Михаил Дмитријевич Ивањиков припада оној генерацији руских емиграната чији је животни пут био обележен историјским потресима, честим сеобама и сталним трагањем за сопственим позивом. Рођен 19. септембра 1904. године у Георгијевску, одрастао је у имућној породици: његов отац био је земљопоседник, власник продавнице, пилане и фабрике скроба. Међутим, друштвене околности убрзо ће из корена променити његов животни ток.
Школовање је започео 1919. године, најпре у Георгијевску, а потом у Владикавказу. Већ наредне године, услед приближавања Грађанског рата (1917-1923) породица Ивањиков бива приморана на емиграцију. Пут их води из Батума у Константинопољ, где млади Михаил наставља образовање у Руској гимназији Сверуског савеза градова. Након тога, 1921. године стиже у Чехословачку, у Моравску Тршебову, где завршава гимназију.
Његово даље образовање одвија се у Брну, на економском факултету Пољопривредног института. Ипак, већ након прве године постаје јасно да га тај пут не привлачи довољно да би га истрајно следио. Одлука да напусти студије представља први у низу заокрета који ће обележити његов живот.
У Вишњем Свиднику, у Словачкој борави 1923.године, где учествује у обнови руске црквене штампарије. Тамо упознаје архимандрита Виталија Максименка, сусрет који ће, иако кратак, оставити дубок траг у његовом духовном развоју. Управо у том периоду настају темељи његових каснијих унутрашњих трагања, чији ће одјеци бити препознатљиви у његовим књижевним делима, посебно у причи „Пут“.
Јесени 1924. године Ивањиков одлази у Праг, где уписује Правни факултет. Истовремено се укључује у интелектуални живот руске емиграције: сарађује са Институтом за проучавање Русије и Социјалним кабинетом Кочаровског, а управо у том кругу упознаје песника и књижевног критичара Сергеја Рафалског, са којим ће га везивати доживотно пријатељство. Њихова веза није прекинута ни након што су се нашли у различитим деловима Европе.
У Прагу почиње и његова књижевна каријера. Посећује књижевни кружок „Далиборка“, а већ 1924. године објављује своју прву причу „У степи“ у студентском часопису „Својим путевима“. Убрзо постаје члан „Скита песника“, где чита своје радове и активно учествује на књижевним вечерима и смотрама. Ипак, ни студије права не завршава, након само једне године напушта факултет, свестан да се у том позиву не проналази. Није стекао диплому високог образовања и живео је од повремених послова.
Лета 1925. године долази у Београд, град који ће постати његово трајно боравиште. Ту живи са породицом и постепено се укључује у културни живот руске емиграције у Југославији. Иако крајем двадесетих година покушава да се образује у Паризу, на Богословском институту, и касније на Богословском факултету у Београду, ниједан од тих путева не доводи до дипломе. Уместо тога, Ивањиков све јасније схвата да је његов прави позив, књижевност.
Животне околности, међутим, не дозвољавају му да се искључиво посвети писању. Да би обезбедио егзистенцију, ради као молер, истовремено остајући активан у књижевним круговима. Учествује у раду београдског Књижевног кружока и „Књижевне среде“, а 1935. године постаје члан Савеза руских писаца и новинара у Југославији.
Његов прави књижевни пробој долази тек 1931. године причом „Лорд“, која привлачи пажњу и похвале Ивана Буњина, писца кога је Ивањиков изузетно ценио. Следе објављивања у угледним „Савременим записима“, а његов рад запажа и критичар Георгиј Адамович, који у њему препознаје потенцијал значајног писца.
Поред књижевности, Ивањиков се укључује и у друштвено-политички живот емиграције. Постаје члан илегалног огранка Савеза младоруса у Београду и активно пише за њихов лист „Руско дело“, где објављује есеје, коментаре и репортаже.
Средином тридесетих година упознаје песникињу Лидију Алексејеву. Упркос идеолошким разликама, припадали су супротстављеним политичким круговима, између њих се развија блискост која прераста у брак 1937. године. Судбина им, међутим, није била наклоњена: Други светски рат их раздваја, а након година неизвесности, раздвојености, и њеног емигрирања из Југославије 1944.године, њихов брак је пет година касније и званично окончан. Исте године Ивањиков ступа у нови брак са Љубов Лешчук, са којом добија сина Александра.
Други светски рат означава и велику прекретницу у његовом професионалном животу. Књижевност пада у други план, а Ивањиков се окреће филму. Постаје сниматељ, најпре у студију научно-популарних филмова, а потом и ратни кино-репортер. Са камером бележи кључне историјске тренутке, укључујући ослобођење Београда и Загреба.
Током Другог светског рата Ивањиков је у једном периоду радио у немачкој филмској компанији, где се бавио снимањем такозваног „протоколарног филма“. Међутим, убрзо прелази на страну Народноослободилачке војске Југославије, где као сниматељ делује у кино-секцији при Врховном штабу НОВЈ. У том својству бележи бројне репортаже о кључним догађајима Народноослободилачке борбе, истовремено доприносећи и образовању нове генерације ратних сниматеља кроз организовање практичних курсева за кино-оператере и новинаре. Српски истраживачи његов рад у документовању ратне стварности: људи, фронт и свакодневица, често упоређују са делом другог руског емигранта, фотографа Жоржа (Георгија) Скригина, који је такође деловао у оквиру јединица НОВЈ.
Након рата наставља рад у филмској индустрији, сарађујући са студијима „Авала-филм“ и „Звезда-филм“, а снима и игране филмове. Од 1953. године ангажован је на београдској телевизији, где постепено напредује до позиције руководиоца сниматељског одељења. У професионалним круговима стиче углед врсног мајстора и пионира југословенске кинематографије, човека који је умео да споји визуелну и поетску димензију израза.
Средином педесетих година враћа се књижевности. Његова нова проза објављује се у „Новом журналу“ и изазива пажњу критике. Руски песник и књижевни критичар Георгиј Адамович га упоређује са Андрејем Белим, док Сергеј Рафалски уочава сродности са прозом Александра Солжењицина. Последња дела објављена су постхумно, што додатно сведочи о континуитету његовог стваралаштва до самог краја живота.
Током рада на телевизији путује у више земаља, укључујући Чехословачку, Француску и Совјетски Савез, остајући повезан са ширим културним простором који га је обликовао.
Књижевни опус Михаила Ивањикова обухвата низ прозних дела објављиваних у емигрантској периодици. Његова прва прича „У степи“ појављује се 1924. године у прашком часопису „Својим путевима“. Следи „Лорд“, објављен 1931. у париским „Последњим новостима“, који ће касније бити прештампан у „Новом журналу“. Током тридесетих година у „Савременим записима“ излазе његова значајна дела: „Сашка“, „Авио-прича“ и приповетка „Пут“. Након рата, његова проза добија нови замах у „Новом журналу“, где објављује текстове „Правила игре“, „Завера“, „Искушење“ и постхумно „Првенство“. Поред тога, одломак из приповетке „Срећа“ штампан је 1968. године у „Руској мисли“ у Паризу.
У каснијим издањима појављује се и прича „Веома једноставно“, Док је 2012. године у Санкт Петербургу штампана књига сабраних прича под називом „Правила игре“, у коју је уврштен готово целокупан његов опус, изузев раних прича из двадесетих година, у издању Издавачке куће „Н. И. Новиков“.
Да се вратимо на његову прву супругу, Лидију Алексејевну Алексејеву (1909–1989), знамениту руску емигрантску уметницу, песникињу и преводиоца. Лидија је потицала из породице са француским протестантским коренима и одрасла је у Севастопољу, да би 1920. емигрирала са родитељима у Турску, затим у Бугарску и коначно у Југославију. У Београду је завршила руско-српску гимназију и филолошки факултет Универзитета у Београду. Од 1934. до 1944. године предавала је српски језик и књижевност у руској гимназији у Београду, а од 1937. до 1944. године била је у браку са Михаилом Ивањиковим. Лидија је активно стварала и објављивала песме у руским часописима у Југославији, а касније у САД, где се преселила након рата и развода с Ивањиковим. Њена поезија носи медитативно-рефлексивну лирску ноту, са тихом елегијском меланхолијом, посвећену нежности природе и људској захвалности за живот око нас, а критичари и савременици као што су Глеб Струве, Валериј Перелешин, Дмитриј Кленовски и Борис Нарцисов високо су оцењивали њен рад.
Михаил Дмитријевич Ивањиков преминуо је 7. септембра 1968. године у Београду. Иза себе је оставио живот који је у себи објединио емиграцију, уметничко трагање и професионалну разноврсност, од књижевности до филма. Његова биографија остаје сведочанство о сложеном и често противречном путу једног уметника у бурном двадесетом веку.
Овај руски знаменити уметник је сахрањен на Новом гробљу у Београду.
Приредио: Душан Опачић
