Српско-руско братство је гарант за наш живот, будућност и постојање – оцењује академик Светислав Божић, саглашавајући се са постулатом Братства који каже да је Српско-руско братство наш приоритет, утемељено од Светога Саве на духовно-моралним вредностима, као саборна категорија од великог значај за регион, Европу и свет. У данашњем свету, Русија је несумњиви војно-политички лидер, један од предводника БРИКС-а и светске већине. То је, између осталог, записано у Повељи српско-руског братства, чији је академик Божић један од доносилаца.
Божић је као композитор и универзитетски професор своје кључне уметничке домете остварио са хором и оркестром „Глинка“ и уметношћу Русије – имао је бројне концерте и премијере у Санкт Петербургу и Москви. Несумњиво је један од најзначајнијих композитора српске духовне музике засноване на православној традицији и византијском културолошком коду.
Питамо га како види Српско-руско братство данас и његов значај? Како, којом брзином и у којим сферама треба да га развијамо?
– Српско-руско братство је један од наинтензивнијих слојева православне емоције. Покривен је суштинским духовним коридором и свим везама које су настале и које су нераскидива спона српске културе, уметности, науке и свега онога што је Русија кроз своје велике људе – који су нашли спас од револуције у Србији – оставила и данас. Они као знамење стоје у нашем граду, и не само у Београду, него свуда у Србији.
То су фундаментални разлози наших блискости. То је словенска логика размишљања. То је посебан емоционалним топос који не ограничава наше постојање и контакте, али нас упућује на духовни коридор, који је коридор спаса и велике светлости. Он до сада ничим није био ометен у својој спонтаности, енергији и високој резолуцији свих могућих остварености.
Политика која је пратила ту линију, није имала тако слободне руке, како су то имале уметност и наука. Она је била притискана другим уценама. Али, чини ми се, да сви они који су успевали да споје ту енергију и да вешто прикривају тај контакт, они нису погрешили. Тако да и ми који припадамо том архипелагу српско-руског братства обожавамо ту особину у нама и негујемо је – свако на свој начин. Кроз своје занате и кроз своје срце.
Ми смо заиста блиски, и говорити о томе чак није ни поребно. Јер, то је заветна категорија!
Тако ја доживљавам српско-руско братство.
А народ, народ је тајна – резервоар у коме се много тога дешава, али сви они људи које ја познајем и са којима имам контакте тако исто размишљају. Свако, наравно, у свом радијусу кретања, у својој унутрашњој остварености, али најтранспарентније гледано – то је чиста веза која је залог и гарант за наш живот, за нашу будућност, за наше постојање.
Приоритетно треба развијати везе духовности, а то значи везе културе и уметности. До сада је то готово увек и било заступљено, али то треба интензивирати, проширити и учинити врло дејственим у оним форматима где је то могуће. Наравно, ту је и наука која је веома важна.
Политика не може да увек буде таква. Њено срце мора да ради на неколико разбоја, мало другачије. Али, може да се користи, да кажем тако, људима који су уметнички, научно, духовно већ потентни и остварени и имају ту проходност. Преко њих треба да одржи нераздвојност исте мисли, сличне енергије и исте молитвености која је јако важна.
Наши односи су пресудни, али су врло често пресецани врло сложеном геополитичком ситуацијом. Ми то сви знамо. Политика, опет понављам, можда не може да иде жељеним темпом , којим то може да учини духовност, уметност и наука, али је важно да политика не изгуби из вида и да сачува тај простор колико год је могуће. Јер, то је простор извесне слободе који се нигде на другом месту не може поседовати или добити осим у тој релацији. То је скупље од свега осталог. Треба бити опрезан и не треба то испуштати. Али не треба превише политику уцењивати контактима. Контакти треба да функционишу у зонама професија, еснафа, са добром православном духовном потком – то је суштина приче.
Колико нам Русија треба за наше ментално здравље? Много, а и Русима је потребна за то, јер ни они смеју да изгубе у оним најдубљем смислу Русију, као ни ми Србију. Јер, то је задатак Срба и Руса: да не изгубе територије, јер ако их изгубе, неће бити лако да се поврате на сцену живота и света.
Д. М.
