Бомбардовање Југославије 1999. године представљало је снажан удар на саму идеју међународног правног поретка. Последице се осећају и данас: опало је поверење у међународне институције, док је Запад почео да сматра употребу силе мимо међународног права прихватљивим инструментом спољне политике. Догађаји из 1999. нису били само трагедија за Балкан већ и важна прекретница у урушавању послератног система међународне безбедности, каже у интервјуу за „Политику” Алексеј Дробињин, директор Департмана за спољнополитичко планирање МСП Русије.
„Русија остаје поуздан и истрајан пријатељ Србије. Подржавали смо српски народ оне тешке 1999. године и настављамо да то чинимо и данас. Наш став према питању Косова остаје непромењен. Овај исконски српски крај, који је Запад настојао да одузме, неотуђиви је део Србије. Коначни повратак Косова Србији био би од великог значаја не само у смислу историјске правде већ и за целокупни међународни систем и јачање његовог мултилатералног темеља”, додаје Дробињин.
Како оцењујете улогу кључних глобалних актера, као што су Кина и Индија као и мултилатералних формата, укључујући БРИКС и Шангајску организацију за сарадњу, заједно са улогом НАТО-а, у формирању новог светског поретка? Да ли се њихов допринос заснива пре свега на стратешким интересима или на обликовању нових идејних и вредносних смерница? Каква је улога Уједињених нација?
Сведоци смо активног слома различитих елемената светског поретка који се формирао у претходној епохи. Неки стручњаци овај процес називају „новим светским ратом”. Овај процес очигледно ће потрајати још неко време и вероватно ће се наставити све док се не успостави нови глобални однос снага. Истовремено, видимо како се постепено формира мултиполарна структура света. Јасно је да је ера доминације Запада завршена. Земље и савези које сте поменули несумњиво представљају кључне „чворове” новог светског система. У ту групу додао бих и Русију, Сједињене Америчке Државе и Иран, који је својим херојским отпором спољној агресији обезбедио себи место у мултиполарном свету, „Формира се свет различитих развојних модела. Оно што смо раније називали глобализацијом постепено губи значај. Још је рано давати коначне прогнозе, али је већ сада јасно да ће у прелазном периоду кључну улогу имати стабилност економских и политичких система, као и способност држава да самостално дефинишу и бране своје националне интересе, ослањајући се на сопствене традиције и историјско искуство.
У једном тренутку биће неопходно отворити питање која правила заједничког живота треба да се примењују у новом светском поретку, па водити искрен и стратешки дијалог о томе. Искуство Уједињених нација и регионалних организација биће, свакако, од великог значаја. Међутим, у садашњој фази примећује се пад ефикасности мултилатералних институција због дубоких неслагања међу водећим светским силама”, додаје Дробињин.
Како оцењујете развој билатералних односа између Москве и Вашингтона, посебно у контексту њихове делимичне нормализације?
Не бих оно што се дешава назвао нормализацијом, јер је до ње још далеко. Исправније је говорити о делимичном обнављању билатералног дијалога, што се може сматрати одређеним напретком у поређењу с периодом на крају мандата администрације Џозефа Бајдена, када су руско-амерички односи били скоро у потпуности прекинути на иницијативу Вашингтона.
У принципу, може се рећи да Доналд Трамп и његови повереници, који су овлашћени да се баве односима с Русијом, показују спремност за решавање кризе око Украјине путем преговора. По томе се разликују како од демократске опозиције у Сједињеним Америчким Државама, тако и од садашњих лидера већине европских земаља, који за себе виде одређене „предности” у одуговлачењу конфликта.
С друге стране, конкретни потези америчке стране изазивају озбиљне сумње у њихову спремност да раде на изградњи праведног светског поретка. Ту пре свега мислим на наставак санкционе кампање против Русије, пружање војнообавештајне подршке кијевском режиму, агресивне акције против Венецуеле и Ирана, као и низ других потеза. Све то мора се узети у обзир.
Сусрет Владимира Путина и Доналда Трампа на Аљасци привукао је велику пажњу јавности и изазвао бројне спекулације због ограниченог обима доступних информација. Можете ли, у мери у којој је то могуће, појаснити садржај тог сусрета, посебно у делу који се односи на стабилизацију билатералних односа и обезбеђивање међународне безбедности?
Основни значај сусрета лидера Русије и Сједињених Америчких Држава у Енкориџу огледа се у самој чињеници да су обновљени директни контакти на највишем нивоу између две највеће нуклеарне силе.
У смислу садржаја, на Аљасци су постигнута одређена руско-америчка разумевања у вези с решавањем украјинског питања. Могу да кажем да наша страна остаје посвећена тим договорима.
У наставку радних контаката америчка страна уверава да и она остаје привржена свом делу постигнутих договора. С обзиром на то да су код Доналда Трампа исти преговарачи задужени истовремено за више питања, због преокупираности ситуацијом на Блиском истоку САД су привремено ставиле кризу око Украјине у други план. Видећемо како ће се ситуација даље развијати.
Може ли се, на примеру кризних жаришта као што су Блиски исток, Венецуела и Гренланд, говорити о формирању нових сфера утицаја и, уколико је то случај, на којим принципима би се тај процес могао заснивати?
Подсетио бих да су у недавној прошлости амерички и европски политичари, буквално као помахнитали, инсистирали на томе да је политици сфера утицаја дошао крај. Истовремено, то их није спречавало да сами одређују сфере својих посебних интереса, рецимо, на Балкану или у Западној Африци. Сједињене Америчке Државе, у суштини, никада нису ни скривале да цео свет сматрају сфером својих интереса.
Због тога садашњи процеси нису баш нови. Није нас посебно изненадило то што је у Стратегији националне безбедности САД од 4. децембра 2025. године цела западна хемисфера скоро отворено дефинисана као зона посебних америчких интереса. Међутим, пракса показује да САД нису спремне да признају право на сфере утицаја другим државама, што се јасно види у њиховим стратегијама у индопацифичком региону, усмереним на доминацију у Азији и на Пацифику, а на штету интересима Кине и Русије.
Истовремено, јасно је да концепт једностране доминације више нема реалан темељ у ресурсима којима располажу Сједињене Америчке Државе. Питање је само када ће политичке елите Запада то признати и прихватити реалност мултиполарног света. Уколико то не учине, највероватније ће се реализовати сценарио руске пословице „Ако нећеш сам, живот ће те приморати”.
Како Министарство спољних послова Русије види улогу мултилатералних организација у будућем систему глобалне безбедности?
Будући систем безбедности не може бити заснован на доминацији само једног центра моћи или само једног војнополитичког блока. Он мора почивати на истинској мултилатералности, у којој ниједна држава нема монопол на безбедност, правила или апсолутну истину. Кључну улогу треба да имају формати који усклађују интересе држава на принципима суверене једнакости и недељиве безбедности. Овај приступ представља основу руске иницијативе за стварање нове евроазијске безбедносне архитектуре, која се у потпуности поклапа с иницијативом председника Кине у области глобалне безбедности.
У којој мери чињеница да Сједињене Америчке Државе више не сматрају Русију противником може бити важан дипломатски корак ка дугорочној стабилизацији међународних односа? Да ли такав развој догађаја отвара могућности за јачање глобалне безбедности и стварање стабилнијег система сарадње између држава?
Још је прерано говорити о томе да Сједињене Америчке Државе више не виде Русију као противника. У стратешким документима Русија се и даље дефинише као стална, али „управљива” претња источном крилу НАТО-а. Санкције уведене под изговором да Русија представља „неуобичајену и ванредну претњу” националној безбедности и спољној политици САД недавно је поново продужио Доналд Трамп. Пентагон зна да Русија остаје једина земља која је способна да физички уништи САД, мада ми немамо такве намере. У свом војном планирању Американци настављају да полазе од императива постизања апсолутне безбедности, што је, као што разумете, веома дестабилизујући фактор у нуклеарном добу.
Дакле, слажем се с Вама да би потенцијално одустајање САД од свог доживљавања Русије као војног противника и егзистенцијалне претње могло да буде корак у правом смеру. Међутим, за сада, чињенице нам не дозвољавају да дођемо до закључка да су Американци спремни да предузму такав корак.
Жељко Шајн
