У историји српске уметности мало је личности које су за собом оставиле толико снажан траг у тако кратком времену као што је то учинио Игор Алексејевич Васиљев (1928 – 1954). Сликар изузетне маште, бурног темперамента и трагичне судбине, Васиљев је за непуних двадесет шест година живота успео да створи опус који ће деценијама касније бити препознат као један од темеља модерне фантастичне уметности у Србији.
Рођен 1928. године у Београду, Игор Васиљев потицао је из породице руских емиграната који су након Октобарске револуције и грађанског рата у Русији уточиште пронашли у Краљевини Југославији. Руски емигранти су у међуратном Београду представљали важан део интелектуалне и културне елите, а међу њима су били и његови родитељи, сликари Валентина Јустинова Коваљска и Алексеј Алексејевич Васиљев. Њих двоје су се упознали у београдској школи сликања, венчали се и убрзо добили сина који ће постати један од најнеобичнијих уметника своје генерације.
Одрастајући у уметничком окружењу, Васиљев је веома рано показао раскошан сликарски таленат, али и снажан авантуристички дух. Детињство је провео на Сењаку, у тадашњој периферији Београда, где су његове игре често подразумевале опасност и пркос. Пењао се по литицама Топчидера, препливавао Саву, стајао на крововима вагона возова у покрету и лежао непосредно пред улазак композиције у тунел. Његови пријатељи касније су га описивали готово митским речима, као „бескрајно лепог, попут анђела сломљених крила”, племенитог и надареног, али истовремено и као човека у чијој се унутрашњости крио мрак и немир који је непрестано морао да савладава. Управо тај судар стваралачког заноса и самодеструктивне енергије постаће једна од кључних одредница и његовог живота и његовог сликарства.
Током Другог светског рата, још као средњошколац, Васиљев се упуштао у опасне подухвате. Бавио се црном берзом, крађом робе из немачких магацина, а наставио је и да препливава Саву, која је у то време представљала границу између окупиране Србије и НДХ. Непосредно по завршетку рата оженио се школском другарицом Бобом, са којом је добио ћерку Светлану, али се брак убрзо распао, подједнако нагло као што је и склопљен.
У то време његов отац је, покушавајући да поправи материјалну ситуацију породице, почео да се бави колорисањем црно-белих фотографија. Игор му је помагао, али је посао који је доживљавао као симбол малограђанског кича претворио у сопствену уметничку побуну. Уместо улепшаних портрета, почео је да слика наглашено карикатуралне и гротескне представе људи чије је фотографије његов отац ретуширао. Истовремено се осамостаљује на необичан начин, са пријатељем, касније познатим српским архитектом Предрагом Пеђом Ристићем, краде балване и на Сави гради сојеницу у којој смешта свој атеље. Тај простор брзо постаје стециште младих београдских уметника.
Године 1948. уписује Академију ликовних уметности у Београду, али уместо да се уклопи у систем, постаје још бунтовнији. Отворено се супротставља доминантној естетици социјалистичког реализма, али истовремено одбацује и апстрактно сликарство, тврдећи да га занимају „надреалистичка истраживања заумних предела људске подсвести”. Слика цвеће, пејзаже, портрете, представе Христовог распећа, али пре свега аутопортрете. Његов стил, као и нескривено непоштовање ауторитета, довели су га у директан сукоб са професорима. Након што је од професора Ђорђа Бошана добио непрелазну оцену, револтирано напушта Академију.
Његов сукоб са системом није остао само у сфери уметности. Са групом пријатеља разрађивао је неозбиљан и младалачки план атентата на Јосипа Броза Тита. Након дојаве једног од другова, полиција га је привела и претукла, али је пуштен јер је процењено да не представља озбиљну претњу. Ипак, неколико година касније поново је ухапшен и осуђен због „непријатељске делатности”, недозвољеног поседовања оружја, ширења антикомунистичке литературе и чланства у тада илегалној омладини Демократске странке.
О том периоду писао је и Борислав Михајловић Михиз у књизи „Аутобиографија о другима”, наводећи да је прави разлог строге казне било Васиљевљево одбијање сарадње са службом државне безбедности. Према Михизу, полиција је покушала да младог сликара претвори у доушника, али је он то одлучно одбио, након чега је послат у затвор.
Упоредо са причом о Васиљеву, често се помиње и судбина српског писца Борислава Пекића, који је као један од истакнутих чланова Савеза демократске омладине Југославије био осуђен на петнаест година затвора, од којих је одслужио пет. За разлику од Васиљева, чија су политичка уверења углавном остајала у другом плану у односу на његов уметнички рад и немиран дух, Пекић је био изразити антикомуниста и снажно прозападно оријентисан либерал који је своје политичке ставове јавно и отворено заступао. Због тога се њихове судбине не могу у потпуности посматрати у истом контексту, иако обе одражавају идеолошке и политичке тензије у послератној Југославији.
Васиљев је казну служио у КПД Забела, где је цртао портрете затвореника и затворских чувара. Након амнестије пуштен је после једанаест месеци робије. Из затвора излази још интензивније окренут уметности. Године 1952. уписује студије историје уметности на Филозофском факултету у Београду, док истовремено непрекидно слика, понекад и по неколико слика дневно.
Већ наредне године приређује прву самосталну изложбу и постаје најмлађи члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) у дотадашњој историји овог струковног удружења. На изложби у Загребу представља циклус „Код фотографа”, у коме на сатиричан и гротескан начин приказује људе који су код његовог оца колорисали фотографије. Ликови са тих платана постају симболи духовне беде и малограђанштине модерног доба. Савремена критика његово дело описује као „можда најбоље исмевање примитивизма и малограђанштине у нашем сликарству”.
Станислав Виневар за Васиљева је говорио да његове слике „вребају са свих страна да обелодане све наказно, отрцано и нескладно у нама”. Млади сликар изненада постаје једно од најупечатљивијих имена београдске уметничке сцене, уздрмавши дотадашње естетске оквире.
Исте 1953. године упознаје колегиницу Љупку Стефовску, којом се убрзо жени. Његова енергија деловала је неисцрпно. Свакодневно је препливавао Саву, планинарио, ходао на рукама и скидао уличне табле и пењао се по крововима зграда. Истовремено достиже врхунац свог стваралаштва, стварајући необичну колекцију. Говорио је да му је жао што не може да живи двеста година, јер има „толико идеја у глави”.
Због недостатка платна често је сликао на паус папиру. Његова дела из такозваног „Плавог периода” испуњена су тамним, меланхоличним тоновима, сабласним визијама, гротескним лицима, просјацима, наказама и мотивима смрти. Тада настаје и чувена „Свадба у гробу”, али и низ других дела која ће каснији критичари називати пророчким и злокобним. Ипак, Васиљев није напуштао ни ведрије теме, па је у то време започео и циклус слика посвећених ванземаљским бићима.
До данас постоје различите теорије о његовој смрти. Неки су веровали да је страдао због својих антикомунистичких ставова, док су други сматрали да је трагедија била последица његове склоности ка опасним авантурама, попут пењања на кровове возова. Помињана је и могућност самоубиства, али су то углавном одбацивали његови пријатељи и супруга Љупка, истичући његов снажан оптимизам и велику вољу за животом.
Београдски дневни лист „Борба“ објавио је вест о његовој смрти и неразјашњеним околностима трагедије, уз напомену да су родитељи преузели Игорово тело из Градске болнице у Ћуприји.
Ипак, Васиљев није био игнорисан у штампи социјалистичке Југославије. Новине су извештавале о његовом стваралаштву и изложбама и објављивале приказе његових радова, што је и данас доступно у дигиталним архивама. Иако су поједини његови савременици и политички истомишљеници настојали да његову смрт представе као последицу антикомунистичких уверења, вероватније је да се радило о трагичном исходу немирног и авантуристичког духа младог уметника. Чињеница да је упркос својим ставовима био присутан у јавности и културном животу показује да су му социјалистичке власти ипак остављале простор за уметничко стваралаштво и јавно деловање.
У тренутку његове смрти, Љупка је била у петом месецу трудноће.
Посебну пажњу након смрти је изазвао Васиљевљев последњи аутопортрет. На слици је приказан насмејани уметник у загрљају костура, са ореолом око главе, док се у позадини виде плаво небо, месечина, гробље и црне птице. Многи су у том делу видели језиву најаву његове смрти, иако је права симболика слике остала мистерија.
Иза Игора Васиљева остало је више од четири стотине слика и огроман број цртежа. За живота је имао само две самосталне изложбе, али су након његове смрти организоване бројне ретроспективе које су потврдиле његов значај за српску уметност.
Историчари и критичари уметности данас га сматрају једним од претеча фантастичног сликарства у Србији. Никола Кусовац истицао је да без Васиљева не би било ни Медиале, ни Леонида Шејке, ни каснијих фантастичних токова у српском сликарству. Историчарка уметности Јелена Гајић сматрала је да је његова „Плава фаза” отворила простор за визионарску фантастику која ће касније постати важан правац домаће уметности.
Критичар Срђан Вучинић наглашавао је да су иронија, сарказам и хумор неодвојиви од Васиљевљевог уметничког света, док је његово сликарство назвао „уметношћу опасних интуиција”, испуњеном најдубљим увидима у судбину, смрт и духовно преображење.
У знак сећања на овог јединственог уметника, одлуком Скупштине града Београда из 2007. године, дотадашња Улица 5 у насељу Браћа Марић у Крњачи понела је име улица Игора Васиљева. Ипак, по мом скромном мишљењу, таква одлука делује помало нелогично, будући да је Васиљев читав свој живот и уметничко стваралаштво везао за београдску општину Савски венац, пре свега за Топчидер, Савамалу, Бару Венецију и Сењак, где је и рођен. Због тога сматрам да би много примереније било да улица са његовим именом буде у неком од крајева у којима је живео, стварао и којима је својим радом и животом највише припадао.
Приредио: Д. Опачић – Братство
