Излагање др Мариa Каликa на округлом столу «Србија и Савезна држава Русије и Белорусије» одржаном 12. фебруара 2026. у Београду.
Хвала, Владо. Ја сам имао среће што професор Ракић ипак није дубље улазио у оно што је припремио и што је планирао, а то је детаљнија анализа Уговора о оснивању Савезне државе, пошто је то моје предвиђено излагање. To значи да се, као што видите, ништа нисмо унапред договарали, то је чиста коинциденција. Па ћу ја изложити, пошто ми је то професионална деформација, неке основне идеје и вредности, које се могу ишчитати у овом уговору и које имају један, можемо рећи, прогресивни, хуманистички, еманципаторски, универзални карактер у којем могу да се препознају сви народи света који воле и желе слободу, равноправност, правду, као што смо већ и чули.
Одмах на почетку, у уводном делу Уговора се спомиње заједничка историјска судбина која везује Русију, Белорусију, а можемо рећи и Србију, јер и ми смо делили заједничку историјску судбину са Русијом, Белорусијом, увек смо били на истој страни, у свим великим историјским сукобима, ратовима. Заједно смо побеђивали, заједно смо губили, али и тај пораз је био, као што знамо, увек привремен. Овај сада можда који се тако чини, бар нама овде у Србији, такође ће бити привремен, то говори и историја, из ње треба учити. Коначна победа ће бити наша, и Русије, и Белорусије, и Србије, са вером и надом у остварење овог државног Савеза о коме смо овде говорили. И о чему је говорио и професор Перишић, када је рекао да никада нисмо ми били на супротним, непријатељским позицијама, да смо се гледали преко нишана, него напротив.
Оно што се исто види, тај један хуманистички набој, који је много другачији од овог западног, и њихове реторике, њихове идеологије, наратива, а камоли праксе и поступака, види се и у следећој реченици: да ће се у том Савезу залагати за миран и демократски развој братских народа, јачање пријатељства и побољшање благостања и животног стандарда. Ова категорија је исто важна, на њу ћу се после још мало осврнути – социјална димензија Савезне државе. Такође се потенцира да је то све у складу с Повељом Уједињених нација. Експлицитно се наводи члан 102 Повеље Уједињених нација, према коме и поштујући који, ова Савезна држава се и оснива. То је врло важно, позивање на међународно право, које нама можда делује често као неки израз немоћи или безнадежности или безначајности, али је важно. Наравно, међународно право није довољно. Потребно је и да иза њега тога сила која ће одбранити међународно право. То и видимо, мислим и данас, и увек. Али је нужно, јер без поштовања и инсистирања на међународном праву та сила је пуко насиље, силеџијство. Једно огољено, брутално безакоње, на глобалном нивоу, а то знамо којој страни света припада и одакле долази.
Даље у тој реторици: Мир и добросуседство са другим државама. Кад то можете чути са западне стране? Врло ретко. Кажем, поготово у пракси се то непрестано крши, гази. Значи западни империјализам, колонијализам, неоколонијализам у разним облицима, од Старог Рима и Римског царства, па до овог Четвртог рајха, оличеног у Европској унији. У члану 2 се каже: јачање мира, безбедности и обострано корисне сарадње у Европи и широм света. Дакле, Русија и Белорусија не желе само мирољубиве односе међусобно и у свом региону, него желе и нуде руку сарадње, мира, добросуседских мирољубивих, међународних односа и другима. Чак и онима за које знамо и доказано је, да су били њихови непријатељи, знамо да су их дуго звали и партнерима, и да је Русија чинила све покушаје да дипломатским путем са Западом неке ствари реши. Сада је годишњица чувеног минхенског говора председника Путина, где је он по први пут рекао да то неће баш увек бити тако, и да се може и другачије разговарати, да ће Русија морати једноставно и са неке друге позиције заштити егзистенцију и опстанак. Буквално егзистенцију и опстанак. Не неке империјалистичке амбиције на глобалном нивоу, него опстанак који је био угрожен непрестаним ширењем НАТО-а на Исток и доласком на границе Русије, противно договору и кршењем свих договора које је имала Русија од Горбачова па надаље са Западом. Све су то брутално газили и поништавали.
Спомиње се у члану 3 суверена једнакост држава чланица, али то не треба сада да значи да је то нека лабава, потпуно провизорна конфедерација, јер с друге стране постоји и заједништво и јединство. Тако да овде треба споменути Владимира Басенкова, уредника портала RuSerbia.com, који је пре две године покренуо серију разговора са нашим познатим интелектуалцима, људима, какво је њихово гледање на ове перспективе Србије у придруживању Савезној држави. И то можете видети из три дела, ту има једно десетак наших аутора, чији су одговори на порталу Српско-руског братства. Басенков је у том свом уводном делу рекао, цитирам: „Сам назив Савезна држава јасно говори да реч није само о уговорном партнерству двеју држава, већ о реалној заједници, узајамној заштити интереса и спремности да до краја бранимо један другог.“ Ово је врло важно истаћи, да до краја бранимо један другог, та заједничка безбедност. Ове уговоре, који су већ овде споменути и пре две године потписани, ћемо такође споменути. Поред те заједничке одбране, постоје и интегрисана тржишта. Већ је речено, потпуно су изједначена са правне стране права грађана Русије и Белорусије, што се тиче рада и запошљавања у једној и другој земљи. То је све јединствено и постоји потпуно симетрија и за запошљавање и за покретање предузетништва, итд. Такође је важно да је ово била основа и за неке даље интеграције, као што је Царинска унија Русије, Белорусије, Казахстана, Евроазијски економски савез, итд. Много штошта од тих нових интеграција искористило је ове одредбе и ове претходне уговоре, споразуме који су били на нивоу Савезне државе Русије и Белорусије. Тако да је то био један путоказ и за будућност, о чему је исто говорио државни секретар Глазјев.
Треба споменути да је председник Лукашенко рекао да Савез Русије и Белорусије није затворени клуб. „Сигуран сам“, каже он, „да ће се придружити друге државе бившег Совјетског савеза“, и не само то, него и читав Евроазијски регион треба да се придружи, „развије као једна целина, као савез суверених и независних држава“. И „ми се не удружујемо ни против кога.“ То је исто његова порука. Није то никаква претња, што је било врло очигледно када се НАТО удружио, када се Европска унија удруживала, знамо да је то увек била потенцијална или стварна претња онима изван, у простом облику колонијалног и неоколонијалног даљег ширења, безбедносног угрожавања других земаља, логика рекетирања. Дакле, ако ниси са нама, ако не прихватиш нашу политику, ми ћемо те разбити. Значи буквално најсилеџијскија, најкриминалнија пракса коју видите у оним бандама на улици које рекетирају грађане.
Речено је овде да је врло потенцирана владавина права, демократска држава. С те стране овај уговор звучи, можемо рећи, модерно, европски, либерално. А као што знате, обично се одсуство тога често замера Русији и Белорусији, путем неких силних истраживања која долазе са Запада, и НВО сектора. Tако је Civicus Monitor, извесна агенција за истраживање стања људских права, сврстала крајем 2025. године Русију, Србију и Белорусију у групу земаља са најмањим степеном грађанских слобода. Србија је, кажу, најгора у региону и иза ње само су Русија и Белорусија на нивоу Европе. И сад, када то слушате, а видите шта се све догађа у тој Европи, буквално не знате да ли да се смејете или плачете. Низ бруталних кршења демократије и људских права, свега онога, дакле, на шта се они позивају, оптужујући Русију и Белорусију и силујући, тероришући друге народе и државе. Узмимо Румунију, видели смо како је спречена, на који начин, победа кандидата који је имао алтернативну политику у односу на Европску унију, који је заговарао, ако победи, успостављање разговора са Русијом, дакле, да се даље не следи тај, као што и Орбан говори, пут самоубилачке Европске уније према рату у Украјини. Видимо у Немачкој, где је у ваздуху забрана Алтернативе за Немачку која је у успону. Ту се већ покрећу на нивоу њиховог Врховног суда извесни процеси. Имали смо неколико, чак седам случајева сумњивих смрти кандидата баш те странке, АфД-а на последњим изборима, необјашњиво да толико људи умре током предизборне кампање. У Француској Жути прслуци који се годинама већ боре за нека социјална права против Макронове социјалне политике. Сцене насиља, паљења, хаоса на француским улицама. Имамо продужену владавину Макрона, који, иако је његова партија била трећа на изборима, он је и даље премијер, њега не можете склонити. Човек који је био трећи, који се неким закулисним радњама и даље нелегитимно одржава на власти. Данас, чини ми се, треба да се пресуди да ли ће Марин Ле Пен смети да се кандидује за председника. Дакле, постоји кенселовање Марин Ле Пен, која је такође та, да кажемо, дисидентска, опозициона, алтернативна струја у Француској. Закон о пензијама у Француској је прогуран брутално и мимо парламента и мимо референдума, због чега су били протести, па је неко као Уставно веће, врховни суд, донео одлуку о том закону. Где је онда ту подела власти, како може суд да доноси закон, а не парламент? Суд треба да проверава уставност одређених закона, а парламент да доноси закон. Хапшење власника Телеграма Павела Дурова и низ других примера, где видимо у тим бастионима такозване западне демократије шта се дешава. Русофобија која је раширена, не само са почетком специјалне војне операције, него и раније, а поготово забрана руске културе и спорта широм Европе, искључења руских спортиста или забрана под својом заставом такмичења, итд. Ето, то је стање људских права и слобода у тој врлој Европској унији или ЕУ-ропској унији. Корупција, следећа примедба. Ево, сад исто најновија вест, Транспарентност Србија, која знамо да је то западна агентура овде, НВО, каже, Србија је најлошија у региону у целој Европи и иза ње су опет Белорусија, Турска и Русија. Дакле, приговарају за корупцију. Исто да није трагично, било би комично. Урсула фон дер Лајен, Фајзергејт, само да набројим примере мега корупције у Европској Унији. Федерика Могерини, која је исто недавно оптужена за корупционашки скандал, око Колеџа Бриж за Европску комисију. Никола Саркози, годинама је трајао тај процес. На крају је био свега 20 дана у затвору, изашао и објавио књигу. Дакле, смејурија једна. Не можете тамо бити кажњени адекватно, ако сте те неке величине. Ранији случајеви Кола, Ширака, велика афера у Луксембургу, не на неким егзотичним острвима за која смо везивали пореске рајеве, него у Луксембургу. Милијарде и милијарде сумњивог новца којекаквих белосветских криминалаца су биле тамо пране кроз њихове канале финансијске, пореске и сл. То је била велика афера где је стотинак европских новинара учествовало у дугогодишњем праћењу и истраживању тих канала. И на крају Епштајново острво, које је већ споменуто, и како лепо се каже, тамо нема ни Путина, ни Лукашенка, нема ни Гадафија, нема ни Садама Хусеина, нема ни Милошевића, нема ниједног лидера слободног света, али има ових других, антихриста, да тако кажем.
Координисана спољна и одбрамбена политика, сад да то не понављамо, то је исто важно, на томе се инсистира. Русија је преко Белорусије добила продор од 500 километара ка западу, да прошири свој меки трбух и да једноставно помери те границе, опасност, мало ка западу. И приближила се на свега 70 км од Калињинграда, њеног, као што знамо, екстериторијалног поседа на Балтику. Москва и Минск заједно одговарају на покушај мешања у унутрашње ствари. То је исто овде споменуто, то је важно, дакле једна синхронизованост у одбрани од покушаја унутрашњих субверзија, пучева који су инструисани из иностранства. Једноставно постоји заједничка заштита суверенитета, територијална целовитост и неповредивост спољних граница Савезне државе. Знамо да је Русија разместила у Белорусији ракетне системе, прво средњег домета, а сада крајем године и „орешник“, чиме је још стављена до знања спремност докле ће се ићи у тој заштити.
Социјална политика је врло важна, то је оно што смо споменули. Овде се у Уговору спомиње достојанствен живот, слободан људски развој, да ће се обезбедити услови безбедности рада, социјална сигурност и осигурање, једнака права грађана за запошљавање и у накнадама, образовању, медицинској заштити, пружању других социјалних гаранција. Ко је био у Белорусији, зна да је она практично, у економско-социјалном смислу, социјалистичка земља, у том најпозитивнијем смислу социјалне солидарности према људима који нису једноставно у прилици да на тржишту остваре нека своја елементарна права егзистенције, као што су пензионери, болесни, други на разне начине ускраћени итд. Срећом и Русија је појачала елементе социјалне државе, за разлику од Јељциновог периода кад је то био, можемо рећи, прилично неолибералан економски концепт. Она је отишла ка једном мешовитом, да кажемо, либерално-социјалном моделу државе, мешовите привреде и то је оно што је, по мом мишљењу, позитиван напредак.
Такође културни идентитет, то је оно што је исто важно, што се истиче очување развоја етничког, културног и језичког идентитета народа, духовних и моралних вредности, што председник Путин потенцира готово увек у сваком говору. И то је сада оно што се истиче нарочито у новијем периоду, једна надоградња овог изворног програма из Уговора о Савезној држави. Те ствари око културног идентитета, духовних вредности, нису толико присутне у овом споразуму, али то показује да је ситуација мало промењена након 30 година. Ево ове године ће бити 30 година, као што смо чули, од потписивања Уговора о заједници Русије и Белорусије. Дакле, у међувремену се схватио и значај тих духовних, традиционалних, моралних вредности. И да се то мора потенцирати, да то чак мора да уђе у Устав. Тако да је, Савезна држава, како се у члану 5 укратко каже, секуларна, демократска, социјална и правна држава, која признаје политичку и идеолошку разноликост. Е сад, секуларност; не треба мислити да је то некакво безверје или атеизам, и слично. То је елементарни принцип, просто елементарно одвајања цркве и државе, да не одлучује црква, не доноси црква државне одлуке, и обрнуто, држава не одлучује о црквеним стварима. Али религија је врло важна у званичној политици, нарочито Русије. И као што знамо, Бог је ушао као појам у Устав Русије. И са тим су се сложили и руски комунисти. То је исто занимљиво, да су и руски комунисти на исправан начин видели погрешност неке атеистичке политике и система вредности, који их је раније пратио и по коме су били препознавани, тако да су они сада прихватили Бога. Зјуганов каже, десет божјих заповести за нас је исто некаква основа, и ми видимо многе социјалистичке вредности у тим божјим заповестима. А такође и Кастро је, рецимо, исто имао изјаве, где је показивао да цени Христа и хришћанство.
И само бих још споменуо неколико одговора која су дата на питање Басенкова: „Хоћете ли Србију у Савезну државу Русије и Белорусије?“, које је он поставио 2024. Ево шта каже, рецимо, Александар Павић: „Имамо неупоредиво више тога заједничког са народима Русије и Белорусије, него са народима Европске уније. И на етничком, и на духовном, и на вредносном плану.“ Дакле, то је један аргумент, јак аргумент, за улазак у Савезну државу. „Имамо и заједничке непријатеље и залажемо се за мултиполарни свет, заснован на међународном праву и равноправности држава и народа“, други. „Свакако би Србији било неупоредиво лакше да се избори за свој територијални интегритет, Косово и Метохију, као и за одбрану Републике Српске и српске Црне Горе у таквој унији“, трећи аргумент.
Дакле, ово што је већ овде и речено, а није на одмет поновити, да без Русије нема, и уопште не треба имати илузију, да ћемо ми било који свој елементарни интерес остварити. Без пада Запада, геополитичког западног утицаја овде, његове хегемоније на простору Балкана и у Србији, ми нећемо постићи ни интеграцију, ни ослобођење, у било ком облику, државном, националном, демократском, социјалном итд., и повратити територије. Ми смо сад буквално враћени на период пре 1912. године, пре Првог балканског рата, поништене су све тековине борбе српске за ослобођење и уједињење. Косово и Метохија, које је враћено у Првом балканском рату, Кумановска битка, и слично, то је сад све, једноставно све, распарчано, разбијено. Тај процес националне интеграције, додуше и југословенских, али и српских, кроз почетак бар 20. века и наравно 19., то је сада све збрисано.
Жељко Васиљевић, председник Удружења ратних војних инвалида и Покрета ветерана, рекао је: „Без доласка Русије на Балкан, у сваком смислу, пуки опстанак Србије је у опасности.“ Зоран Чворовић, професор на Правном факултету у Крагујевцу: „Српски народ и држава су били заштићени и снажни, онолико колико је Русија била присутна на Балкану. Да би се данас Србија заштитила од покушаја коначног отимања и потпуног етничког чишћења Косова и Метохије, да би се заштитила од западне ЛГБТ идеологије (о чему је говорио професор Димитријевић – прим. М.К.), да би се спасила од колонијалног економског модела, да би се сачувала Република Српска…“ Видите шта је све то, па мало ли је све то, што нам је угрожено, где смо у опасности, што бисмо могли много перспективније да одбранимо у овом Савезу. „Да би се сачувала Република Српска, за све то је неопходно снажније и видљивије присуство Русије на нашем простору. Тек након изласка Русије на Дунав и(ли) Галицију могло би да се разматра питање српско-руских политичких, војних и економских интеграција.“
Љубинко Ђурковић: „Савез са Русијом и Белорусијом је природна и братска потреба, али постоји и рационални разлог. Тај би савез омогућио да будемо чланице БРИКС-а и ШОС-а (што смо већ овде чули – прим. М.К.), где су готово најразвијеније земље света, чиме би Србија добила економске погодности.“
Дакле, шта ми више чекамо? Зашто не будемо авангарда на Балкану као што смо били и у Првом српском устанку, ми смо први покренули, па тек после Грци. Зар ми не видимо да се просто ствара тај Нови свет, да се стари урушава? Шта имамо више са Европском унијом? И овде је, чини ми се, то јединствен закључак. Будимо храбри, на чему је поготово професор Перишић инсистирао, будимо храбри и рецимо идемо бескомпромисно ка нечему што долази свакако, да ли ће за пет или десет година, али то је историјска нужност.
И на крају Драган Ћирјанић, његов одговор је, можемо рећи, највише филозофски: „Питање би могло бити схваћено (ово питање, хоћемо ли ући у Савез са Русијом и Белорусијом – прим. М.К.): Хоћете ли да живите, (односно, хоћемо ли да живимо – прим. М.К.) животом достојним човека или животом сталних условљавања и понижавања?“ Ми видимо која су то непрестана условљавања на овом путу европских интеграција. Европске интеграције су ишле са српском дезинтеграцијом. И Југославије, СФРЈ, па СРЈ, на крају су и Србију почели да распарчавају, па и ужу Србију хоће да распарчају. То је просто лицемерје, цинизам тог израза европске и уопште приче о интеграцијама, где је услов да се ви одрекнете Косова, значи да будете дезинтегрисани. То је један апсурд, просто нам вређају интелигенцију, и траже да се одрекнемо не само морала и националног, већ елементарне интелигенције. „Сва аутентична Европа је“, каже даље Ћирјанић, „данас у Русији, у духовном и традицијском смислу. Овом спасоносном и судбоносном одлуком не губимо ништа и добијамо много. Губимо само оно што нас гуши, што нам је терет.“ Или што би Маркс рекао, колико год то било у контексту пролетера, ми немамо шта да изгубимо осим својих окова. Па можемо ми за Србе да кажемо „Немамо шта да изгубимо осим својих окова“, јер и ми смо сада на неки начин пролетери у националном смислу, као што су били и они у деветнаестом веку. Маркс даље каже: „А могу добити читав свет“. Ми Срби не желимо и не тражимо читав свет, али хоћемо српски свет. Ни више ни мање. Хоћемо назад оно што смо стекли кроз своју слободарску и херојску историју, а што нам је силом одузето последњих деценија од Запада и антисрпских у региону као њихових сателита. Ћирјанић закључује: „Губимо претећи, уцењивачки мач дужничког ропства, над нашим главама и нашом будућношћу. Губимо лаж и свој колонијални статус окупиране државе.“
Ето то су одговори које можете наћи на порталу Српско-руског братства. Тад је већ, пре две године, ова прича започета, ово је један део даље у публиковању, ширењу ове приче, ка што широј јавности, придобијању људи, мобилисању да се она актуализује, и даље развија и јача. Хвала.
