Пре 7 година, професор Андреј Тарасјев (1933-2024) је, као предговор књизи «Српско-руски братски односи» Ђорђа Бојанића и Зорице Пелеш, написао следећу тестаментарну поруку:
ХВАЛА ТИ СРБИЈО!
Некад бесмо једно братство, једно племе, словенска породица…
Векови и векови прохујаше и одвојише нас… али само „територијално!“ Јер, како се могу одвојити два братска народа који имају заједничке најважније речи: мати, отац, брат, сестра, дом, село, поље, жито, радост, земља, њива, млеко, хлеб, помоћ… и још многе, многе друге… а и оне најсветије: вера, Бог, љубав!
И поред покушаја наших многобројних непријатеља и злотвора нисмо губили ту породичну нит и помагали једни другима: час Срби – Русима, час Руси – Србима… Већ су споменути они најважнији тренуци заједничке прошлости… Али, неки од нас су били тако рећи сведоци једног догађаја из „наших дана“: улазак 1914. године потпуно неспремне Русије у Први светски рат у одбрану Србије; и прихватање после трагичног грађанског рата у Русији 1917–1920. хиљада и хиљада унесрећених избеглица у Краљевини СХС, уствари у Србији.
И мора се одмах нагласити: нигде у свету Руси нису тако срдачно, тако братски. са толико љубави дочекани као у Србији!
Ту се није могло десити да високообразовани генерал таксира (као у Паризу, Берлину или Прагу), да некадашњи шеф клинике да би издржавао породицу мора да ради у руднику или фабрици (као у Америци или Кини)… да бивше дворске даме раде као чистачице или праље… Свако је у Србији добио новчану помоћ, и прилику да ради у својој струци.
И Руси су то од свег срца вратили Србији својим знањем, радом и искреном захвалношћу.
Нема области науке, уметности, образовања, технике, медицине где Руси избеглице нису дали свој велики допринос новој Домовини. И, што је такође веома значајно – у духовној сфери.
У Србији је био (до 1944.године) центар Руске Заграничне Цркве у свету, многи свештеници су били на парохијама Српске Православне Цркве, многи учени теолози – на богословским школама.
Руски монаси су обновили живот у многим древним, али полунапуштеним српским манастирима, а руске монахиње не само дале нови живот неким манастирима, већ се од њихових обитељи одвојило десетине нових женских манастира, што је значило обнову женског монаштва у Србији после вишевековног турског прогона.
Нажалост, многи Руси напустише Србију 1944. године, а посебно 1950. године после конфликта совјетске и југословенске партије. Али свуда где их је судбина бацила Руси су чували и преносили својој деци љубав и захвалност за све што су Срби учинили унесрећенима које су се овде склонили да би преживели. И зато ми, потомци тих Руса, ми – рођени у Србији, увек понављамо:
„Хвала ти Србијо!“, „Хвала вам Срби!“
„Хвала ти Андреј!“ и „Вјечнаја памјат!“ говорила су срца Београђана данас у препуном руском храму Свете Тројице на Ташмајдану док је служено опело и велики руски Београђанин испраћан на последњи пут.
У присуству чланова породице, родбине, пријатеља и поштовалаца у руској цркви Свете Тројице одржано је опело овом знаменитом Русу кога ће Београд и Србија дуго памтити. Заупокојену свечану службу предводио је синовац Андреја, протојереј Виталиј Тарасјев у пратњи више свештеника Руске и Српске Православне Цркве, којима је као ипођакон саслуживао и познати српски глумац Милош Биковић. Андреја је испратио и Јевгениј Баранов руководилац Руског дома у Београду.
Рођен у Београду 1933, као изданак знамените руске породице свештеника и генерала, која се после револуције преселила у Србију, ипођакон проф. др Андреј Тарасјев је цео свој живот подредио педагошком позиву и раду са младима, најпре као лектор а онда и као професор за руски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Деценијама је водио више црквених хорова, али и хор студената славистике Филолошког факултета, од кога је настао до данас познати хор „Лучинушка“. Аутор је више од 50 научних и стручних радова из области филологије, посебно руског језика, књижевности и историје. Велики и драги Андреј је уснуо у Господу 13. новембра у свом родном граду.
Д.О.
