У подножју Рогозне, планине која се простире између Новог Пазара и Ибра, смештене су Избице, село у чијем средишту се уздиже храм Свете Тројице не само као место молитве, већ и као сведочанство да се заједничком снагом може сачувати и изградити оно што припада једном народу и његовом завичају.
Темељи храма освештани су 1999. године, а већ наредних година мештани, приложници и пријатељи Избица удружили су снаге како би храм био довршен. Освештан 2005. године, у духу рашке градитељске традиције, храм је постао једно од средишта живота овог краја.
Његова прича, међутим, није прича само о камену, зидовима и куполи. Она је прича о људима који су желели да њихово село има своју цркву, о мештанима који су својим трудом и прилозима учествовали у њеној изградњи, али и о подршци која је стизала далеко изван граница села и Србије. Посебно место у тој причи имају руски донатори и организације, чија је помоћ последњих година усмеравана и на осликавање храма.
Наш саговорник је Зоран Јеремић, писац и правник пореклом из Избица, који је својим дугогодишњим ангажманом и бројним акцијама значајно допринео изградњи храма Свете Тројице и очувању живота у свом завичају.
* * *
Шта је током изградње храма представљало највећи изазов – недостатак новца, материјала, људи, организациони проблеми или нешто друго?
Највећи проблем у току изградње као и сада у фази фрескописања је новац. Храм Свете Тројице у Избицама је ,,Народни храм”. Све што се види је израђено прилозима верника. Љубав према вери, поштовање и поверење у одбор који је организовао радове је било од изузетне важности и резултат прикупљених средстава је да се храм, парохијски дом заврше и започне фрескописање цркве, поново прве у Рашкој области после неколико векова. Наши манастири су фрескописани а цркве не.
Како је дошло до успостављања веза са људима из Русије и на који начин су они сазнали за потребу да се помогне храму Свете Тројице у једном малом селу код Новог Пазара? Ко је био први посредник у тој сарадњи?
У сарадњи са Хуманитарном организацијом „Срби за Србе“, наши пријатељи из Русије помажу наше цркве и храмове на Косову и Метохији. Приликом обиласка манастира Кончул у Рашки од Хаџи Николе Михајловића, члана и једног од главних организатора и члана Пријатеља Манастира Кончул, чули су које напоре улажем и тражим помоћ да завршим фрескописање храма Св. Тројице у Избицама. Чувши све детаље и чињенице одлучили су да дају допринос да наставимо са радовима на фрескописању који су често стајали због недостатка средстава, као и сада када смо на самом крају.
Ко су били конкретни руски донатори, организације и удружења који су помогли храму и на који начин су прикупљана и усмеравана средства?
Господин Андреј Леонков, иначе члан руског удружења „Сербијан Тифо“ које организује хуманитарне руско-српске турнире у фудбалу, под називом „Видовдански турнир“, на теренима Академије Спартак у Москви. Тамо су прикупили средства за осликавање фресака у цркви Свете Тројице. Такође, одржан је и турнир „Играј за браћу на Уралу“, у Јекатеринбургу, на ком су учествовале 24 екипе из девет руских региона: Тјумењ, Чељабинск, Саратов, Магнитогорск, Перм, Нижњи Тагил, Свердловска област и други.
Ко је аутор фрескописа у храму Свете Тројице у Избицама и ко је учествовао у његовој изради?
Фрескописање храма Свете Тројице у Избицама је рад Атељеа Минић из Београда, фрескописца Василија Минића који је до сада фрескописао пар храмова и у Русији.
На који начин је кроз избор светитеља и композиција на фрескама представљена духовна и историјска повезаност српског и руског народа? Да ли у храму постоје фреске руских светитеља или историјских личности које су посебно одабране као симбол те везе?
У храму су до сада осликане фреске : Св Благоверни Кнез Игор Черниоговски и Кијевски, Кнез Владимир Кијевски и књегиња Олга. У садашњој фази је подсликавање и прикупљање новца за фреске: Свети Јован Владимир и Косара и Димитрије Донски, Кнез Александар Невски, Св. Јован Руски, Св. мученици Романови.
* * *
Прича о храму Свете Тројице у Избицама превазилази оквире једног села и једне цркве. Од првих темеља до фрескописања, храм су градили и чували људи -прилозима, трудом, поверењем и жељом да у свом завичају оставе трајан траг. Данас, у његовим зидовима остаје забележена и прича о пријатељству које је прешло границе и још једном повезало људе из Србије и Русије.
Б.С.
