У ексклузивном разговору за БРАТСТВО говори Олег Валецки, руски публициста и некадашњи добровољац, пореклом из Одесе, који се почетком деведесетих укључио у козачки покрет у Краснојарску, након чега га је животни пут довео на Балкан. Током рата у Босни и Херцеговини боравио је у Републици Српској као руски добровољац, учествовао у ратним догађајима и био више пута рањаван, а након рата остао је да ради на хуманитарном разминирању на просторима бивше Југославије. Учествовао је и у рату на Косову 1999. године, а своја ратна, деминерска и животна искуства касније је преточио у бројне текстове и књиге посвећене сукобима на Балкану.
У разговору за наш портал Валецки говори о доласку у Републику Српску, руским добровољцима, рањавањима, алтернативним завршецима рата, међународној политици, Косову, те медијском рату и будућности српско-руских односа. Његови одговори су лична сећања и сведочанство из прве руке о догађајима који су оставили дубок траг у историји српског народа.
Како је ваше козачко порекло, као потомка наследног козака Николаја Залицког и припадника Јенисејске козачке војске, утицало на одлуку да 1993. године одете као добровољац у Босну? Да ли је то био свестан избор братске помоћи или спонтани одговор на позив атамана и већ присутних козака на терену?
Не могу рећи да је козачко порекло директно утицало на моју одлуку, али чињеница да ми је деда био козак из станице Александровске Свевеликог војска Донског довела ме је у козачки покрет деведесетих, захваљујући којем сам се и нашао у Југославији. У великој мери, за све је заслужна моја мајка Наталија Николајевна, која је чувала успомену на свог оца, укључујући и сећање на време када су она и бака кратко живеле у Ростову на Дону.
Деда је био репресиран и током рата радио је као инжењер у рудницима Кузбаса. Имао је племство додељено његовом оцу, али је на крају остао без наследства. Године 1991. мајка је пронашла везу са руководством Јенисејске козачке војске у Краснојарску, са Иваном Алексејевичем Ричковом, замеником атамана, и одатле је почело моје учешће у козачком покрету.
Довољно добро сам познавао историју, читао сам Кључевског и Карамзина, али сам о Србима знао мало, углавном сам памтио Косовску битку и Милоша Обилића. Не може се рећи да није било позива атамана. Козаштво је деведесетих било друштвени покрет кроз који сте могли пронаћи канале за одлазак негде, без великог новца, али је организационо то био веома лабав покрет.
У интервјуима сте говорили да сте тада светску политику разумели ограничено, али да сте осећали потребу да помогнете. Шта је за вас било пресудније, православни и словенски осећај блискости, анти-НАТО и антиглобалистички став или лична потреба за акцијом након искуства из Јужне Осетије 1992. године?
Лично учешће било је кључно. Никакве славјанофилске идеје нисам имао, иако сам се током рата у Босни навикао на Србе као на своје.
Углавном је пресудило то што су мој отац и његов отац, мој деда, били војници, па сам одлучио да ратујем, за добро, како сам тада мислио, Руске државе, иако сам касније схватио да се мало шта у њој уопште могло назвати државним апаратом.
Након што сам 1995. и 1996. живео у Сибиру и Москви и добијао понуде после којих се углавном могло завршити на местима лишавања слободе, помислио сам да би било добро вратити се у Републику Српску и ступити у њену војску по уговору. У пракси сам по доласку у Босну, у октобру 1996. године, постао сапер хуманитарног разминирања. То је мало мењало осим плате, која је на разминирању, захваљујући међународној помоћи, била већа него у Војсци Републике Српске.
На Косово сам отишао већ живећи у Републици Српској као њен држављанин, а у марту 1999. нисам приметио неки велики прилив заинтересованих у Републици Српској да иду на Косово.
Када сте стигли у Вишеград и Сарајево, шта сте затекли међу српским снагама, какав је био морал, опрема, организација и како су локални борци прихватили руске добровољце?
Искрено говорећи, ништа ме посебно није изненадило, све је делимично личило на Кавказ 1991. године. Многим локалним Србима, посебно у Сарајеву, било је пријатно да виде да им је дошао Рус.
У 1. сарајевској бригади и 5. подрињској бригади Руси су имали борбени значај, јер су тамо постојале јединице састављене од Руса. У другим јединицама таквих руских јединица једноставно није било.
Такозвани интервентни вод Славка Алексића никада није имао статус засебног вода, јер је Славко био члан СРС и четнички војвода. Тај вод био је група од десетак бораца ван формације 3. пешадијског батаљона. У штабу Сарајевско-романијског корпуса и у штабу ВРС нису волели такве као што је Алексић, четнике.
Босна и Херцеговина је за Јосипа Броза Тита била најважнија република у стварању Југославије и Југословена као националности. Босански муслимани су током Другог светског рата у својој маси били присталице АВНОЈ-а и комунистичких идеја, а било их је много у редовима Титове армије. Сарајево је у послератној СФРЈ било главна лабораторија „братства и јединства“, а главни непријатељ те идеје био је национализам.
Постати у том граду председник одбора Српске радикалне странке 1991. године, како је то учинио Алексић, значило је озбиљно ризиковати живот. Сам Славко Алексић ми је причао да је са групом сарајевских Срба одлазио да подржи Србе у Хрватској 1991. године и да су по повратку били ухапшени од припадника милиције у сарајевској општини Стари Град, међу којима су били Муслимани, Срби, па и Хрвати. Тада су српске „националисте“ тукли припадници милиције свих националности у име идеја „братства и јединства“.
Током рата били сте рањавани више пута. Који тренуци су вам остали најтежи у личном сећању, посебно на Заглавку код Горажда, и шта данас издвајате из периода проведеног у Белим вуковима?
Није ми било нимало пријатно у марту 1993. године, када смо се Тимур, добровољац из Кијева, и ја нашли у позадини код Муслимана, где сам био рањен. Тамо смо се нашли зато што се већи део наших бораца, и руских и српских, скупио на врху планине Заглавак, а Муслимани су почели да нас обилазе с бока.
После тога сам морао читав дан са прострелном раном ноге лежати на планини Заглавак, без лекова и било какве медицинске помоћи. Није било нимало весело.
У Белим вуковима био сам само месец дана. Управо сам ја тамо довео прву групу руских добровољаца, по позиву покојног добровољца Олега Славена, у септембру 1994. године. Разлог је био тај што су неки руски добровољци имали сукоб са неким Алексићевим четницима, а ја нисам желео да се ствар заврши пуцњавом међу њима, па сам предложио незадовољнима да оду од Алексића у Беле вукове. Они су то и учинили.
У Белим вуковима сам учествовао у борбама за Полом 3. октобра 1994. године, где сам рањен ручном бомбом приликом продора кроз непријатељске ровове. Продором на том делу командовао је покојни Мишо Раић из Вучје Луке, са којим смо касније постали пријатељи. Кнежевић, командант Белих вукова, ишао је другим крилом. После рањавања вратио сам се Алексићу и у том одреду провео још две недеље.
После свега што сте проживели и година анализе ратова, шта су, по вашем мишљењу, најважније лекције о вођењу рата у условима грађанског сукоба, санкција, медијског притиска и стране интервенције?
У рату је важно разумети да војни фактор није једини који одлучује. Утицај политичких структура, међународних организација, економских санкција, медија и стране интервенције може бити пресудан и онда када на терену постоје људи спремни да се боре.
Искуство Југославије показало је да је неопходно имати јасну команду, дисциплину, логистику и одговорност, али исто тако и способност да се политички разуме оно што се дешава око фронта. Често се касније види да су многе војне одлуке условљене спољним политичким договорима.
Пре 2014. упозоравали сте да би Украјина могла бити увучена у сукоб по југословенском сценарију. Где данас видите највеће сличности, а где су, по вашем мишљењу, кључне разлике?
Југословенски сукоб показао је како распад сложене државе, национална питања, међународни интереси, медијски рат и утицај спољних сила могу довести до дуготрајног сукоба. У том смислу могуће је говорити о појединим паралелама са Украјином.
Ипак, Украјина је много већа земља, са далеко већим демографским, војним, економским и геополитичким значајем. Ту постоји и нуклеарни фактор, шири однос Русије и НАТО-а, као и много већи капацитети за вођење дуготрајног рата. Зато се не може механички поредити један сукоб са другим.
Сребреница је 1995. постала једна од централних тачака медијског и политичког сукоба око рата у БиХ. Да ли сматрате да је српска страна већ тада изгубила медијски рат и шта је, по вашем мишљењу, могла другачије да уради?
Колико 
знам, и Влада Србије и Влада Републике Српске сагласиле су се са закључцима међународне комисије о Сребреници, у којима је као чињеница наведено стрељање неколико хиљада заробљених војника Армије Босне и Херцеговине у Сребреници.
Нека се те владе и баве својим међународним партнерима по том питању, тим пре што од њих добијају финансијске кредите. Мени је лично блиско становиште о тим догађајима Југослава Петрушића, чије сам интервјуе пажљиво слушао када сам припремао своје књиге.
Босански муслимани који за Сребреницу оптужују „српско четништво“ не разумеју да четници попут Славка Алексића нису имали никакав утицај на политику Београда деведесетих. Том политиком управљао је номенклатурни апарат бивше Југославије, из којег је потицала и већина политичког и војног врха босанских муслимана.
Оно што лично знам јесте да су након догађаја у Сребреници и уопште након рата у Босни од 1992. до 1995. Срби у већини медија исламског света приказивани негативно. У главама значајног дела становника тог света Срби су представљени као неверници и шејтани.
У књизи „Пад Републике Српске Крајине“ бавите се операцијом „Олуја“ и улогом страних приватних војних компанија и специјалних служби. Да ли је, по вашем мишљењу, Република Српска Крајина могла да опстане 1995. године?
Република Српска Крајина је, по мишљењу покојног генерала Милисава Секулића, са којим сам био пријатељ, могла без икаквих проблема да се одбрани војним путем, али је предата Хрватској по налогу из Београда.
Овде је најбоље обратити се његовој књизи „Книн је пао у Београду“.
Током НАТО бомбардовања 1999. били сте у Републици Српској, а потом сте отишли на Косово. Како сте у то време доживели положај Републике Српске, али и целокупну ситуацију у Србији и на Косову?
Искрено говорећи, приметио сам да је, као и већем делу Срба у Србији, рат био тешка обавеза, што потпуно разумем. Било је очигледно да је Косово до 1999. године за Србију било изгубљено, осим његовог севера. У том случају ствар је унапред била изгубљена и руководство Србије је то знало.
Европа је, по мом мишљењу, била организована према међународним одлукама из Јалте и Потсдама. „Победници“, САД, СССР и Велика Британија, одредили су 1945. године границе у Европи, њихову „неповредивост“ и долар као финансијско средство.
Јосип Броз Тито био је важан део тог новог поретка и стварање аутономне покрајине Косово извршено је у складу са тим светским поретком, чија је основа била борба против „фашизма и национализма“. Тиме је за Србе Косово било изгубљено 1945. године, а 1999. је била само остварење планова из 1945.
Како видите значај споменика руским добровољцима у Вишеграду и улогу ветеранских и културних веза Русије и Републике Српске у очувању сећања на ратне године?
Иницијатива за изградњу споменика руским добровољцима у Вишеграду припадала је Иљи Јурову, директору московске банке „Траст“. Он је плаћао доласке породица руских добровољаца од 2011. до 2014. године.
Сама изградња споменика и организациони рад били су у рукама председника удружења „Завет руско-српски“ Саве Цветиновића, који је за то добио новац и овлашћења од Иље Јурова. Влада Републике Српске и председник Републике Српске Милорад Додик, на предлог министара Петра Ђокића и Душка Милуновића, деловали су заједно са представницима Иље Јурова из удружења „Завет руско-српски“ у организацији изградње споменика, долазака породица добровољаца и ратних војних инвалида из реда руских добровољаца.
Финансијски су обезбедили боравак делегације Јурова, породица руских добровољаца и ратних војних инвалида, а извршили су и ревизију спискова погинулих и рањених добровољаца, установивши пензије онима који их раније нису примали. Наредни доласци породица такође су финансирани тако што је банка „Траст“ плаћала карте, а Министарство за питања бораца, на челу са Душком Милуновићем, плаћало је њихов боравак у Републици Српској преко удружења „Завет руско-српски“.
Када говоримо о будућности Републике Српске, колико су данас важни словенски и православни идентитетски оквири, а колико ће њен положај одредити односи великих сила и политика Европске уније?
У славјанофилство не верујем, јер су Словени углавном ратовали једни са другима, тако да кључну улогу има дух, а не крв, иако је крв несумњиво важна ако служи преношењу духа.
Православна Русија била је наследница Рима, Ромејског царства, којим су управљали цареви углавном Грци, мада је било и Јермена, Словена и Сиријаца. У административном апарату већину су чинили Грци, укључујући и хеленизоване народе Мале Азије. Уједињавали су их православље и идеја Рима као покровитеља Цркве у њеној мисионарској делатности широм света.
Данас је ситуација таква да Република Српска својим настанком нарушава поредак из Јалте и Потсдама, на којем се заснива зграда Европске уније. Европска унија је производ либералних идеја које су у Европу дошле из Лондона, који је у име победе тих идеја водио рат против Немачке, као упоришта традиционалног европског национализма.
Зато улазак Турске у Европску унију много више одговара идеолошким стандардима европског либерализма, док им постојање Републике Српске противречи. За Турску је данас главна финансијска подршка Саудијска Арабија, постојбина вехабизма, а главни ослонац Турске на Балкану је странка СДА у Сарајеву.
Зато ширење идеја салафизма, чији је вехабизам један од огранака, потпуно одговара политици Европске уније, иако већина грађана земаља ЕУ, барем из реда староседелачких народа, тако не мисли. Пошто бирократију ЕУ и Лондон не занима мишљење њихових, условно речено, народа, тим пре их не занима мишљење Срба.
Пошто је Лондон данас главни финансијски центар и контролише чак и Федералне резерве САД, сав новац је у његовим рукама. У данашњем српском друштву главна парола је „све за паре“. А то будућност доводи у питање.
Олег Васиљев
