Увек сам сметао страном фактору
У данашњем интервјуу за ТВ Прва, сумирајући најважније тачке свог председничког мандата, на питање одакле долази његов политички противник на будућим изборима ако се буде кандидовао за премијера, споља или изнутра, уз подсећање на изјаву Саше Јанковића, који је 2021. године говорио да су му политички стратези и страни амбасадори говорили да треба Вучићу да се “подвуче под кожу” и да затим све преокрене, као и да, ако неће са Вучићем, пронађе неког другог у СНС-у, “ако Вучићу откаже срце”, председник Вучић је одговорио:
“Ту смо сазнали неколико ствари. Прва је та да су се одувек надали да ће нешто да ми се догоди, или да ми откаже срце, или нешто друго. И све је то легитимно. Али друго, много важније из тога, схватили сте ко је одлучивао о томе и коме сам сметао. Увек сам сметао страном фактору, увек сам сметао различитим амбасадорима, различитим центрима моћи, јер сам водио слободарску политику, политику слободне Србије, независне, суверене, и никада нисам прихватао да неко други води ову земљу”, истакао је председник Вучић.
Председник Вучић је додао да је 2014. године први пут схватио колико тежак посао обавља, јер је, како је навео, радио 15 сати дневно, у шта нико није веровао, а онда су се појавили написи да је наместио тендер у Западној Тамнави, иза чега је, како је рекао, стајао Мајкл Девенпорт, бивши амбасадор Велике Британије у Србији и шеф Делегације ЕУ у Србији. И онда схватите, закључио је председник Вучић, да сте њима криви баш због тога што добро и успешно водите земљу.
Одговоран сам Србији и српском домаћину. Никоме у Паризу, Лондону и Берлину
На питање да ли је у време почетка рата у Украјини, што је била важна тачка односа према Европи и Западу, у једном тренутку помислио да можда није паметно да се не уведу санкције Русији, председник Вучић је одговорио:
„Размишљао сам четири дана, лично сам писао текст који сам предложио Савету за националну безбедност, свако слово сам сам написао. Ти закључци су и данас на снази.
И за мене је то писање тешко. Неки људи лако пишу и брзо пишу. Ја не – водим рачуна о сваком слову, о свакој речи. Ту је све било измерено. И, као што видите, издржало је пробу времена. Четири ипо године. У најтежим и најтурбулентнијим временима за Европу, рекао бих чак и за свет. Не рачунајући наше проблеме из ’99 – највећи проблем у Европи, чак и за нас, после Другог светског рата.
Имао сам много саветника, много пријатеља, који су ми говорили, као и код Бриселских споразума, када сам одбио да прихватим независност Косова и да полиција на Северу буде састављена од Албанаца, који су ми рекли поводом рата у Украјини (невероватан је био притисак од разних људи из Европе, из Вашингтона, од свуда): „морате иначе си готов, морате иначе си готов, морате иначе си готов…“. И то је веома тешко издржати, људи то не могу да разумеју. Људи мисле, седећи поред малог екрана „ајде бре, довољно је било да кажеш „нећу“ и то је то“. Много је то теже и много је то компликованије. Настрану што не знате кога све имају стварно, а ко вам добронамерно саветује да тако нешто мора да се уради, али сам већ као неко ко је изузетно искусан, научио да можете да се супротставите и више од онога што понекад изгледа.
Прихватио сам то, трпео сам… Понекад, чини ми се да је то било у Тирани, када је Гзавије Бетел – договори се он са некима (он је данас министар спољних послова Луксембурга, а био је премијер Луксембурга у то време) и покрене тему пред свима, онако као успут. Таман ка мислите да се завршило све, схватите да ће Србија да буде једина тема: „Ајде Александре ти нама да објасниш шта си ти радио у Москви, ајде ти нама реци, ти си као на европском путу, а ниси увео санкције Русији – о чему се ту ради?“ Добронамерно. И они су ваљда мислили, сад ту седи Макрон, Шолц, сви могући, Ђорђа и тако даље. И чини ми се, да будем искрен, да сам тада негде постао и госпођи Мелони и неким другима симпатичан, јер су сви мислили да ће да добију извињења и правдања. Ја се нисам извињавао ни правдао, већ сам им рекао: „Јел ви то мени озбиљно говорите? Јел ви то мени озбиљно причате? Ви који сте нам узели 14% територије? И говорите нам како је то демократски, супротно праву, супротно међународним јавноправним нормама и свему другом. Још сам говорио цео историјат. Ја сам завршио схвативши да сам себи направио безброј противника на најважнијем месту у Европи. Али сам видео и осмехе код неких људи. Не само код непризнавача. Већ и признавачи што су видели да се неко дрзнуо, да је показао да има довољно храбрости да им се одупре.
И ја сам на тим основама градио позицију за Србију и постоје људи који нису хтели да иду против Србије све ове године, ма колики притисак био. Ја морам да кажем да смо увек имали негде, као земља, разумевање Фон дер Лајен. Де Кошта је сад у овом мандату. Он је коректан и фини човек. Али имали смо разумевање Фон дер Лајен и у претходном мандату. Сви други – сви су били против. Зато што сам говорио искрено, зато што сам говорио оно што стварно мислим, и зато што сам увек знао – ти си овде не да се бориш да се некоме допаднеш, ти си овде да штитиш Србију, да чуваш Србију, и само те то занима. Ти си одговоран свом сељаку у Белој Паланци, свом домаћину у Грачацу, свом домаћину у Бачком Грачацу или Бачком Брестовцу (да не мисле да мислим на лички Грачац) и тако даље… Дакле, ти си одговоран тим људима. Њима одговараш. Ниси одговоран никоме у Паризу, ниси одговоран никоме у Лондону, ниси одговоран никоме у Берлину. И када то себи кажем, онда сам спреман да се борим. И нема краја, нема граница за ту борбу.“
„Био сам сад у Тивту. Људи су то могли да виде. Раније – увек би ми говорили: Русија, Русија, Русија. Сад ми успут кажу Русија, у једној речи. Сад је Кина, Кина, Кина. Али оно што је мене запрепастило, то је да сам на више састанака чуо: „Добро Кина, и то негде да те разумемо, а како сад и Америка?“ „Чекај, па то је ваш савезник, ви ме убеђивали. Ја никад нисам хтео да прихватим евроатлантске интеграције због тих атлантских интеграција, а сад вама смета добар однос са Америком? Па променио се свет.“ Онда су они мени рекли: „Па чекај како ти то? Погледај, ако су ти и Приштина, и Подгорица званична, и Загреб против тебе, а њих је три, мора да нешто с тобом није у реду.“ „Стварно? Па како онда да су против вас и Вашингтон, и Пекинг и Москва? Мора да нешто са вама није у реду?“ И онда су рекли: „Ово ти је било добро, заборави ове аргументе.“
Тако да, хоћу да Вам кажем, свет се мења, постаје тај „риф“, како они кажу, та пукотина између њих је све већа, у односу на Сједињене Државе је све већа.“
