Цео текст иступања заменика сталног представника Марије Заболоцке на седници Савета безбедности УН 10. децембра 2025. о извештају Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале:
Господине председавајући,
Упознали смо се са полугодишњим извештајем председника и тужиоца Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале (РМ; Механизам) о раду ове институције, као и са извештајима генералног секретара о варијантама преношења функција РМ и смештаја његових архива.
Разочарани смо што ни у једном од ових извештаја нема информација о степену спремности резидуалних функција за преношење, да ли су извршени неопходни припремни радови за то и, ако нису, зашто нису.
Штавише, извештај председника још једном оставља утисак да је то стална институција. Подсећамо да то није случај. Механизам је створен као чисто привремена структура, која је требало давно да буде затворена. Његово даље постојање са надуваним бројем запослених и буџетом од 60 милиона долара, на фону потпуно празне „судске корпе“ која обухвата све јединице Светске организације иницијативе “УН80”, делује апсурдно.
Аналогни утисак остављају и поменута у извештају планирана „козметичка“ смањења буџета и броја запослених. Тим више, јер планови руководства РМ често се значајно одступају од стварности. До сада, све што смо видели у поређењу са подацима из прошлогодишњег извештаја јесте смањење за једно радно место: са 234 на 233 човека. Поново указујемо на неприхватљивост праксе да се у број радних места у РМ због нечега не укључују његови сарадници, који сарађују са Управом служби унутрашњег надзора, што је назначено у одговарајућој фусноти у извештају. Савет мора бити обавештен о пуном и тачном броју запослених у РМ.
Обратили смо пажњу на то да разматрани извештаји приказују готово као чињеницу питање наставка примене Поглавља VII Повеље УН на преостале судске функције. У вези са тим, желимо да нагласимо да је целисходност позивања на одредбе тог Поглавља искључива прерогатива Савета безбедности УН, а не руководства РМ или Генералног секретара. Чврсто смо убеђени да у овој фази растегнутог постојања РМ нема никакве објективне потреба за његовом применом. Све резидуалне функције, укључујући судске, могу и морају да се пренесу на национални ниво, и никаква Глава VII Повеље УН за њихову даљу примену није потребна.
Ако државама буде потребна техничка помоћ по линији тужилаштва РМ, могле би се размотрити разумне варијанте за њен пренос на надлежне органе УН, заједно са малим бројем искусног особља. Примећујемо конкретне и детаљне предлоге у том смислу у извештају тужиоца.
Посебно бисмо желели да упозоримо на покушаје да се око резидуалних судских функција изгради концепт „резидуалног механизма за резидуални механизам“. Из неког разлога, извештај генералног секретара позива чланице Савета безбедности да размотре управо ту опцију. Желимо да нагласимо да је та опција неприхватљива. Механизам је успоставио Савет као привремену структуру. Он је испунио своје основне функције и мора бити затворен. Препоручујемо да Механизам почне да истражује практичне мере припрема управо за такав сценарио. Памтимо како је Комисија за истрагу у Ираку морала бити хитно затворена. Пошто је Савет годинама слушао људе у елегантним оделима како расправљају о важности њеног рада и различитим сценаријима за очување њених функција, она је била затворена без резолуције Савета напорима сарадника Управе за правна питања.
Желели бисмо да се посебно задржимо на тези да само међународни судски механизам може гарантовати права осуђених лица у оквиру вршења својих судских функција. Његово потпуно одвајање од реалности најбоље илуструју “радни успеси” самог РМ. Он је једноставно пао на испиту по том питању.
На пример, инструмент превременог пуштања на слободу се користи само када Механизам хитно мора хитно да скине са себе одговорност за предстојећу смрт још једног тешко болесног затвореника. Из садашњег извештаја сазнали смо о још једном случају у којем је осуђено лице, чије име из неког разлога није откривено, преминуло убрзо након што му је Механизам одобрио „превремено пуштање на слободу“. Осим у случајевима када су затвореници буквално на самрти, захтеви за превремено пуштање на слободу се систематски одбијају, чак и када постоје убедљиви хуманитарни разлози за њихово одобрење.
Индикативна је ситуација са српским генералом Ратком Младићем, који се налази у притворској јединици УН у Хагу. Председник Механизма је 2024. године одбила његов захтев за превремено пуштање на слободу из хуманитарних разлога или за издржавање остатка казне у Србији. Притом, по информацијама од генералових рођака и српских лекара из новембра, озбиљно стање затвореника се погоршава. Патио је од наглих скокова крвног притиска, стално високог нивоа шећера у крви, атрофије мишића у доњим екстремитетима и оштећене моторике руку и прстију. Ратко Младић тешко држи главу усправно. Декубитални чиреви и даље постоје на обе ноге. Леви скочни зглоб је захваћен остеомијелитисом. Због мале телесне тежине и присилног мировања у кревету, пацијентови бубрези не могу да се носе са оптерећењем лековима. Деградирају когнитивне функције. Као резултат тога, Младић није увек у стању да препозна постојање и специфичну природу проблема везаних за погоршање сопственог здравља и да благовремено потражи медицинску помоћ. Деменција напредује: на тестовима памћења постигао је 4 поена од 48 (пре 3 године постигао је 15 поена). Притом, управа затворске болнице одбила је да да сагласност за магнетну резонанцу, иако је последње снимање урађено још 2022. године и већ тада је показало дегенерацију нервног ткива и погоршање стања у поређењу са 2018. годином. Српски кардиолог, која је посетила Ратка Младића у октобру ове године није добила од затворских лекара тражена фундаментално важна документа, укључујући: о функционисању пејсмејкера. За преглед јој је дато само 15 минута, што је очигледно недовољно чак и за површну анализу ситуације.
Зар овај списак болести није довољан да се одобри захтев за превремено пуштање на слободу или премештај у Србију?
С обзиром на изнете чињенице, захтевамо да Механизам преиспита своју одлуку у вези са Ратком Младићем и да генерала пребаци у Србију на наставак издржавања казне или да га превремено ослободи из хуманитарних разлога како би могао да проведе остатак живота уз адекватну палијативну негу. Било који други приступ неће бити само вапијуће нехуман, већ би и био у оштрој супротности са третманом који је, на пример, имао Фелисјен Кабуга, чији је процес трајно прекинут из здравствених разлога. Наглашавамо да ће сва одговорност за могући негативан развој догађаја у вези са Ратком Младићем пасти директно на Механизам и његовог председника лично.
Још једна резидуална функција, међу такозваним судским, у којој је Механизам заказао је надзор над извршењем казни.
Свесни смо да Велика Британија, у чијем затвору казну служи Радован Караџић, наставља да игнорише чак и Минимална стандардна правила УН у поступању са српским затвореницима (Правила Нелсона Манделе). Према информацијама од рођака и адвоката осуђеног, он се суочава са систематским ограничењима својих права, укључујући приступ медицинској нези, упркос постојању хроничних болести. Затворске власти настављају да користе методе психолошког притиска на затвореника: светло у његовој ћелији остаје упаљено ноћу, наводно ради надгледања. Поново подсећамо да ускраћивање сна затвореницима излагањем светлости или звуку представља тортуру. У септембру ове године, Караџићу је забрањена посета свештеника Српске Православне цркве Радмила Стокића. Друштвене организације то оцењују као „физички и психолошки терор“ од стране Лондона. По мишљењу његових адвоката, комплекс мера психолошког притиска који се користи против Караџића може имати за циљ да га подстакне на самоубиство.
Осим тога, у новембру ове године, британски медији су објавили извештаје о наводној умешаности Радована Караџића у организовање „снајперског туризма“ за странце током опсаде Сарајева. Паралелно са тим, затворске власти приморавају Караџића да носи посебну униформу која га идентификује као осумњиченог за припремање бекства, упркос његовим годинама. Његови адвокати су забринути да ће поменути фактори привући пажњу других затвореника, који би из освете могли да нападну бившег лидера босанских Срба.
Ми смо скретали пажњу председника РМ на ситуацију Радована Караџића још пре шест месеци, позивајући је да правилно изврши своју функцију мониторинга, да организује посету затвору и лично разговара са затвореником. Међутим, председник је поново одлучила да се ограничи на комуникацију са затворским властима. Ако РМ настави да верује Лондону на реч, какав је онда уопште смисао таквог „мониторинга“?
Ситуације које смо описали добро илуструју стварну вредност тзв. „гаранција“ за лица под надзором РМ, које се обезбеђују у оквиру његових судских функција. У том контексту, једина опција која заиста може да гарантује најосновнија права затвореника је њихов брзи трансфер у државу чије су држављани ради издржавања преосталог дела казне. А и за остале резидуалне функције, управо та опција је најреалнија .
Колико разумемо, Руанда је, на пример, потпуно спремна да прихвати лица које издржавају казну или су већ пуштена из затвора. Механизам би требало да ступи са том државом у практичне преговоре по том питању.
Питање архива такође није изузетак. Непријатно нас је изненадила појава иницијативе за финансирање њиховог очувања путем добровољних прилога. Поставља се питање: зашто су уопште разматране донације? Шта је спречило да се тај посао одавно заврши на рачун буџета? Буџет РМ је и даље огроман, а рад са архивама није почео јуче. У вези са тим, захтевамо информације о укупном износу средстава која су већ потрошена на рад са архивама трибунала и РМ, као и да се укаже на конкретне узроке зашто тај посао још није завршен. Наглашавамо да он не може да се настави унедоглед, а камоли да послужи као основа за продужење живота самог РМ. С обзиром на изложено, архиве морају бити предата „какве јесу“, у садашњем стању, заинтересованим државама или Секретаријату УН.
Познато нам је да су неке државе спремне да прихвате и све архиве, и да их чувају о свом трошку. Колико разумемо, таква држава би могла бити Руанда. Те информације, из неког разлога, нема у извештају. Ми ту варијанту сматрамо примарном. Уверени смо да све архиве треба отворити, као што је учињено са архивом Нирнбершког трибунала. Са архивама РМ треба треба да се поступи на исти начин. Надам се да та структура нема шта да крије.
Господине председавајући,
Идуће године ћемо спровести још једно редовно разматрање делатности Механизма. Тој прекретници се ова структура приближава са сумњивим достигнућима, настављајући да саботира упутства Савета безбедности УН из 2010. године о окончању своје делатности, симулирајући смањење броја запослених и буџета. Предстојеће разматрање неће бити још једна формалност, која ће дозволити тој бирократској структури да настави своје постојање.
РМ мора бити спреман да оконча своју делатност до следећег разматрања.
Хвала на пажњи.
