За портал Братство говори Дејан Уметић, представник Скупштине СУБНОР-а Месне заједнице Лаћарак, организације која деценијама негује тековине антифашистичке борбе и чува историјско сећање на заједничку борбу српског и руског народа. Кроз свој ангажман у СУБНОР-у, Уметић истрајно указује на значај културе сећања, братских веза и савезништва које је у најтежим историјским тренуцима спајало два словенска и православна народа. У разговору за наш портал говори о дубини српско-руског братства, значају заједничких историјских искустава и потреби да се та веза сачува и ојача у савременим друштвеним и геополитичким околностима.
Заједничка историјска искуства српског и руског народа, нарочито у временима ратова и страдања, оставила су дубок траг у колективном памћењу. Колико су та искуства данас важна за разумевање и очување српско-руског братства?
Очување српско-руских веза није могуће ако се акценат не стави на заједничко савезништво у ратовима и антифашизам. Није могуће добро сагледати братство ова два народа, словенска и православна, ако се овај аспект занемари. Многи прозападни елементи покушавају то да занемаре, поготово користећи израз „Тешко оном кога Русија брани“, али истина је сасвим нешто друго. Довољно је само посетити, на пример, Спомен-комплекс „Сремски фронт“ или Гробље ослободилаца Београда, па све њихове тврдње падају у воду. Али ми Срби смо склони забораву и подложни утицају. Култура сећања у Србији није могућа без утицаја руског народа, мало је наших трагедија и ратова, или их готово и нема, а да у њима нема удела или помоћи мајке Русије. Наравно, није могуће занемарити ни улогу других држава и народа, али је чињеница да су, за разлику од њихове повремене помоћи, Русија и руски народ увек присутни. Код неких других народа братске везе узимају као основ неке друге сфере живота, код већине словенских народа развијен је и панславенски покрет, али за Србе је као основ српско-руског братства култура сећања. Слободно могу рећи да је култура сећања у Србији исто што и неговање и презентација српско-руског пријатељства и братства.
Као један од доносилаца Повеље српско-руског братства, шта за Вас представља тај документ и које његове поруке сматрате кључним у тренутку када се историјске и братске везе све чешће доводе у питање?
За мене лично није било размишљања да ли потписати Повељу, а претпостављам ни за остале потписнике. Уједно ми је велика част што сам имао прилику да свој потпис ставим поред потписа тако истакнутих културних и јавних личности Србије. Повеља у суштини одражава моје лично мишљење, што ми је веома драго. Још веће задовољство ми представља чињеница да су је и други потписници прихватили. Она представља основ за даљи рад и зближавање два народа и две државе. Посебно ми је важна чињеница њене улоге у борби против ревизије историје, јер је она све више присутна, како у Србији, тако и на глобалном нивоу. На крају бих додао да мој потпис представља кап у мору људи који имају исте погледе на српско-руско братство, али и да је још важније то што су ме у овоме подржали, поименце, сви чланови СУБНОР-а Месне заједнице Лаћарак.
У условима убрзаних глобалних промена и преобликовања светског поретка, у којем Русија заузима значајно место, на који начин видите будуће учвршћивање српско-руског братства и у којим областима би та сарадња требало да добије највећи замах?
По мом мишљењу, основни циљ српско-руског братства јесте да приближи Србију мајци Русији. Знамо да већинско становништво Србије подржава блискост са Русијом. Када то кажем, мислим на све сфере живота, а братство мора да презентује, не само истомишљеницима него и целом грађанству, српско-руске везе кроз историјске чињенице, али и кроз перспективе даље блиске сарадње у будућности, на свим пољима. Такође, потребно је веће ангажовање у презентацији БРИКС-а и панславенског покрета, у којима је Русија основ и ослонац.
Братство
