Др Владимир Коларић, угледни и плодни српски теоретичар културе за Братство је анализирао потребу да се у српском друштву – по угледу на руско – створи амбијент одговорних грађана и бољих елита које ће променити политику у правцу која се слаже са ставом 90 посто народа ове земље. То ће бити народ, елита и лидери који ће пресећи ЕУ пут и окренути се интеграцијама и вредностима Новог света – дефинишемо већ на почетку разговора.
Уваженог експерта даље питамо шта је двосмислено ако питамо шта је за њега Нови свет…
То за свакога нешто друго значи, али, то је нова књига Владимира Кршљанина – збирка разних текстова која излаже систематичан поглед на међународне односе, улогу Србије, Русије и Кине. Србија је у том друштву. Често се оптужујемо да смо грандомани, па се онда стално чује и да смо мали народ који нешто хоће, али читајући ово што је Кршљанин написао видимо да је Србија својим отпором деведесетих много допринела мултиполарном свету. Хегемон је тада мислио да је за сва времена узео свет под своје. Деловало је да Запад нема алтернативу. Демократе у Америци су мислили да су непобедиви, али већ на истеку те деценије се променило много на унутрашњем пољу Америке. Србија је тада једина водила битку – прво преко посредника, а средином деведесетих и директно са Америком. Прво смо ратовали у Босни, а онда је 1999. постало јасно са ким заправо ратујемо.
Русија и Кина су од тада до сада стигле да се консолидују, врате се себи и схвате да морају да се бране, јер неће постојати. Место Србије у буђењу је било иницијално, а ове две велике силе једине могу да промене принцип глобалних односа – да не може само једна сила, олигархија или идеологија да влада светом. Мора постојати противтежа. Идеја ове књиге није супермација Русије и Кине, него мултиполарност схваћена не као подељеност него право људи да живе у својим културама и традицијама, и вредносним системима какви год били.
Запад прописује људима које вредности треба да следе и још горе, он је антицивилизација која људе претвара у робу. Кршљанин у књизи понавља да човек мора бити циљ, а не средство. Глобални поредак у својој трансхуманистичкој идеологији има сасвим супротне циљеве – антиљудске. То дакле није класичан империјализам, него иду ка стварању новог човека.
А Нови свет како га види Кршљанин је свет хуманог човека. Већина на свету види да се забасало, људи су у кризи идеја и вредности, не знају шта је смисао појединачног и заједничког живота, у шта да верују. Сад смо у фази кад нису у сукобу просто државе, него цивилизацијски модели улазе у сукоб. Свету треба глобални ресет. Русија и Кина имају институционалне, ресурсне, идеолошке и друге капацитете да направе ту промену која ће довести до добра.
Споменули сте вредносну оријентацију. Србија се последњих деценија идентификује са Западом, а не са православном цивилизацијом, иако Срби не деле западни вредносни систем. Да ли је време за наш ресет кроз државно – прво вредносно, а онда и институционално – окретање ка Русији?
Запад је вековима хегемон у вредносном смислу. Од пада Византије, Русија је њен наследник, али усваја и западне вредности. Од 17. до 19. века руска елита је боље говорила француски и немачки језик од руског. Али, сукоби са Западом су је враћали верским и народним традицијама. То је јако важно. И ми смо из турског ропства изашли у свет 19. века који је био свет западне доминације.
После Другог светског рата, 1948. смо имали отклон од Русије и приближавање Западу, не само у економији него и у култури и образовању – то нас данас највише кошта. Наша комунистичка елита је придобијана Фулбрајтовим стипендијама. Не значи да су сви постајали западни шпијуни, или агенти утицаја, али кад неког формирате, формирали сте га по свом моделу и он шири тај модел и утицај тих земаља. Људи кад нешто виде директно, онда имају мање предрасуда.
Русија, ако би хтела да делује боље него што то ради, требало би да користи неке обрасце Запада. Меку моћ. Не можете водити културну дипломатију само козачким и армијским хоровима. Морате имати размену сваке врсте, финансирати књиге, студије језика, размену студената, и попкултуре – колико год то коштало.
Унутар СФРЈ смо имали готово русофобију, па деведесетих ситуацију да Русија ништа није могла да понуди јер је била скоро у лошијој ситуацији него ми под санкцијама. Србија није имала прилику да буде у руској зони деловања културе. Избора нисмо имали.
Али, увек је постојала имплицитна култура, није имала политичку моћ и била је заснована на дубинским, духовним односима два православна народа сличног менталитета – ирационална српска русофилија. Иако не познајемо Руса, осећамо блискост. Увек је постојала једна слика западњака, латина, швабе – која је била одбојна. И слика Руса, који је био – брат! То је архетипска слика, на нивоу митског, које показује дубљу истину од идеологија које дођу и прођу.
Кад говоримо о савезу са Западом, говоримо о интеграцији из страха или да би нешто добили. А кад говоримо о Русији, имамо интересе који се не своде само на материјалне вредности и краткорочне циљеве. Ми и они смо браћа. То је дубље од пријатељства. Имамо једну крв, један дух. Ми смо једно и морамо да се помажемо.
Рекли сте да има разлика у моралу…
Политичка и етичка култура показује неспорне разлике. Русија је огромна мешана култура. Моја поента је да и није све у тренутно доминантном моралу него осећају који има народ да припадамо некој већој заједничкој целини.
Једно од најважнијих моралних питања је однос према људском животу, према вредностима живота и слободе. Да ли то Срби и Руси виде исто? И како коментаришете оно што смо видели у УН – да су се Срби уз помоћ Руса изборили да они који су гласали за резолуцију о Сребреници буду у мањини?
Поводом морала, наши народи пружају снажан отпор промени лика човека, трансхуманизму који Запад стално покушава да „провуче“. Верујемо у традиционалнију визију човека као целовитог бића које има и духовне и материјалне елементе и које има смисао који се не завршава на овом свету и Земљи. Човек се не своди на материјалне вредности и стицање. И ту треба разликовати шта пропагирају елите, од онога што је најтрајније – оно што постоји код људи који инстинктивно реагују на ствари. На Западу су елите толико моћне да су људи изгубили пројекције човека као бића које је везано за трајне вредности. А код Срба и Руса постоји инстинкт да се окреће моралу који није краткорочно – прагматично оријентисан, него окренут ка трајним истинама. Ми смо окренути заједништву, при чему оно не укида нас као појединце, него нам даје смисао.
А кад је реч о УН, прво да кажем да смо ми пре Русије осетили културу кенселовања. Не морате неког победити оружјем, него еикетирате народ. Као нас. Убеђују нас да смо слаби и безвредни. Ширите дефетизам код народа да он више не зна што да се бори, па чак ни да ли сме да се бори – да ли је морално да се бори.
Оно што је за нас Русија урадила у УН је неспорно! Њен утицај је био кључан. Имали смо гласање, резолуција је политички усвојена, али њена легитимност је заиста минимална. И преседан који је направљен је дубоко проблематичан. Ви нешто зовете геноцидом без валидних одлука и доказа, а позивате се само на једну одлуку Хашког суда и то у само једном процесу. И то у трочланој комисији у којој је судија која је пресудила била доведена да суди само у том случају и ни једном више, после тог случаја је отишла из Трибунала. Та пресуда је очигледно била циљано донета, да се сада искористи као доказ да се ради о геноциду.
Силом су истерали овај проблематичан резултат. Од непријатеља нисмо ни очекивали друго него да ће овако гласати, нисмо очекивали да ће да нас мази. Зато нам и јесу непријатељи. Које последице ће резолуција имати? Па, видимо да се све мења, и у нашем је интересу да се свет коначно промени.
Русија је практично репризирала оно што је урадила при првом покушају изгласавања ове резолуције када је Британија покушала преко СБ УН. Два пута нас је спашавала од западног етикетирања. Први пут пре скоро десет година кад је свет био много једнополарнији него сад. И данас. Опет је помогла Србији да на међународној сцени постигне поен од историјског значаја. Да ли би онда било логично да се у спољној политици окренемо више ка овој и оваквој Русији? Чак и да уђемо у савезништво. Да окосница спољне политике не буде ЕУ и њена спољна политика, него да се деси реална промена спољне политике Србије од ЕУ ка онима који су нас спасили страшних историјских међународних пораза?
Враћамо се на оно што смо поменули. Србе разум води на једну, а срце на другу страну, али сада су и разум и срце логично у смеру ка Русији. Шта више можемо да изгубимо на европском путу, кад смо све изгубили. Ни једна власт од петог октобра није напустила европски пут. Разумем са становишта политичког реализма и притисака, али са становишта националног интереса и становништва и народа у целини који не живи само у Србији: да ли нам је интересу да и даље попуштамо, до границе самоукидања, да бисмо остали на европском путу? Шта ми можемо добити на том путу, а изгубили смо скоро све.
Дефетисти кажу – немамо шта да изгубимо, па хајде да уђемо. Али, упозоравам да можемо још итекако изгубити. Наша држава је релативно самостална, стабилна, институције функционишу, исплаћују се плате. То не треба потценити. А имамо и још територија за које су неки заинтересовани и хоће да нам узму. Имамо и још делова српског народа које би неко желео да елиминише са својих простора или уведе у још гори положај. Дакле, ово није дно, имамо још много да изгубимо (попуштањем).
А да добијемо? Шта? Волео бих да ми неко аргументовано, а не памфлетом докаже да је та Европа обећана земља. Па да видимо шта је заправо реализам! Европа се стално намеће као реалан и прагматичан избор, а кад реално погледамо, видимо шта можемо добити – а шта изгубити! Погледајмо куда иду процеси на глобалном плану! Наш опрез мора да има границе и логично је и разумно да некад покажемо зубе и одлучније да пресечемо неке ствари. Разумем да је једно да водимо спољну политику овако из столице пред камером, а друго кад имате позицију да о нечему одлучујете… али, по мени, држава и државници треба некад да доносе и тешке одлуке. У овом тренутку нешто можда и јесте тешка одлука, али треба размишљати дубље и дугорочније куда вас нешто води.
Политика наших власти о равнотежи седења у две столице има своју логику и ја је разуем. Али, ако је она у једном периоду и била актуелна и можда нужна, сада ствари преважу и све води ка одлуци. А та одлука је да без обзира на све проблеме мора да се пресече. Наравно, онај ко пресече, он ће се и суочити. Видимо на примеру Грузије и у још неким земљама. Видимо по атентатима који се дешавају. Тај ко одлучи, суочиће се са последицама. То је неспорно. Али, негде и неко мора да пресече. Да ли ће то бити ова или следећа власт – пре или касније ће неко морати да пресече. Мораће. И да видимо ко ће имати херца да пресече. Е, тај ко пресече, тај ће бити државник и лидер. То ће бити снага која ће водити земљу. Тај ко пресече. Не онај ко понавља папагајски евро мантре, јер то је пут у пропаст. То је једна магла и илузија у коју више не верује нико, па чак ни они који је папагајски понављају (неки јер су плаћени, а други јер им је то систем вредности и морали би да промене себе да би променили мантру, а то није лако).
Али, онај ко пресече, тај ће бити лидер и он ће ући у историју, па макар и добио метак у чело.
То што говорите има сваког смисла у погледу не емоције него прагматике: кад је била кинеска делегација на челу са председником Сијем, испливао је у јавност податак да нам већ три године није ЕУ највећи спољнотрговински партнер већ Кина. На то треба додати и податак да је свега тридесет посто становништва за ЕУ интеграције, а две трећине су против, свесни да те интеграције значе и НАТО интеграције. Потреба пресецања о којој говорите није фантазија, него реалност са којом ћемо се суочити, а грађани већ кажу где треба земља да иде. Остаје само да се наша спољна и последично унутрашња политика са тиме поравна. Колико ће на том путу бити важно да предузмемо неке међукораке? Да ли би то могли да буду Брикс и ШОС, будући да нас чекају отворених руку? Улазак тамо значио би аутоматски одступање од ЕУ.
Одлично сте елаборирали. То је ово што сам рекао да се срце и разум сада уједињују. Ко год нам продаје приче да нас разум води ка ЕУ – то није тачно. То је фаличан разум, тај човек има предрасуде. Кад су били Кинези наслушали смо се расистичких ставова према Кинезима од тих људи који нам причају о мултикултурализму. Они ваљда сматрају да су људска бића само припадници беле европске расе. То је расистичко становиште. Имамо га и према Русима у нашој земљи. О чему заправо говоримо? Наш народ, па макар и крезуб – како воле да кажу наши непријатељи и њихови сарадници – осећа дубински куда треба ићи.
Главно питање је како да се у Србији формира таква елита. Народ не може сам, јер неко мора да стави потпис и да гарантује да ће се остварити потписано, а то зависи од тога да ли смо успоставили механизме да нешто буде спроведено и одбрањено. Како да Србија добије елиту која ће бити усаглашена са ставом народа и његовим реалним интересима? Да ли је нормално да у демократској и парламентарној Србији 90 одсто људи буде оријентисано на један начин, а да власт и већина политичких странака у парламенту буде оријентисан на други начин… укључујући и велики део академске елите, па чак и безбедносне! Да ли је то нормално!? Одакле долазе ти људи? Јесу ли то амерички хорори у којима вам ванземаљци отму тело? Ми сад плаћамо цену дуготрајне пенетрације Запада у наш систем.
Људи не знају много о Русији, а мисле да знају. Тамо је дошло до преокрета 1997-98. И, то је крунисано одлуком да се Путин доведе на власт, који је био способан да изнесе ту промену. Схватили су да ће бити распарчани ако нешто не предузму, али ко су били ти који су схватили? Русија – чије су деведесете биле разорније по њу него наше деведесете по нас – сачувала је у безбедносном апарату и делу државне администрације људе који нису радили за туђе интересе. Неки од њих су можда били корумпирани, или радили за мафију – али нису радили за стране интересе. И имали су знања да институционално спроведу своју вољу.
Зашто се у Србији то није десило? Јер је педесетих година у Југославији рађено систематски на обликовању елита које ће се ставити у службу Запада, што се десило осамдесетих. Имамо проблем: како заменити елите, како би оне почеле да изражавају интересе народа Србије (укључујући и оне који нису Срби) и српског народа у целини, ма где живео. То мора бити српска политика. Ненормално је да је толика разлика између воље народа и институционалних одлука, укључујући и опозиционе странке.
Мора нешто системски да се промени. То се може урадити на два начина. Први је револуционарна промена елита или постепена промена путем „хода кроз институције“, која је могућа јер има патриотски настројених људи у нашим институцијама. Треће је грађанска свест – удруживање људи и осмељивање да кажу своје мишљење на друштвеним мрежама, блоговима, сајтовима, подкастима, а то може код куће да се направи, ма колики домет имало. Јер – тако се мења амбијент. Јавна делатност укључује протесте, демонстрације, штрајкове – различите легитимне изразе воље народа – и спремност на удруживање. Грађански не значи грађанистички, него значи да сте свесни у каквој држави живите, да знате њен правни и институционални систем и да имате одговорност према људима и институционалном оквиру. Грађанин није јединица биомасе него одговоран појединац, а то значи да си спреман да се удружујеш са другима око заједничких интереса.
Ако створимо такав амбијент, у њему ћемо моћи да образлажемо и да ослобађамо људе страха. Људи су уплашени јер мисле да се може размишљати само на један начин. За старије је можда касно, али за младе треба створити амбијент у коме ће неки нови кодови мишљења постати уобичајени. На то може да утиче свако од нас, а не само оно што сматрамо елитом. Јер, ниси ти елита само ако имаш докторат, радиш на факултету и послушан си као мали миш јер примаш плату, бенефиције и гледаш друге с висине јер имаш друштвену позицију. Твоја позиција је да будеш одговоран народу ком припадаш. Ти си интелектуалац ако си способан да преузмеш одговорност, па чак и лидерску позицију.
Треба да видимо елемент јавног притиска. То је довело до резултата. Последњих година је доводило до тога да власт повуче или одложи неку одлуку.
Мислите на санкције Русији?
Да. Без одбзира на све притиске којима је изложена, што разумем, власт је веома била свесна да би јој то донело више проблема. Сви који мисле да Србија треба да буде суверена, да будемо своји на своме и да се зовемо Србима, да имамо своју државу и да наш народ у другим државама има право на грађански третман, треба да утичемо на власт да не донесе погубне одлуке.
Људи из власти – а власт има много нивоа – калкулишу и неће да имају проблеме, јер нико не зна шта ће бити сутра. Људе треба уверити да ће имати озбиљне проблеме ако донесу неке одлуке, тако ћете утицати на одлуке. Нешто бранимо жешће, као санкције или Косово, а нешто блаже – као родне законе, иако је Западу до тих закона јако много стало.
Идеолошка питања су Западу некад важнија и попустиће вам тад око неких геополитичких или безбедносних. А око идентитетских питања – ми не смемо да попустимо! Да ли смо пружили довољан отпор? Нисмо. Можда схватамо да се битка бије на терену и да ће се одлуке донети на другом плану. Јер – законе и идеологије можемо променити, али територија и безбедност су најважнији.
Русија негује култ Другог светског рата јер указује да постоје ствари изнад идеологија, а то је опстанак становништва. Русија је покушала да избегне сукоб. Рат никад није био избор ни Срба ни Руса, али нисмо успели да избегнемо да на крају проговори оружје да бисмо се изборили за голи опстанак. Боримо се, то нам једино остаје. И нама и потомцима.
(Ово је скраћена верзија интервјуа. Цео интервју можете гледати и слушати у видео форми.)
Диана Милошевић
