Водећи руски стручњак за „обојене револуције“ Андреј Манојло, професор Московског државног универзитета „Ломоносов“, у новом разговору са Слободаном Стојичевићем за БРАТСТВО, даље разјашњава природу догађаја у Србији последњих месеци, али и технике које су примењене, а већ су добро познате.
Његове главне тезе:
- „Обојена револуција“ није револуција, него технологија државног удара, развијена у САД, која користи гомилу као инструмент
- У Србији је у току покушај класичне, типичне „обојене револуције“, са синтезом „тактике роја“ и технике „окупирај“
- Нипошто се не смеју прихватати захтеви гомиле, нити расписивати избори под притиском
- Ако се компетентно поступи против обојене револуције, она се може обуздати за две недеље; мора се деловати, а не чекати
- Запад поштује само силу; ако покажете снагу и карактер, и Запад ће вас поштовати
- Сопствена власт је увек боља од марионетске
Ево и целог разговора са Андрејем Манојлом:
С. СТОЈИЧЕВИЋ: Овде код нас је веома вруће у сваком смислу, последњих шест месеци или две године. Појављује нам се много питања. Ми, као и већина људи који су, природно, патриоте, а сваки српски патриота је уједно и русофил, не можемо да схватимо како да се оправдано незадовољство, дела народа или студената, разликује од обојене револуције.
А. МАНОЈЛО: Постоји велика разлика између правих или стварних револуција, које су манифестација воље народа, дубоког народа пре свега, и оних револуција које се називају „обојеним“. Разлика је у томе што су праве револуције једна од фаза развоја историјског процеса, јер било какве промене у друштву могу ићи на два начина – еволутивним путем и револуционарним путем. Еволутивни пут је када се промене у друштву дешавају корак по корак, односно долази до постепеног развоја без икаквих скокова, без ексцеса, без друштвених потреса и превирања.
Друштво се обнавља, друштво се развија, постаје боље, животни стандард људи расте. Али ако постоје фактори који ометају тај развој, и еволутивни развој постаје немогућ, онда историјски процес прелази на пут револуционарних трансформација, када се дешавају револуције, праве револуције, током којих долази до промене друштвене организације. То јест, нагомилани број проблема који спречавају друштво да се креће напред, руши се управо том револуцијом.
А иза истинских револуција увек стоје револуционарни лидери који воде народ. Штавише, људи свесно иду да учествују у тим процесима. И свако од њих може да каже зашто је спреман за светлу будућност, да његова деца и унуци живе у праведније уређеној држави, зашто је спреман да да свој живот за то.
„Обојене револуције“, за разлику од правих револуција, нису револуције, јер су обојене револуције име, етикета, бренд. Иза „обојених револуција“ су технологије за организовање државних удара, које користе управо методе формирања и стварања гомиле (руље), претварајући ту гомилу у агресиван политички фактор и користећи ту гомилу као инструмент притиска и уцене против актуелног политичког режима. У том смислу, главни задатак политичких технолога који стоје иза организације било каквих обојених револуција јесте да обезбеде да се што више људи који су незадовољни политичким режимом или делимично незадовољни, изведе на улице, затим да се окупе на једном месту, на неком великом тргу, и да се емоционално напумпају или заљуљају, покрену.
То јест, они то раде тако да се под утицајем емоција ти људи стопе у једну гомилу. А када се претворе у гомилу, сваки од људи који су ушли у гомилу губи своју индивидуалност. То су карактеристике „психологије масовног понашања“.
Људи губе своју индивидуалност, губе критички став према ономе што се дешава, и губе способност да процене шта се дешава око њих и са њима, и губе способност да контролишу своје поступке. Они постају део масе, елементи гомиле. И послушно иду и следују у тој гомили куда им организатори гомиле укажу и назначе.
То јест, ако организатори гомиле упру прстом и кажу „Вучић је крив за све!“. Гомила ће послушно кренути и дивље уништавати све на што су јој показали прстом. То је технологија „обојених револуција“.
И у том погледу, оно што се сада дешава у Београду је класична, типична „обојена револуција“, јер видимо све предзнаке такве обојене револуције. Па, пре свега, висок ниво организације, јер активисти који одржавају дисциплину унутар протестних маса, предводници и координатори разног нивоа – десетина, стотина и хиљада демонстраната, такође су ту. Њихове акције су координисане из једног центра.
И онда се више не може рећи да су се обични грађани који су дошли да изразе свој грађански став једноставно спонтано окупили на тргу. И да их нико није подстрекавао нити позивао и организовао да то раде. Да подстрекавали и гурали су их. Штавише, водили су их за руку на протест управо ти активисти које можете да видите.
Затим пароле. Никакве револуционарне промене. То јест, пароле су прожете мржњом према актуелној власти, односно мржњом која је посебно усађена и негована.
Те пароле су персоналне. То јест, људи нису дошли да би Србија поново постала велика и да би у њој било праведније друштво. Дошли су против конкретних појединаца које оптужују за корупцију и све остале недаће и грехове.
То јест, ово је гомила коју није ујединила вера у светлу будућност, већ мржња према садашњем режиму. То је такође предзнак „обојене револуције“. И коначно, нема револуционарних вођа.
То јест, постоје масе демонстраната. Штавише, маси демонстраната придружили су се људи најширих погледа. Од западних либерала до патриота.
Јер многи, имају притужбе на ову садашњу владу. Али нема вођства демонстраната који би јасно могли да се препознају или барем издвоје по важности. То је такође важан предзнак, који постоји само у „обојеним револуцијама“. Само „обојене револуције“ су без вођа.
То јест, тамо нису потребни политички лидери. Јер „обојена револуција“ је технологија. Технологији нису потребни лидери који ће водити људе, објашњавајући им циљеве и задатке борбе.
Психолошка технологија ће то учинити уместо њих, она ће их ујединити у гомилу, унутар агресивне гомиле, а затим ће контролисати ту гомилу на основу утицаја на колективне инстинкте, рефлексе и друге сличне радње. Дакле, овде видимо резултат примене технологија „обојених револуција“. А иза тих технологија стоје они који знају како да их примене.
Саме технологије су развијене на Западу, тачније у САД, и само амерички стручњаци знају како да их користе. Али пошто видимо знаке коришћења америчких технологија, онда извуците одговарајуће закључке.
С. СТОЈИЧЕВИЋ: Када су почели ови немири и демонстрације, говорило се о томе да студенти желе промене. Вучићу су постављени неки захтеви, и он је пре око шест месеци предложио изборе. Онда се испоставило да студенти не желе изборе, јер они немају ни политичку странку ни политичког представника, ни вођу, чак ни колективног лидера, као прошлог пута, када је била „обојена револуција“ 2000. године. Тада се чак 24 политичке странке окупило против Милошевића. Једва су нашли једног вођу. А овде се испоставило обрнуто. Пола године касније, сада студенти желе изборе, али Вучић им не да изборе. И желе изборе, али још немају листу. И није јасно ко ће бити на тој листи, и није јасно какво ће то гласање бити, јер нема ко да буде изабран против Вучића? Изгледа као да траже изборе само да би срушили Вучића, тако што ће објавити да су избори нерегуларни и покрадени. Искрено говорећи, изгледа као да избори уопште и нису никоме потребни.
А. МАНОЈЛО: Потпуно сте у праву.
Када су студенти изнели своје прве ултимативне захтеве према Вучићу, а Вучић предложио одржавање избора, десило се да они који стоје иза тих студената, односно они који стоје иза организовања масовних протеста, нису били спремни за то. Али верујем да је чињеница да је сам Вучић предложио одржавање ванредних избора, опет, показала да је био уверен у своју снагу. И то је, по мом мишљењу, збунило многе од оних који су организовали ове масовне протесте.
Зато су и одлучили да направе паузу. Ситуација је сада много другачија, јер сада демонстранти, односно људи који стоје иза тих демонстраната, захтевају да Вучић распише превремене парламентарне изборе. Ако Вучић направи тај корак и распише изборе, то ће бити сигнал за нагло интензивирање протеста и повећање њихове агресивности.
Јер ће опозиција одлучити да је Вучић показао слабост. Добио је ултиматум да предузме одређене акције и поступке. И ако пристане да то уради, попустио је, савија се.
А онда, ако се то деси, највероватније, једноставно до избора неће ни доћи. Јер сви демонстранти који виде да је влада попустила, одлучиће да се власт њих плаши. Што значи да су јаки.
И то ће нагло подићи ниво агресивности. И гомила ће се од агресивне гомиле претворити у дивље агресивну гомилу. Изгледа да су организатори „обојене револуције“ на то рачунали.
Али ако Вучић пристане да одржи изборе, онда ће и то бити у њихову корист, јер како сте потпуно исправно рекли опозиција ће дочекати да се ови избори заврше, а када почне бројање гласова и буду објављени резултати анкета, опозиција ће одмах изјавити да су избори покрадени, да су фалсификовани.
И то ће постати нови изговор за нову рунду насиља. Дакле, ситуација је ту веома једноставна.
С. СТОЈИЧЕВИЋ: Испоставља се да чак и ако Скупштина усвоји неке измене у закону о изборима, ако одлуче да поставе камере на сваком бирачком месту, ако се обезбеде неки независни посматрачи… То опет неће довести ни до чега, највероватније, зар не? Ако сам добро разумео.
А. МАНОЈЛО: Да, потпуно сте у праву, неће довести ни до чега. Само ће разбеснети гомилу и убедити је да их се власт плаши. Да се плаши и да је немоћна. Стога, у овој ситуацији, прво морамо решити питање са гомилом, осигурати да се „Мајдан“ заврши, а демонстранти да оду кући. И тек онда, када влада победи и покаже своју снагу, и када се „обојена револуција“ оконча, тек после тога има смисла разматрати питање о расписивању избора.
Ни у ком случају не треба одржавати изборе под притиском гомиле и руље и испуњавати захтеве гомиле на улицама. Ни у ком случају то не треба радити сада. Тек након што сви „Мајдани“ буду растерани и људи се врате својим кућама.
С. СТОЈИЧЕВИЋ: Изгледа да то неће бити ускоро. Нажалост. Јер тамо, заправо и нема никаквог „Мајдана“ – они се окупљају на различитим местима. И то је нека нова технологија. Не окупљају се на једном месту, већ данас на једном, сутра на другом, блокирају улице, блокирају тргове.
А. МАНОЈЛО: То је такође технологија. То је мешавина „тактике роја“, пчелињег роја, која је први пут у великим размерама коришћена 2020. године током покушаја државног удара у Белорусији.
Ни тамо није било посебног „Мајдана“. Било је тих Мајдана, гомиле су се појављивале у различитим деловима града, Минска, а полиција није имала времена да се пребацује из једног дела града у други. То јест, сво време су проводили у путу и тиме су били искључени из процеса конфронтације.
Ово сада је синтеза: у Београду сада видимо синтезу „тактике роја“, која је била типична за Белорусију, са техником „окупирај“, када се блокирају владине зграде, улице и раскрснице, тако да град престане да функционише. А и владине, државне установе престају да функционишу тако да се влада паралише, престане да функционише и не може ништа да уради.
Овде је све врло једноставно. А што се тиче тога да ли ће се ово наставити још дуго или не, ако пасивно посматрате са стране, надајући се да ће се само решити, онда ће се наставити још дуго, јер се неће решити само од себе. Гледајући како се ово сада дешава на улицама Београда, постаје јасно да у свим тим процесима постоје они који их организују, односно постоје подстрекачи.
А ако се према подстрекачима примене законски дозвољене и апсолутно неопходне мере, онда ће и протест пропасти. А зашто то још није учињено, за мене је, наравно, веома велико питање и изазива велико изненађење. Ако компетентно поступимо против „обојене револуције“ у Србији, онда би она могла бити обуздана за две недеље.
То јест, учинити да се она раствори и разиђе. Мора се деловати, а не чекати, јер чекање увек води до пораза.
С. СТОЈИЧЕВИЋ: Да, али само ако власти буду знале како да делују. Председник Лукашенко је 2020. године обуо чизме, узео калашњиков у руке и рекао „Не дам Белорусију!“. Не власт, већ Белорусију – неће дати и предати. А овде стално покушавају да остану у добрим односима са Европом, а и да се бране. Изгледа да су се власти нашле у невољи. С једне стране, сада се закон о изборима разматра у некој европској комисији, они имају неке своје идеје, шта је потребно, шта није потребно, како бројати. И када су њихови комесари дошли овамо, састали су се не само са Вучићем и са владом, него и са марионетском проевропском опозицијом и са „студентима“. Иако уопште није јасно са којим студентима, ако немају вође. Они имају неку врсту пленума, као козачки круг, неку врсту анархије. А Европа све то подржава.
А. МАНОЈЛО: Европа то подржава, наравно. Јасно је зашто то ради. Али овде је ситуација следећа.
Мултивекторност и покушај да се свима угоди, то води неуспеху. Јер ћете се на крају посвађати са свима. И то ће постати тачка у развоју свих ових догађаја.
Што се тиче Запада и Европе, и ту је ситуација јасна. Али западна цивилизација је у потпуности изграђена на поштовању силе. А демонстрација силе – чак и ако прелази линију и иде даље од демократских принципа, заштите слободе и људских права – сила се поштује на Западу.
И ти исти Американци поштују само силу и ништа друго. То јест, понашају се изузетно дрско, док их не ударе по носу. То јест, док не демонстрирају силу.
После тога, Американци одмах мењају начин комуникације, постају слаткиши, добри момци, љубазни, учтиви. А пре тога су били такви грубијани, гурали су се напред, гњечили својом дрскошћу, безобразлуком. И у том погледу, ако Вучић буде бескрајно маневрисао између једног и другог, онда ће то на крају бити смртна пресуда за њега.
То је очигледно. Али ако покаже снагу и карактер, онда ћете видети да Запад неће бити против тога, већ напротив, Запад ће видети да је он јак лидер. И да морају преговарати са њим.
И да нема потребе покушавати да га потискујете или да вршите притисак на њега уз помоћ ових студентских протеста.
С. СТОЈИЧЕВИЋ: Укратко, исто оно што смо недавно видели, како је Трампов представник дошао у Белорусију, код председника Лукашенка, и радо је разговарао са њим и исказивао му поштовање. Управо због тога како је деловао 2020. и 2025. године, када су му били избори, а такође и покушај револуције прошле зиме.
А. МАНОЈЛО: Да, потпуно сте у праву, управо то је то. Они разговарају само са јакима. А ако се човек савије под притиском сопствених незадовољних грађана, па, колико је онда јак? Тада, напротив, нико неће разговарати са њим – напротив, потопиће га.
То јест, ако он већ стоји на ивици понора, гурнуће га тако да падне тамо доле. Јер, зашто је он потребан?
С. СТОЈИЧЕВИЋ: Испоставља се да је корумпирана влада, за нас мање зло од „обојене револуције“?
А. МАНОЈЛО: „Обојена револуција“ је много веће зло, јер је „обојена револуција“ знак директне, спољашње контроле стране државе.
А влада, чак и ако је корумпирана, и даље је своја. Да, постоје озбиљни недостаци, али то је ипак влада која обезбеђује суверенитет земље. А ако на власт дођу марионете, које ће бити постављене „обојеном револуцијом“, неће бити никаквог суверенитета.
То ће бити неки аналог Украјине, територије која је под спољном контролом. А то је много горе од своје власти, без обзира какве афере и недостатке да има, без обзира какве грешке да је правила.
С. СТОЈИЧЕВИЋ: У реду, хвала вам пуно што сте нам мало разјаснили све ово, узећу себи слободу да вас повремено опет контактирам. Јер ми смо овде под утицајем разних извора информација, али, нажалост, само западних. Нема довољно информација и објашњења из Русије о томе шта се дешава. Хвала вам много, Андреје Викторовичу.
А. МАНОЈЛО: Хвала вама такође много, увек сам на располагању вама и вашим читаоцима.
Слободан Стојичевић
