој религијској територији у својим храмовима, они су веома различити. Али након својих служби, они излазе на заједнички трг да прославе Дан града као један народ. Њихов морални кодекс је исти, и заједнички.
То је „јединство у различитости“. На Западу се, с друге стране, пропагира „нивелисање“, захтев да се свако одрекне својих посебности.
То проистиче из страха. Они се плаше другачијег, плаше се разноликости, и из страха покушавају све да укалупе под исти шаблон и у исти калуп. А ми се не бојимо, ми смо вековима тако живели, једни поред других. И ми заиста тако и кажемо „руски ислам“, „руско јеврејство“, па и „руски будизам“ иако они себе виде као наследнике Џингис-кана а и имају право да мисле како хоће.
Али како сачувати сву ту разноликост данас, у ери „Палантира“ (глобалне дигиталне контроле), када се преко уређаја утиче на сваког појединца и тинејџера? Разводњавање човекових особености. Како видите тај проблем? Јер суочили смо се са огромним цивилизацијским изазовом.
Мој одговор је једноставан, али је за реализацију веома тежак. Да, „Палантир“ и вештачка интелигенција као базична технологија су производ и дело човека, и њихова основна подешавања прописује човек. Нама је животно неопходно да у њеним основним подешавањима пропишемо наш морални координатни систем, наше традиционалне појмове о добру и злу. И тада нам вештачка интелигенција неће одговарати да треба да ударимо атомском бомбом или да треба да извршимо самоубиство. Да, то треба да буде наша вештачка интелигенција. А да се данас освоји „Палантир“, мада знате живот је предиван и чудесан. Видећемо шта ће бити за десет година. Могуће је да данас треба да објединимо снаге са најразвијенијим државама, са Кином и са Индијом, барем заједно с њима. Јер с њима имамо исти систем моралних координата. На добро и зло ми гледамо исто. И да направимо свој сегмент вештачке интелигенције. Тада ћемо моћи да предложимо свим житељима земљине кугле: ево користите наш производ. Наша вештачка интелигенција вас неће терати у лудило и самоубиство.
Вештачка интелигенција је само алат. Као секира: њоме можете цепати дрва, а можете и убити комшију.
Да, то је тако. Божји промисао нас увек води: човек претпоставља, а Бог васпоставља. Занима ме и положај других партија, осим Јединствене Русије у Државној думи Русије. Ви сте у партији Захара Прилепина. У Думи су заступљене различите странке, оне се боре за власт и за своје идеје, али њихови спорови не цепају парламент и земљу. Код нас у Србији видимо непомирљиво непријатељство у том смислу. Како сте у Русији успели да успоставите поменути консензус?
После 1990-их, а пре тога и почетком 1940-их година, имамо слично историјско искуство са Србима. Неколико пута и српски и руски народ су се нашли буквално на ивици понора, на граници историјског нестанка. То се данас назива „егзистенцијалним“, јер полазећи од учења француских егзистенцијалиста Сартра и Камија, шта је „егзистенција“ – то је постојање, када човек сазнаје себе у критичним ситуацијама, на прагу смрти. Ми смо били на ивици смрти. И ми и ви. И не једном.
Не знам тачно зашто нама сада полази за руком да очувамо јединство, а вама још не. Али верујем да ће вам сигурно успети. И увек памтимо паролу: „Све ће бити Русија, осим Косова, јер Косово је Србија“. А ако је Косово Србија, значи да Србија мора постојати заувек. Све је још увек испред нас.
Страх од нестанка из историје. Ми смо се са њим суочили почетком 2000-их – то је Други чеченски рат. Затим је полако расло схватање природе чеченских ратова. А та природа, како се испоставило, није била на Кавказу већ у далеким западним државама. Ако говоримо о природи нашег политичког консензуса, преломни тренуци су били сукоб у Грузији 2008. године, затим догађаји из 2012. са Путиновим повратком и паника на Западу која је уследила, када су команданти НАТО-а почели отворено да називају Русију непријатељем. И наравно, 2014. година. Дошло је до егзистенцијалног схватања да поново стојимо на ивици провалије. И да иза те провалије нема ништа, само празнина, само смрт. И то схватање је натерало све политичке снаге да направе корак уназад од међусобних сукоба. Говорите о Државној думи – да, тамо су сви разни, али постоји заједнички именитељ и он се врло лако препознаје: Русија.
Задатак свих законодавца и партија сада је – најпре једноставно сачувати Русију, створити услове за њен опстанак. А тек после расправљати о томе како је учинити великом, богатом, моћном и лепом. Али најпре – само постојање земље. То је егзистенцијални задатак. И немамо страха пред тим изазовом, јер ми смо свој избор направили.
Не разумем зашто Срби са таквим недавним историјским искуством, а све се то догодило у претходних 30 година – зашто код вас нема тог страха? Механику разумем: ми смо направили свој избор. А српски народ још није. Српски народ такође има пуно право да направи свој избор.
Веома се бринемо за вас, пажљиво пратимо и веома волимо Србе. Али се мешати нећемо, никада вам нећемо наметати решења и избор. Никада. Зашто? Ми имамо заједничку православну цивилизацију, свако мора проћи тај пут сам. Зашто се мешати?
Говорили смо о вештачкој интелигенцији. Као с мобилним телефоном, да би се освестио, понекад мораш да обришеш све апликације и вратиш се на основна фабричка подешавања. Ми смо то урадили. Ми смо то реално урадили 2022. године.
У 2022. години, када је почела Специјална војна операција, са нашег друштва је спала сва западна информациона љуштура. Испоставило се да су многе западне „апликације“, које су нам годинама наметане, биле заражене „вирусима“. И те вирусе су инсталирали да буду против нас. Једноставно смо притиснули дугме „враћање на фабричка подешавања“ и одмах се лакше дисало.
Шта су, у овом значењу, „фабричка подешавања“, како су тада одређена?
Путин је тада рекао да се наше друштво због СВО самоочишћава и то је чиста истина. Једино што је цена веома велика. Али када смо ми платили малу цену? И ми и Срби смо увек плаћали највишу цену. А „фабричка подешавања“ и за нас и за Србе су једна те иста. Све те заражене апликације оптерећују и данас и сутра и све више.
Стварни непријатељи српског народа седе у Бриселу, Вашингтону и Берлину, колико год се претварали да су пријатељи. Непријатељ је постао невероватно суптилан. Непријатељ се увек претварао да је друг. И пре сто година и пре двеста година. Једино се Турци нису претварали да су пријатељи. А иначе од тада – сви непријатељи се праве да су пријатељи. Сетите се распада Совјетског Савеза. Формално смо га сами распустили, али то није цела истина. Има истине, али није цела и потпуна истина. „Хаковали“ су нам мозак и дух уз помоћ калауза који се зове „потрошачко друштво“. „Потрошачко друштво“ је универзални психолошки калауз и универзална манипулација, а нарочито за младе. Улазиш у продавницу у Кини и тамо су кинески паметни телефони. А хоћеш да постоји „избор“ и да буду и кинески и корејски и амерички. Као пре 30 година да нема две врсте кобасице већ 25 врста кобасице. Пре 30 година су нас натерали да поверујемо да је 25 врста кобасица важније од велике земље. Трампили смо државу за избор кобасица.
Омладина је, наравно, увек неспремна за такве манипулације. Али у свакој омладини увек постоји од пет до седам одсто активних људи који ће временом преузети управљање земљом. А остали су нестабилни, клате се тамо-амо, и пецају на те јефтине трикове и технике. Све је то данас појачано катастрофалним информационим утицајем каквог у историји није било. Врло перфидно и промишљено. То јест непријатељ је врло перфидан, препреден и паметан. Ево спомињали сте „Палантир“, мислим да такав информациони систем већ увелико управља протоком информација. А циљ савременог информационог тока је да вас натера да престанете да мислите. Да само конзумираш информације. Савремени глобални информациони токови усмерени су на то да одвикну човека да мисли, да га претворе у чистог потрошача информација. Као у рекламама. Одбранити се од тога је невероватно тешко, али управо зато морамо да се враћамо нашим базичним духовним подешавањима.
Сви смо се ми, патриоте у Русији страшно бојали рата који нам је предстојао јер нисмо веровали у омладину. Бојали смо се и кудили нашу омладину. Да мисле само о жвакама и фармеркама, да не читају, да не гледају совјетске филмове већ америчке и да је све пропало. Али почео је рат и ко је на фронту? Омладина. Млади иду на фронт.
Да, то је веома важно. А како вам изгледа из Русије тренутна ситуација код нас у Србији? Многи називају ово што се дешава покушајем обојене револуције, други говоре о „борби против корупције“. Русија је прошла кроз све то – Болотни трг, фамозна „борба против корупције“ и све остало.
Чини ми се да ће непријатељи Србије првом приликом, ако то буде могуће, направити обојену револуцију. Једино што сада оне снаге у Србији, а и оне ван Србије – нећемо показивати прстом на те снаге, које пружају отпор обојеној револуцији, за сад успевају да се одупру. Али треба разумети: чим се у систему отвори макар и најмања пукотина, они ће одмах ту улетети. И све ће просто залити крвљу, њима људи није жао и то није нешто ново за њих. Зато оно што је најважније, оне снаге у Србији и њихови пријатељи у разним државама који имају потребне алате, а ја пре свега, отворено говорећи, мислим на специјалне службе, морају да се одрже и одстоје. Како се каже у познатом цртаном филму: „Треба дан издржати и ноћ истрпети“. Не желим никога да увредим, али чини ми се да је то објективна реалност: само својим снагама, Србија данас неће опстати.
Покушаји да се Србија дестабилизује трајаће непрекидно: данас, сутра, за пола године, за годину. Србија штрчи усред Европе као кост у грлу глобалистима, она је за њих као црвена марама за бика. Они то не могу да заобиђу и неће се смирити. И они ће покушавати поново и поново, а Срби само треба да издрже. А остало је у ствари само још мало да се истрпи.
Неке снаге у свету које су се већ пројавиле и показале, многи од њих већ ратују а други помажу у тој борби. Однос снага у свету се мења директно пред нашим очима у корист оних снага које ће победити у овом сукобу, а то су снаге пријатељске према Србима. Победићемо у овом глобалном сучељавању.
Још једно кратко питање. Председник Путин је на Паради победе рекао важне речи о томе да ће се све ускоро завршити. Врло је важно и занимљиво размишљати о томе јер сетимо се како је и од чега све почело: денацификацијом и демилитаризацијом. Ако ће се све ускоро завршити, онда то значи да ћемо ускоро победити нацизам који је, како видимо, своје пипке поново пустио свугде. Како вам изгледа будућност те победе?
Мислим да је у овом случају наш врховни командант имао у виду пре свега завршетак активних борбених дејстава на бојним пољима. Али глобални рат, који називам „васељенским ратом“, води се у многим сферама, доменима и орбитама: у дипломатији, економији, информационом, политичком, идеолошком, културном и другим доменима. Огромна количина сфера, домена и орбита и у свакој од њих се води борба. И треба победити у свакој од њих. Стога, мислим да је врховни главнокомандујући говорио управо о физичком бојном пољу. Зато што отпор противника на бојном пољу може бити савладан у другој орбити, на другом фронту. На дипломатском, на економском. Рат исцрпљивањем који водимо већ неколико година, наш противник, а не мислим на Украјину које одавно нема него мислим на Европу, а тамо се проблеми гомилају као снежна лавина и све код њих почиње да се распада, а код нас не. Код њих систем почиње да пуца по шавовима. Код нас је ситуација стабилна, а далеко од тога да су сви ресурси ангажовани.
Мислим да ћемо у првој фази нанети војни пораз противнику на бојном пољу – то је хируршка фаза. А денацификација ће потрајати. Али прво треба сломити отпор противника на пољу боја. Поразити армију противника. Прво завршити хирургију а затим ћемо превести процес на терапију, почети да лечимо друштво, укључујући и психијатријску рехабилитацију, јер је размер лудила тамо огроман. Јер су цео народ, како смо већ говорили, излудели. То је огромна катастрофа, цео народ су извели из памети.
То је такође наш задатак, наша одговорност. Сликовито речено, како пева мој пријатељ Саша Дадали: Украјина никада није била за Русију сестра, она је одувек Русији била ћерка. Ћерка коју су украли, развукли и разграбили њен мираз, силовали је и оставили да умре поред пута. И сада мајка мора да дође, узме ћерку кући, опере је, излечи, исплаче се заједно са њом, а она затим поново да почне да живи и ствара добро. То наравно неће трајати ни годину ни две већ много дуже.
Коначна победа је дуготрајан историјски процес. Човек увек жели брз, очигледан резултат, али овде ће процес бити дуг и захтеваће од свих нас огромно стрпљење и тврдоглавост.
Путин је говорио о бојном пољу. А такозвани хибридни рат, иако је то више новинарски термин, мада је о томе наш начелник генералштаба писао пре десет година, у њему ће борбе бити далеко дуже из једноставног разлога: резултат није очигледан. Ту сама победа има предзнак дугорочног. То је много теже. Јер сваки човек жели да види резултат, макар и неки међурезултат. А овде се он неће видети. И овде је потребно далеко више стрпљења, упорности, наше доњецке тврдоглавости. Овог пута, тог западног гмаза треба дотући. Не сме се допустити следећа реинкарнација нацизма.
Слободан Стојичевић
