Међу бројним руским официрима који су након Октобарске револуције нашли уточиште у Краљевини Југославији, генерал Василиј Арсењевич Рустанович издваја се као личност чији живот осликава драму и достојанство једне генерације официра која је прошла кроз славу, губитке и емиграцију. Његово војничко умеће признато је највишим руским одликовањима, а његов последњи дом била је југословенска престоница Београд.
Рођен 1871. године, Рустанович је био припадник генерације која је у царској Русији пролазила ригорозне војне школе. Након школовања у кадетском корпусу у Кијеву, завршио је Павловску војну школу, а потом и Николајевску академију Генералштаба, једну од најпрестижнијих у Руској империји.
Службовао је у Туркестану, у Главном штабу у Петрограду, и командовао јединицама у оквиру неколико пешадијских дивизија. Током Првог светског рата истакао се као командант 8. стрељачког пука, а касније као начелник штабова корпуса и дивизија. Његово војно искуство, организаторске способности и хладнокрвно вођство у тешким околностима на фронту донели су му поштовање унутар команде, али и вредна одликовања.
Одликовања генерала Василија Рустановича обухватају:
– Орден Светог Станислава III степена (1901)
– Орден Свете Ане III степена (1904)
– Орден Свете Ане II степена (1906)
– Орден Светог Владимира IV степена (1912)
– Орден Светог Владимира IV степена са мачевима (1914)
– Орден Светог Владимира III степена са мачевима (1915)
– Георгијевско оружје (1915) — за личну исказану храброст у борби
– Мачеви уз Орден Свете Ане II степена (1915)
– Орден Светог Георгија IV степена (1915) — једно од највиших војних одликовања у Руској империји
– Орден Светог Станислава II степена (1916)
– Орден Светог Станислава I степена (1916)
Његово унапређење у чин генерал-мајора 1915. године уследило је након успешног командовања у борбама на источном фронту. Годину дана касније, постављен је за начелника штаба 7. армијског корпуса, а потом и команданта 9. сибирске стрељачке дивизије, иначе, положај који је обављао у време велике политичке и војне нестабилности у земљи.
Након бољшевичке револуције 1917. године, Рустанович се прикључује Белом покрету и активно учествује у ратовима као припадник Добровољачке армије и оружаних снага Југа Русије. По завршетку рата и слома Белогардејаца, настањује се у Краљевини СХС.
У Београду остаје активан у заједници руских емиграната. Био је од 1934. године почасни, а од 1939. и редовни председник Удружења бивших припадника гардијског Петроградског пука. До краја живота живео је мирно и повучено, али доследно идеалима који су га водили кроз читав живот.
Преминуо је у Београду 27. јуна 1941. године, у чину генерал-лајтнанта. Сахрањен је на Новом гробљу, на парцели 80А, гробно место 145.
Иако је остао без домовине, генерал Василиј Рустанович није изгубио ни част ни уверења. Његов животни пут, од царске академије до војне славе, од револуције до изгнанства, представља судбину хиљада официра и војника старе Русије, али и сведочанство једног личног достојанства. Његов гроб у Београду данас ћути, али говори више него што је историја до сада забележила.
Д.О.
