У годинама после Октобарске револуције и Грађанског рата у Русији, десетине хиљада „белих Руса” нашле су уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. За многе је то било само привремено решење до повратка кући; за друге – почетак потпуно новог живота у земљи која им је била блиска по вери, језику и духу.
Разговарали смо са др Марином Јурјевном Сорокином, водећим научним сарадником и руководиоцем Одељења за историју руског зарубежја у Дому руског зарубежја „Александар Солжењицин“ у Москви, истраживачем који се годинама бави проучавањем историје руске емиграције на Балкану.
Госпођо Сорокина, шта мислите, када су Руси стизали у Краљевину СХС после револуције, да ли су Србију видели као привремено склониште или нови дом? Какав је био први сусрет са српским друштвом?
Руски емигранти, тачније избеглице, после револуције и Грађанског рата стизали су у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца у неколико таласа током 1918–1922. године. Били су мултинационални и представљали су све друштвене слојеве и групе бивше Руске Империје – од сељака до највише аристократије – и, наравно, веома различито су замишљали своју најближу будућност. Огромна већина њих се надала скором повратку у отаџбину. Ипак, међу њима је било и људи који су схватали да повратка на старо неће бити и да треба градити нови живот. Тако је, на пример, чувена Прва руско-српска гимназија у Београду основана већ у пролеће 1920. године, пола године пре пада Белог Крима и евакуације Руске армије генерала П. Н. Врангела. И основана је управо као руско-српска, што је одражавало схватање њених оснивача о потреби очувања руског идентитета код младих генерација, али и о важности њихове адаптације и интеграције у ново друштво.
Да ли имате неки конкретан пример који најбоље показује како су обични Срби помагали руским емигрантима? Шта вас је највише дирнуло у тим причама?
Руска емиграција у Србији, па и уопште на Балкану, оставила је веома мало его-сведочанстава – личних архива и мемоара, који су тек последњих деценија почели да се откривају и објављују. Ипак, и данас у многим породицама потомака беле руске емиграције чува се много јединствених фотографија и докумената који причају о животу њихових породица у различитим периодима југословенске/српске и совјетске/руске историје. Нека од тих открића објављујемо на сајту „Руски Балкан”, једином интернет ресурсу посвећеном породичној историји овог виртуелног региона.
Лична комуникација са српским потомцима руске беле емиграције такође показује и значајан број успешних мешовитих бракова и изванредних професионалних каријера, које не би биле могуће без значајне и веома искрене помоћи српских комшија, пријатеља и покровитеља. Тако је, на пример, Кира Владимировна Флегинска, која је као девојчица стигла у Краљевину СХС, стекла медицинско образовање на Београдском универзитету и цео живот радила као лекар у Панчеву и Земуну. Удавши се за Т. Парчетића, добила је и други део свог презимена и дивну породицу. Изузетна српска песникиња Десанка Максимовић, којој је још за живота подигнут споменик у Ваљеву, била је удата за руског емигранта Сергеја Никифоровича Сластикова, који се даноноћно бринуо о њој и стварао све услове за слободан развој талента своје вољене.
Колико су, по вашем мишљењу, православље, језик и словенско порекло утицали на зближавање Руса и Срба? Да ли се та блискост заиста осећала у свакодневном животу?
Заједничка религија – православље и словенско порекло, блискост језика, па чак и заједничко историјско искуство ратова, несумњиво су утицали на брзо зближавање Руса и Срба. То је био својеврсни културни код који је одмах отварао врата и срца. Блискост, иако не увек политички подржана, заиста се осећала у свакодневном животу – у школама, црквама, породицама, комшијским односима, културним друштвима и пријатељствима. Тако је историчар Всеволод Георгијевич Прокофјев, који је као дечак стигао с родитељима у Београд, дипломирао на Филозофском факултету Београдског универзитета и изабрао супругу из српског друштва. Заједно са супругом – Српкињом Душанком Божичковић радио је на састављању уџбеника руског језика и руско-српског речника. Заједно су се 1955. вратили у отаџбину Всеволода, где су у пуној слози провели другу половину свог живота. А многи руски дечаци, рођени у Србији и данас настањени у Москви и другим руским градовима, и даље сматрају српски језик својим матерњим, а Србију – својом отаџбином.
Да ли су руски монархисти у српској династији Карађорђевића видели савезника? Шта мислите, да ли је Србија за њих чувала део оног света који је нестао у Русији?
У тренутку доласка руских постоктобарских избеглица у КСХС, руска монархистичка традиција је већ дуго проживљавала оштру кризу, чија су последица биле две револуције 1917. године, пад династије Романових и распад Руске Империје. У исто време, у Краљевини СХС, напротив, монархистичка идеја у лицу династије Карађорђевића у том истом периоду доживљавала је успон, па чак и процват, а сам краљ Александар I Карађорђевић, који се, како је познато, школовао у Русији и волео је, постао је главни покровитељ свих руских избеглица, без обзира да ли су делили монархистичку идеју или не. Ниједан европски монарх није уложио толико напора за подршку Русима у најтежем тренутку за њих као краљ Александар, демонстрирајући истински људски и православни хуманизам. Не чуди што је његову смрт оплакивала и Руска загранична православна црква и многи емигранти, без обзира на њихове политичке ставове. Наравно, руски монархисти који су нашли уточиште у Краљевини искрено су веровали да Србија чува део оног света који је нестао револуцијом у Русији, али их је било мало и временом их је постајало све мање…
У чему је, по вама, била суштинска разлика између српског и руског монархизма?
Руски монархизам, изгубивши главног носиоца своје идеје – владајућу династију Романових, а заједно с њом и целу империју, изгубио је свој статус идеолошке и политичке снаге и фактички се претворио у музејску вредност. Оријентација на прошлост која је прошла, одсуство слике будућности ван механизма рестаурације, скоро да нису привлачили емигрантску омладину, која је већ живела другим идеалима и надама.
Српски монархизам, више повезан са националном идејом разумљивом целом друштву, са стварањем и очувањем националне државе, уз то сачувавши династију Карађорђевића, успео је да остане национални покрет дела друштва.
Шта је Руски научни институт значио за емигранте и за науку у Београду? Како се осећате када данас шетате Београдом и виђате руска имена на улицама?
Руски научни институт у Београду, основан 1928. године, постао је једно од најзначајнијих достигнућа руско-српске научне и културне сарадње у међуратном периоду 20. века. На његовом челу стајали су не само научници-емигранти, већ пре свега истакнути представник српске науке, академик Александар Белић, чије се 150-годишњица рођења обележава ове године. Узгред, 5. октобра Дом руског зарубежја „Александар Солжењицин“ у Москви организује међународни округли сто посвећен овом изванредном српском делатнику, који је током целог 20. века, упркос свим политичким режимима, уједињавао руску и српску научну заједницу.
Само су у Београду локалне власти, научна заједница Краљевства и руски научници-избеглице успели да створе такав модел интеракције који је, за разлику од других европских земаља, делотворно функционисао током целог 20. века. Он није само подржавао друштвене везе унутар руске избегличке заједнице, већ је доприносио активној и ефикасној интеракцији емигрантских и југословенских научних институција, што је Београд на много година учинило највећим научним центром и руског зарубежја у Европи и целог словенског научног света. Данас, шетајући Београдом, Новим Садом и другим српским градовима, често наилазите на руска имена у називима улица и на меморијалним плочама – сећање на „беле Русе” је живо!
Који је био највећи допринос руских професора Београдском универзитету и српској науци? Да ли сматрате да је могуће раздвојити шта су донели из Русије, а шта створили заједно са Србима?
На Београдском универзитету само у међуратном периоду 20. века предавало је преко сто руских професора и научника, што је несумњиво одражавало заинтересованост власти Краљевине Југославије и целог друштва у целини за проширење својих интелектуалних ресурса приливом висококвалификованих кадрова из Русије. С друге стране, овај интерес је допринео стварању услова за реализацију професионалних каријера научника-избеглица. Немало научних института Српске академије наука и уметности основали су научници руског порекла. Довољно је подсетити на Византолошки институт, који је основао Георгије Острогорски, Математички институт, који дугује своје рођење Антону Билимовичу, и низ других.
Практично сви руски стручњаци стигли су у Краљевину већ у звању универзитетских професора, али већини њих је било потребно 10–12 година да потврде свој научни ауторитет у српској научној средини. Тако је врхунац избора руских научника у Српску краљевску академију наука био 1932–1934. године. Истовремено, овај избор, који је демонстрирао корпоративну солидарност и подршку југословенске научне заједнице, симболизовао је историјски континуитет култура и интелектуалних елита две земље. Он не би био могућ без вишегодишњих персоналних и научних контаката и веза између руских и српских стручњака, подједнако значајних за обе стране.
За разлику од многих својих колега – научника-емиграната који су били принуђени да више пута мењају земљу боравка, што се често завршавало губитком професионалног статуса, скоро сви велики руски научници-избеглице који су се нашли у КСХС трајно су повезали своју професионалну и личну судбину с овом земљом, поставши оснивачи научних школа, праваца и нових научних института. О томе данас сведоче спомен-плоче у Београду, поштанске марке Србије и бројни научни догађаји.
Како објашњавате да су се неки припадници беле емиграције касније придружили партизанима? Због чега су, по вама, помирили антикомунистичко порекло са борбом против окупатора?
У бројним руским образовним установама, гимназијама и кадетским корпусима међуратне Југославије неговала се и култивисала као главни приоритет љубав према отаџбини предака, али истовремено и према „зарубежној отаџбини”, како је Југославију, која је пружила уточиште Русима у најтежим годинама Исхода, називала познати лингвиста руског порекла, члан Српске академије наука и уметности Ирена Георгијевна Грицкат-Радуловић. Управо је друга генерација руске беле емиграције, млади који су већ одрасли у Југославији, сачињавала језгро руских антифашиста током Другог светског рата. Занимљиво је да је прва антифашистичка подземна емигрантска организација у Европи (Савез совјетских патриота) настала управо у Београду крајем 1941. године – као последица напада фашистичке Немачке на историјску отаџбину емиграната и окупације њихове „зарубежне отаџбине”. Млади људи, међу којима су били представници најпознатијих руских аристократских породица и родова, дипломирани кадети руских кадетских корпуса и југословенских универзитета, супротставили су се нацизму и фашизму с оружјем у рукама као борци регуларне и народне војске, учесници партизанског покрета и илегалних организација. Делили су идеју борбе против фашизма и нацизма као симбол и праксу солидарности и подршке својој историјској отаџбини, која је примила главни удар „смеђе куге” током Другог светског рата. Многи од њих дали су своје животе за слободу и независност своје друге отаџбине – Југославије. Њиховој светлој успомени посвећена је недавно објављена у Београду, уз подршку Руског научног института, „Књига памћења”.
Може ли, по вама, једна биографија боље објаснити руско-српску блискост него велике историјске анализе? Да ли сматрате да је настао неки посебан заједнички идентитет?
Емиграција је увек огроман стрес за човека, потрес уобичајених основа и традиција очева, али истовремено, као и сваки стрес, може имати и сасвим позитиван карактер за човека и његову породицу, рађајући нове могућности за реализацију стваралачког потенцијала. Данас добро знамо да многи људи немају само један идентитет. Као што је немогуће изабрати само једног оца или мајку, тако је било немогуће и Русима рођеним у Краљевини Југославији да се одрекну своје отаџбине, и многи од њих осећали су се истовремено и Русима и Србима, и то богатство двојног идентитета пренели су својој деци и унуцима.
Да ли је руско-српско јединство само наслеђе прошлости или и обавеза данашњих генерација? Шта још треба учинити да се сачува ово сећање – како се осећате поводом тога?
Српска престоница Београд – живи је град-споменик целом руском зарубежју бивше Југославије. Ниједна друга престоница света није поседовала нити поседује тако значајан корпус руских имена у топонимији, што омогућава да се говори о сасвим одређеним тенденцијама у државној политици сећања бивше Југославије и данашње Србије. Овде постоје улице цара Николаја II, писаца – од А. С. Пушкина до А. И. Солжењицина, пилота руског порекла који су служили у југословенској војсци и погинули за ослобођење Југославије од немачке окупације током Другог светског рата (С. Воинов, К. А. Јермаков и др.), руских емиграната који су постали и познати српски културни делатници (сликари Ј. П. Лобачев и И. А. Васиљев, архитекта Н. П. Краснов, балерина Н. В. Кирсанова и др.).
Савремени Београд, Нови Сад и други српски градови испуњени су руским сећањем које прожима њихов градски простор, укључујући и онај његов симболички сегмент који остаје не само национално-руски по свом садржају и језику, већ и заједничко руско-српско културно-историјско наслеђе. Заједничко историјско сећање постаје у Београду (и у Србији у целини) онај именилац који одређује тесну егзистенцијалну везу између руских сународника различитих генерација и њихових српских рођака, пријатеља, колега и покровитеља. Управо зато комеморативне праксе имају тако суштинско значење за садашњост и будућност руско-српских односа у свим сферама живота.
Српски научници су дали и дају значајан допринос изучавању руског зарубежја Југославије и Србије. Ипак, нажалост, до данас не постоје ни енциклопедија руског зарубежја у Југославији/Србији, ни хроника његове делатности (као што је, на пример, учињено у Француској и Чешкој, па и у другим земљама). Нису обновљене биографије познатих и непознатих чланова руске емигрантске заједнице, нема ни једне оригиналне научне или научно-популарне књиге о руским становницима Београда, осим о П. Н. Врангелу, Н. П. Краснову и неким архитектама. Уопште, број руско-српских заједничких научних пројеката из историје 20. века још увек није велики. Дакле, перспективе су овде више него обећавајуће!
Олег Васиљев
