Кладово је место где се прошлост и садашњост сусрећу на сваком кораку, у дунавском ветру, у старим улицама и у причама које памте људи. Један од оних који је читав свој живот посветио управо тим причама јесте Вишеслав Живановић, писац, хроничар и истраживач из Кладова, познат по својој посвећености проучавању руске емиграције и њиховог културног наслеђа у овом подунавском крају.
Живановић је рођен у Брзој Паланци, школовао се у Неготину, Београду и Суботици, а иако је по струци економиста, свој животни пут је посветио историји, књижевности и очувању локалне културне баштине. Аутор је више књига, међу којима су „Дневници победника“, „Времепловом до предаје Кладова 1867. године“, „Борбе за превласт над Ђердапом и Дунавом“ и „Дунавски чардак“.
У разговору за портал Братство који следи, Вишеслав Живановић открива мање познате детаље о животу руских емиграната у Кладову између два рата, о дану када су Црвеноармејци прешли Вајугу и донели ослобођење, али и о трајним руским траговима у култури и свакодневици Кладова. Уз то, пренео нам је и неколико занимљивих анегдота које сведоче да историја овог краја није само збир датума, већ прича о људима, пријатељству и памћењу.
Како је уопште почело ваше интересовање за руску емиграцију у Кладову? Шта вас је привукло тој теми?
Све је почело још у мом детињству. Када бих као дечак долазио у Кладово, вечери смо проводили испред куће моје тетке, ту где је данас Ватрогасни дом. Била су то нека друга времена: људи су живели мирније, свако је имао нешто своје, држали су кокошке, свиње… све што би им касније послужило за исхрану.
И тако, у тим вечерњим седељкама, слушали смо приче једног дивног, старог човека. Говорио је некако чудно, нисмо га увек разумели, али нам је био занимљив. Једне вечери, док је причао како је „насађивао кокошку”, рекао је: „Ја насађу кокошка на деветнаес јаја, ниједно пиле не извеђу кокошка.” Ми смо се погледали, смејали се мало, јер нам није било баш јасно шта хоће да каже.
Кад сам касније питао тетку зашто он тако прича, она ми је рекла: „Па, деда Иван је Рус.” И тако је, ето, све почело, из те једне вечерње приче, из гласа човека који је у Кладово донео део Русије.
Јесу ли вам стари Кладовљани причали о тим Русима, или сте касније до тих података долазили кроз истраживање?
Причали су, и те како. Стари Кладовљани су увек помињали Русе. Када су Немци окупирали Кладово, то је било 5. априла 1941. године, у народу је остао само један сан: слобода. У то време у овом крају није било много развијен партизански покрет, постојали су неки други покрети, али људи су у дубини душе веровали да ће им помоћ доћи са истока.
Русија је за њих била та нада, та „већа сила” која ће донети спас. Сећам се прича о старом Михајлу Т. Бјелићу, учитељу и народном просветитељу. Он је током читавог рата водио хор, четири године су вежбали, али су певали само иза затворених врата. Песму „Са истока ветар пуше.”
То најбоље показује колико је вера у Русе била жива, чак и кад се није смело гласно говорити, народ је тихо, у песми, очекивао ослобођење са истока.
Када су први Руси стигли у Кладово, под којим околностима и како су их мештани примили?
Рекао бих да смо са Русима одувек били у неком додиру. Дунав припада црноморској области, утиче у Црно море, па су тим пловним путем често пролазили и руски бродови. Руси су на Дунаву одувек имали снажну флоту, и пре, а нарочито после Другог светског рата, када су били најјачи. Тако да су Кладовљани и пре велике миграције знали за Русе, како кроз те сусрете на реци, тако и преко духовних веза.
Још у време турске владавине у ове крајеве су стизале иконе и богослужбене књиге из Русије, сликане и штампане тамо. Та веза је била дубока и трајна.
У време Првог светског рата, тај однос се још више осетио, јер је у оближње Прахово пристизала руска војна и материјална помоћ. Део те помоћи никада није у потпуности искоришћен, јер смо тада имали слабу железничку везу, само један колосек до Зајечара, а је транспорт био тежак.
Када је почела окупација 1915. године, многи Кладовљани који су били блиски Карађорђевићевој управи: учитељи, свештеници, председници општина и других установа, нису смели да остану. Потражили су спас на истоку. Тако је у октобру 1915. формиран конвој који је кренуо преко Дунава у Румунију. Одaндe су многи, након годину дана, евакуисани у данашњу Украјину или дубље у Русију. Тамо су остали све до 1920. године, када су се вратили у земљу.
У међувремену, после Октобарске револуције, и Белогардејци, они који су остали верни цару и династији, потражили су уточиште у Србији. Тако се, након Првог светског рата, у Кладову јавља већи прилив руских избеглица. Њихов долазак је, између осталог, био подстакнут и тиме што је у овом крају већ било неколико руских свештеника који су им помогли да се сместе.
Тако су у Кладово стигле породице Шевченко, Евсејенко, Пантарика, Милидрагов, Виноградов, Дејнега, касније и Леонид Чудновски, који је из Милановца премештен као начелник среза Кључког и Аркудински, председник суда у Кладову. За једно мало место, које је тада имало нешто више од хиљаду становника, то је био велики број људи. Али мештани су их примили добро, већина је овде нашла и смештај и посао, а временом су постали део заједнице.
Како је изгледао њихов живот овде? Чиме су се бавили, где су живели, да ли су имали своје установе или школе?
Руси који су дошли у Кладово донели су исти менталитет, али други језик и један виши ниво образовања. У односу на домаће становништво, били су школованији, међу њима је било професора, интелектуалаца, људи који су у Русији имали високе чиновничке или војне положаје. Никад нисте знали ко је међу њима био племић, официр или професор, јер су сви живели скромно, али достојанствено.
Њихово присуство је снажно утицало на локалну средину: духовно, културно и друштвено. Виноградов и Дејнега, на пример, покренули су неке привредне активности, углавном везане за риболов и приходовање. Професори су унели један сасвим нови дух, овде се одједном почело говорити о Достојевском, о музици, о образовању.
Посебно је занимљива Вера Хоризонтова, балерина и глумица, жена великог талента. Она је организовала музичке и балетске приредбе, креирала костиме за жене кладовских чиновника и њихову децу. Са њом је био и њен муж, врсни музичар, иако слабовид, који је својим знањем и ентузијазмом обогатио културни живот Кладова.
Ту је и професорка Вера Евсејенко, која је подједнако течно говорила руски и француски, познавала више светских језика и у Кладово донела велику личну библиотеку. Један њен део је касније поклонила градској библиотеци, књиге на руском и француском језику, што је представљало право благо за то време.
Од технички образованих људи издвајао се Шевченко, техничар, који је био испред свог времена. Он је у Кладово довео први аутомобил. Две породице су тада имале аутомобиле. Оба аутомобила, и у једној и у другој породици, возио је он. Касније је радио у електричној централи у Кладову и тако даље. Сви они су, сваки на свој начин, унели нову енергију у ово место. Утицали су да се средина покрене, културно, духовно и технички. Руси су у Кладову оставили дубок траг, који се осећа и данас.
Постоје ли данас куће, гробови, натписи који подсећају на њихово присуство овде?
На гробљу постоје гробови Руса који су сахрањени у Кладову. Што се кућа тиче, мало је оних које су сачуване из тог времена, као и старих Кладовљана који у њима живе. Кладово је током историје неколико пута доживело велике трансформације, па је тешко пронаћи оригиналне објекте у којима су они некада боравили. Али, зато њихови потомци који су овде остали имају своје куће на новим локацијама и живе у њима. Они су данас део кладовске садашњице.
Сигуран сам да сте наишли на разне анегдоте. Постоји ли нека прича која Вам је остала у сећању?
Тих анегдота има много, али бих волео да те приче испричају њихови потомци са којима ћете Ви бити у Кладову.
Да ли се данас помињу неки живописни ликови: Руси који су били посебно упамћени у Кладову?
На одређени начин, већина њих ће остати доживотно упамћена у Кладову. Један од њих је Леонид Чудновски, који је 1941. године постављен за начелника среза Кључког. Нажалост, он је у негативном смислу упамћен, практично је издајнички помогао Немцима да освоје Сипски канал, што им је био један од кључних циљева, и да уђу у Кладово.
Немци су напали Сипски канал у 10 сати, 5. априла 1941. године, и већ 6. априла су, са једним конвојем, ушли у Кладово. Испред је ишао један џип, позади камион. Људи су се склањали са улице, никога није било. Ипак, један одважни човек је изашао пред њих с хлебом и ракијом.
Немац га пита:
– Где су остали?
А он му одговара:
– И остали су ту, видећете их, изаћи ће. Али ово је начин на који ми сваког госта дочекујемо.
Он окупатора није тако ни назвао – за њега је то био гост.
Али, поред Чудновског, треба поменути и Веру Дејнегу и њеног супруга, као и Виноградова. Они су у Русији били познати рибари и трговци рибом. Виноградов је био велики трговац, а касније је, после Другог светског рата, своје предузеће предао властима. Вера Дејнега је са супругом дошла у Корбово, довео их је месни парох, такође Рус, по имену Јермоичок. Сместили су се код породице Ивашковић.
Једног јутра, док су боравили код њих, домаћин је из риболова донео моруну. Извадили су кавијар, позвали комшије на доручак, а остатак су хтели да баце. Када су Вера и њен муж видели шта раде, згранули су се:
– Шта то радите?
– Па бацамо, то иде свињама.
У то време Србија јесте извозила кавијар, али само онолико колико се могло транспортовати у леду. Није се знало за поступак конзервисања кавијара, па се све што није могло да се очува, једноставно бацало.
Вера Дејнега и њен супруг су то спречили. Показали су мештанима како се кавијар правилно конзервира, донели су знање које су стекли у Русији. Практично, од тада па све до данас, у Кладову се примењује тај начин припреме и чувања кавијара. Захваљујући њима, Кладово је постало познато у свету по кавијару и тој методи конзервисања.
Он се на Светом Стефану служио до 1985, до изградње Ђердапа II, је ли тако?
Да, да.
И коштао је поприлично?
Много је коштао, није био приступачан сваком човеку. Али рибари, када би уловили моруну, задржавали су један део кавијара за себе, да га тог дана поједу са породицом. Тако смо и ми долазили до њега, у рибокомбинату, где су га радили, увек би се „нашло“ мало за дегустацију. Јели смо га, буквално, кашикама.
А кад смо већ код анегдота, постоји и прича о једном руском фотографу. Ви сте једну своју песму посветили њему, у једној од Ваших збирки песама, је ли тако?
Да. Кладово има веома старе фотографије, мислим чак од 1882. године па до осамдесетих. Тај фотограф се, међутим, у Кладову краће време задржао, јер је било мало клијената, а већа потражња у већим местима у Србији, па су се често селили. Кладово је брзо остало без њега. Пре Првог светског рата, већина Кладовљана који су желели да се фотографишу, прелазили су у Румунију, у Турну Северин, где су радили путујући фотографи.
Први стални фотограф у Кладову био је Фјодор Евсејенко. Дошао је са својим фотоапаратом и оставио читаву причу између два рата од краја Првог до Другог светског. Радио је са старим апаратом који је имао навлаку на окулару. Скидао би је, бројао секунде у себи и тако одређивао експозицију.
Руси су, када су говорили српски, увек задржавали тај свој нагласак, што је понекад било симпатично. Када би припремао људе за фотографисање, Фјодор би узвикнуо:
– Ње мрдају, ја сликају!
Па би подигао навлаку, направио снимак и вратио је назад. Тај израз: „ње мрдају, ја сликају“, остао је упамћен у Кладову.
Он је добро живео од свог заната. Нажалост, није имао своје потомке, већ само усвојеника, тако да није оставио наследника који би наставио његов посао. Али је оставио читаву једну епоху забележену на фотографијама, младенце, војнике, ученике, школске документе… Све је то било на његовим негативима, који, нажалост, нису сачувани.
Фјодор се касније оженио једном професорицом која је генерацијама после рата предавала руски и француски језик. Иза њега је остала успомена, једна цела хроника Кладова на фотографијама.
Израђивао је фотографије неком посебном техником, је ли тако?
Јесте. Он је радио техником која се заснивала на малим бакарним плочицама. На површини тих плочица налазио се посебан светло осетљиви премаз. Пошто у то време Кладово није имало електричну централу, није било вештачког светла које би могло да се користи за развијање фотографија. Лампе и фењери нису имали довољно снажан, фокусиран сноп светлости, јер они расипају светло, тако да није било могуће радити као рецимо у већим развијенијим градовима.
Зато је он слике развијао на јаком сунцу. Радио је тако што би у мрачној комори припремио плочицу, а затим би изашао напоље и експонирао је на сунчевој светлости, бројећи у себи време потребно за експозицију. Потом би се вратио у мрачну комору, одмах направио снимак, убацио плочицу у разређивач и на крају је премазивао лаком. На тај начин добијала се фотографија. Те фотографије, мада су биле малог формата, имале су изузетну оштрину и јасноћу. И дан-данас, када их преснимите савременом техником, добијате одличан снимак, врло високе резолуције. Захваљујући томе, та његова дела представљају праве сведоке једног времена, тако је Фјодор Евсејенко сачувао делове кладовске историје и пренео их нама.
Кад говоримо о Другом светском рату и ослобођењу наше земље, како је изгледао долазак Црвене армије у Кладово 1944. године?
Па то — „са истока ветар пуше“ се и остварило. Оне жеље да однекуд дође ослободилац. У Кладову и око Кладова биле су јаке немачке снаге, јер им је до последњег дана од изузетног значаја био Сипски канал. Чак и приликом извлачења са Руског фронта и повлачења ка Немачкој, постојао је утврђен редослед по важности како ће се повлачење извршити, а количина немачке флоте која је била лоцирана код нас говорила је о томе да су Руси већ веома близу.
Руси су стигли у Турну Северин, пошто је Румунија прешла на страну савезника. Из Турну Северина су вршили испитивања распореда немачких јединица и планирали упад. Извели су два претходна упада чисто обавештајног карактера, али су 22. септембра, када су кренули озбиљно, ударили снажно, притисли, тукли и гонили Немце све до Бора, није било стајања.
Тада су остварили контакт са нашим покретом отпора, са партизанским јединицама. Народноослободилачки покрет је тада већ имао представу како треба одмах да организује овај крај. Организација тих делова, односно Народноослободилачки одбори, била је проверена, утврђена и ширена даље.
Ти одбори су постојали и током рата, али у сасвим другом облику. Сада су имали нове задатке, морали су да спроводе мобилизацију, организацију, покривање терена, да пружају помоћ нашим јединицама и тако даље.
Русима само Кладово није било у непосредном фокусу дејстава. Знало се да, када се одсече Кладово, Немци губе могућност да опстану на овом простору. Тога су и сами Немци били свесни, па су се, помешани са становништвом, повлачили ка Бору. Народ је, у страху од ратишта, бежао у брда, а Немци су то искористили за повлачење према Бору и даље према Београду.
И ти први сусрети са Русима били су занимљиви…
Имамо интересантну причу о партизанки коју је питао црвеноармејац зашто не пуца, је ли тако? И имамо причу о једном писму.
Да, имамо ту неколико интересантних ствари. Прво, ту се јасно кристалише да Руси прихватају само партизане као своје сараднике и крај. Значи, свима другима је било јасно да нема могућности сарадње са њима.
Али ту се дешавају и многе људске ствари. Често се чује: „Руси су ово, Руси су оно, силовали су, узимали…” Јесте, постојао је тај страх. Али имамо и пример да је једна Рускиња једноставно заволела човека одавде, остала с њим и ту живела. И таквих примера је било више. То је нешто што се дешава свуда где војске пролазе.
Управо тада Руси почињу да спознају шта су то били наши партизани. Први утисак једног руског војника, који је касније о томе писао у писму, био је: чудо што је срео девојку са пушком. Она му је рекла:
– Ти знаш да пуцаш из тога? – питао је он.
– Могу да гађам исто као ти. Али Тито нам је рекао да пуцамо само у непријатеље, да не трошимо метке узалуд.
Значи, ниједан метак не треба бацати џабе.
Друго што га је фасцинирало било је то што је у штабовима наших јединица видео Италијане, људе који су до јуче били непријатељи. А сада, без страже, без икаквог надзора, они су радили различите послове: једни су кували, други доносили храну, неки обрачунавали, други мерили растојања на картама… То је том руском војнику било невероватно, како дојучерашњи непријатељ одједном постаје део исте борбе.
Исто тако, било је и Немаца који су остали иза фронта и радили као послужитељи, али нико није стајао изнад њих са пушком. То га је дубоко импресионирало и инспирисало. У писму није ни успео све то да изрази, али се осећало његово дивљење.
С друге стране, народ овде није имао много. Ово није најплоднији део Србије, али народ је био дружељубив. Где год да си дошао, ако ништа друго, добио си бар качамак са нечим, хлеб, воће, ракију, знак усрдности, жеље да помогну онолико колико могу. То је на Русе оставило дубок утисак.
Наши су памтили и да су Руси стално питали:
– А на коју страну је Берлин?
Многи наши нису знали да им покажу, јер ни сами нису знали где се тачно налази Берлин јер одавде је тешко тада било одредити правац.
Тај први сусрет остао је упамћен по тим малим, људским детаљима.
Том приликом враћени су нам и пловни објекти које су Немци били запленили. Они су до тада имали немачка имена, а после су им враћени наши називи. Успостављена је пуна сарадња у превожењу путника и војске. Сарадња је брзо успостављена и са енглеском и са руском авијацијом. Руски авиони су, пре дневног маневра, ниско надлетали Дунав, вибрацијама су активирали мине које су Немци постављали у реку, како би спречили потапање бродова и омогућили безбедан саобраћај.
Одмах је остварен контакт и са нашим капетанима, и лоцовима, сећа се Аца Андруцос, који је био капетан и возио бродове. Он је током рата морао да вози и за Немце, али је касније возио и за Русе, помагао им у превозу. Сарадња је била веома успешна.
Пловни објекти који су били српски остали су нама, а где је постојала потреба, замењивани су: ако је Русима више одговарао неки брод за превоз трупа, они би га узели, али би заузврат дали други. Та сарадња је у самом старту била обележена великом коректношћу.
Ми, као деца тог времена, памтимо и да су и једни и други, и Немци у повлачењу и Руси у наступању, остављали доста експлозивних средстава по њивама. После рата, било је много случајева да су деца или чобани наилазили на те остатке и страдали, губили делове тела, рањавали се. У почетку смо говорили да су то Немци оставили, а касније, кад смо се посвађали са Русима 1948.године, онда смо говорили да су то они. Али све је то била последица тих брзих дејстава, повлачења и кретања јединица, јер не можете понети све са собом. Наступате, борите се, оно што вам је сувишно, остављате и идете даље. То су касни трагови тих догађаја.
А писмо?
Е, само то писмо црвеноармејца Анатолија Константиновича Сахарова је посебна прича за себе.
Ми смо 1985.године, управо на месту где је извршен пробој тамо где је процењено да је прво њихова нога ступила на слободну територију у Вајуги, и по руском и по нашем становишту, одлучили да подигнемо споменик посвећен том историјском догађају. Овде је, пре свега, тада владала једна врста заслепљености Русима. Тадашња Кобишњица добила је име Толбухиново, људи су деци давали имена попут Стаљин, Лењин, Сергеј, Каћа и слична.
Када је дошло до заоштравања односа са Русима 1948. године, почела су масовна „прекрштавања“ те деце у нека друга имена. Али ми и данас знамо за Гигу Стаљина, Гига је у ствари био Стаљин, па га је отац касније прекрстио у Драгана. То су те приче које сви ти нагли обрти и догађаји намећу, нешто што је, једноставно, људски. Тако је било. Овде је постојао страховито велики фонд руске литературе. Не можете ни појмити шта је све о рату могло да се напише између 1945. и 1948. године, и притом да буде преведено на српски језик, и то на ћирилици. Тада се преводи стари Леонид Леонов, који је са својим „јазавцима“ постао једно од њихових великих имена.
И сада, 1985. године, све је то већ било иза нас. Помирили смо се, заједно смо градили Ђердап, имали смо сарадњу и хтели смо да обележимо догађај који ће нас поново повезати. И онда се јавио Анатолиј!
Садржај писма Анатолија Сахарова је сећање на догађај у Вајуги септембра 1944 године , на борбе које су се ту водиле, на победу коју су овде остварили и потом кренули даље. Други део писма посвећен је његовом друту Лени Олејнику, војнику који је погинуо код Брзе Паланке. Њему, али и свим борцима који су изгинули у ослобађању од Немаца, аутор је посветио песму, на руском језику.
Он тада, честитајући дан ослобођења, описује како су Руси ушли код Вајуге и како су затим стигли до Брзе Паланке. Ту су наишли на први немачки отпор, пробили линију и кренули даље. И управо ту, на месту где су стали у пробоју, погинуо је његов друг Олејник Лена.
Он је упутио Месној заједници Брза Паланка, једно дирљиво писмо. У њему пише да је и сам учествовао у тим борбама, да је после наставио пут све до Берлина и даље, али да је управо овде, код Брзе Паланке, погинуо његов саборац. Честита Брзопаланчанима и радује се што подижу споменик. Успут се присећа како је баш на том месту срео једну девојку која је носила пушку и рекла му да може да гађа исто добро као и он, али…
Писмо је примљено и једноставно остало у Месној заједници. Онда су писмо дали Славки Барјамовић, професорки руског, да га преведе. И тај превод је остао да лежи, негде у Месној заједници.
Месна заједница није знала шта ће с њим, па су га послали мени. Када сам га прочитао, видео сам да је то један прави драгуљ. Нешто што је прелепо, драгоцено, а држи се по неким фиокама, где ће га на крају појести мољци.
Писмо сам дао Милану Босиљчићу, који је у то време био, директор Радио Београда, и на неким другим функцијама, али пре свега био првоборац. Он је на отварању споменика у Кладову за своје заслуте добио неку медаљу. Дао сам му писмо, и он га је објавио у својој књизи „Руси долазе“. То је једна мала, танка књижица, која је прошла скоро незапажено, као да није била важна.
А ми смо у то време сви гледали у небо, у васиону, маштали о томе да постанемо ко зна шта, а занемарили своје основне грађанске обавезе и сопствену прошлост. А за Русе у СССР-у, та објава писма је представљала врсту потврде њиховог труда. Оно је сведочило, да су помогли да се овај народ ослободи.
Тај споменик у Вајуги је у много чему био значајан. А тог дана, када је откриван, окупила се ту заиста једна елита, једно велико друштво, и то је био догађај. На том месту, и простору, сабрало се шест хиљада људи
Ја сам покушао да направим свој превод песме коју је у писму Анатолиј написао Лени Олејнику и палима, али то није препев. Препев би требало да уради неко ко заиста одлично познаје руски језик. Он тражи нешто друго, реч онога ко уме да пренесе и душу и смисао и ритам. Ја сам Лени написао своју песму. Оригинална песма је у писму аутора, написана на руском, посвећена не само њему него свим борцима који су погинули у ослобађању Југославије.
Дакле, сећање на то време, на тај дан, на сам чин ослобађања и на братство које су, приликом ослобађања ових крајева, осетили од народа који овде живи, то је најбитнији садржај тог писма, његова суштина и најважнији део целе те приче.
Руски инжењери су учествовали у изградњи Ђердапа, што јасно сведочи о њиховој важној улози у развоју инфраструктуре и привреде овог подручја. Можете ли нам детаљније објаснити тај аспект сарадње?
Њихови инжењери су били укључени. Знате, када се Ђердап градио, ево, разматрало се да ли да градњу обавимо ми или да је препустимо Русима. Средства су ишла из Општег инвестиционог фонда. Све републике су морале да се сагласе шта ће се финансирати из тог фонда, а Србија је изабрала Ђердап. И онда је био притисак: „Не смеш ти да промашиш; то су савезне паре, мора да се оправда поверење.”
Да би се то поверење оправдало, бирао се и пројекат и комплетан тим. Прво се разматрало да ли ћемо све радити сами или дати Русима. Руси су у то време имали најбољу хидроенергетску опрему и највеће искуство. Коначан став је био да то радимо сопственим снагама, али да, како не бисмо нешто промашили, од Руса тражимо да ураде техничко-технолошку документацију, значи основе. На основу тих основа, „Енергопројекат” је радио комплетан пројекат.
А кад је требало изабрати ко ће водити читав подухват, став је био једногласан: тај пројекат може да води само Панта Јаковљевић, таквог другог нема. Позвали су Панту и он је рекао да прихвата под три услова: прво, да он не брине о новцу, да то неко други мора да обезбеди; друго, да он сам бира кадар, није га интересовало ничије порекло, него способност, памет и предузимљивост; и треће, да нема никакве везе с политиком, јер би то могло да направи проблеме, а он тиме не жели да се бави.
Тај трећи услов је произилазио из његове биографије: био је предратни инжењер, истицао се у изградњи, хидро и саобраћајних објеката: железница и мостова. Био је и директор Државних железница. Затим је дошао рат: са Павлом Рајхом и групом људи повезаних са Народноослободилачким покретом крио се по бункерима. После рата, у време Информбироа, радио је у Министарству саобраћаја и грађевине као помоћник министра за грађевину.
Панта је тада радио прве велике хидрообјекте и радио их је добро. Али, пошто му се сестричина, која је студирала, бунила против напада на Русе, он је „повезан“ с њом и послат је на Голи оток. У међувремену, градња великих објеката у држави није текла како треба. А основна формула социјализма је била: индустријализација плус електрификација једнако је социјализам. Електрификација је каснила. Тито је позивао руководство електропривреде и питао: „Има ли кадрова? Има. Има ли пара? Има. Технике? Има. Па шта онда не иде?“
Док једног дана технички директор није рекао: „Нема кадрова.” Тито пита: „Па кога немате?“ — „Немамо Панту Јаковљевића.“ Тито каже: „Узмите га.“ Приђе му човек, нешто шапне, он се окрене и каже: „Ревидирајте га.“ Панта је „ревидиран“, пуштен и враћен на градњу. Пошто је све дринске објекте завршио одлично и имао једино озбиљно искуство великог градитеља, постало је јасно да исто треба поновити и на Дунаву.
Панта је дошао и одмах је започео посао свим снагама. Одабрао је екипу за коју је мислио да може све да уради, у којој је било и нових, али и већ добро проверених кадрова са којима је радио на претходним објектима.
Године 1970. престаје да важи Закон о Општем инвестиционом фонду и формирају се републички, који су нормално били мањи од некада заједничког. Изградњу „Ђердапа“ сада прати само Србија. Средства за градњу су мања и постојала је могућност да се градња заустави. Динамика изградње је доведена у питање. Тито је дошао на Ђердап да најави могућност застоја. Панта је тражио да му се обезбеди само финансирање, без заустављања градње. Изнео је детаље зашто не треба ништа заустављати:
Прво — завршена је преводница, и очекују се приходи од подунавских земаља, јер је пролаз убрзан. Подунавске земље су уплатиле свој део обавезе за изградњу пловног пута.
Друго — он је испред динамике и може да пусти два агрегата идуће године; приходи од струје ићи ће директно у градњу.
Треће — избациће све што тренутно није неопходно.
Четврто — Румуни дугују велика средства; ако се то регулише, година се може премостити без застоја.
И тада је рекао чувену реченицу: „Па ви не можете и не смете да нам не верујете. Ми вас ни у чему нисмо преварили.” Тако је градња Ђердапа настављена без прекида.
А које су совјетске фирме учествовале? Како је реализован договор?
Они су учествовали пре свега кроз техничко-технолошке основе, које су им плаћене, то је био чист рачун. Друго, турбине су биле њихове. Ми смо ишли да електрику ради „Раде Кончар“, и то тако да две машине буду везане на један трансформатор. То има добрих страна, али и лоших: ако једна машина стане, морате зауставити и другу, дакле губитак је двострук.
Али, турбине су све биле руске. То смо од Руса узели на кредит. Дакле, у изградњу улази и руски кредит, као део нашег финансијског учешћа. Затим, Руси су имали свој надзор и преузимали одговорност за прву побуду. Радећи тај посао, наши стручњаци су стекли огромно искуство и створена је изванредна кадровска основа, позната у целој Југославији и свету. Они су касније ишли на све специјализације, семинаре, усавршавања. У све то су их увели руски стручњаци, који су све време били на градилишту, надгледали радове и колико су могли живели заједно са локалном средином, иако су били у много чему ограничени да дубље учествују у животу ових крајева.
Стручњаци „Електросиле“ су били присутни стално, добили су станове и становали у Кладову са породицама, и под њиховим надзором је извршена „побуда“, прво покретање турбина и укључивање у рад.
Да се вратимо споменику у Вајуги. Ви сте учествовали у организацији изградње и свечаног откривања споменика?
Јесам. Те године сам сам, у ствари, био на годишњем одмору двадесет дана у Паризу, у Француској. Вратим се, позову ме општински руководиоци и кажу: „Е, сада нема више мрдања нигде.” „Шта се дешава?” питам. „Прави се споменик.” А прављење споменика је дошло изненада – посао који треба да се уради одмах и који ремети динамику рада на свим другим објектима, за све то мени додатно треба радне снаге. Био сам директор грађевинске фирме. Ништа, кажем: „Скидај све, ово има да се ради.” И тако, ми то некако испланирамо да урадимо. За шест хиљада људи треба најмање толико и толико мокрих чворова, толико и толико седећих места, знаш већ…
А људи ће се довозити ујутру, јер треба ту цео дан да проведу; планирана је и храна, све то. Ту треба направити једно чудо од инфраструктуре.
А на месту одвијања су њиве и плацеви и друштвени и приватни. Па онда мораш да разговараш са сваким власником, неко нешто тражи, некоме мораш нешто да учиниш. То је огромна процедура, пуна комбинаторике. А између осталог је и захтев да трава буде посејана. „Да засејете траву.” Како у августу посејати траву да никне и да изгледа као трава? То ми је био велики проблем.
Тада се јави чувена Драга Перић из „Ђердапа”, њихов стручњак за озелењавање, и каже: „Вишо, немој да се секираш. Даћеш једног човека да сваки дан залива, имаћеш траву, никад бољу.”
Купи она семенску пшеницу, ми изоремо и издрљамо цео тај простор и посејемо жито. И стварно добијемо дивну „траву”: зелено, нема прашине, све изгледа беспрекорно.
Људи кажу: „Последњи је дан, сутра је догађај.” Простор је већ осмишљен зна се где ће шта бити. „Овде ће бина.” Ми направимо бину. Али дан уочи догађаја кажу сутра мора да стоји параван висок најмање шест метара (да се одвијање догађаја не види у Румунији). Параван од платна мора да буде чврст да издржи ваздушна струјања. А сад, да ли ће сутра бити ветра? Тај платнени параван од шест метара, ако то није добро учвршћено, ако платно није затегнуто може пасти и на публику, а највиши руководиоци седе у првим редовима – онда све пропада.
А испред треба да седи филхармонија. Псујем ја све по списку али не помаже. Дођем да обиђем радилиште, а они ми послали као столара кладовског „гамена“ Бошка Грљу. Кад сам га видео, питам шефа градилишта рачунајући да ме Бошко неће чути јер је на 6 метара висине: „Где сте нашли баш њега?” Ако ово сутра падне…”
Он чује шта ја говорим и каже: „Директоре, ако данас ово падне, пао сам ја. Али ако сутра падне ово што радим, пао си ти.” Сутрадан, све готово: шест хиљада људи, филхармонија, аутобуси, аутомобили, све организовано. Ни дашка ветра. „Ни да пирне жале се у публици“. И мени је вруће али је боље овако. Од паркинга се долази пешице. Све функционише као по лоју. Постоје фотографије, неко ми је послао пре месец дана баш фотографије са тог скупа. Све је прошло у најбољем реду, сви задовољни, председници после данима добијају честитке. Телевизија је директно преносила. Говорили председник Србије, председник општине, амбасадор Русије ….
Да ли млади данас знају нешто о тој историји, или се све полако заборавља?
Млади, захваљујући томе што је у нама, старима, завладао заборав, веома мало знају о томе. Можда чак и никако. Наши млади су (Културно уметничко друштво Полет) после тога ишли са руским бродом који је био на поправци у Бродоремонту за Русију, Кијев… Великим речноморским бродом угодно путовање Дунавом, улазак у Црно море и… били су одушевљени. Тамо су наступали неколико пута. Данас је немогуће направити такву посету, а и слаба је код младих та жеља да се сада направи неки контакт са вршњацима из тих крајева. Та жеља постоји код нас старијих можда мало више, али не и код њих. А ми нисмо много урадили да ту жељу развијемо у својој деци.
Па добро, како се данас у Кладову чува сећање на те људе? Постоје ли иницијативе или неке манифестације посвећене руској заједници, српско-руском пријатељству?
Баш из тих разлога основали смо Друштво српско-руског пријатељства у Кладову, које може у много чему да буде корисно и да помогне управо у томе. Постоји више удружења, ту спада Савез резервних војних старешина као и Удружење бораца и ратника из ослободилачких ратова. Сада су њихови чланови не учесници тих ратова, него симпатизери, поштоваоци, јер правих бораца више нема.
Они сваке године, 22. септембра, излазе на споменик и одају пошту, полажу цвеће. То је за сада једина редовна активност.
Ми смо, као Удружење Српско-руског пријатељства „Кларус“ Кладово, неколико пута организовали скупове посвећене нашим односима. На једном смо направили изложбу „СССР некада и сада”. Сваке године смо имали тему: да ли су то руско-српски односи у делима Достојевског, или религијски аспекти српско-руских односа, и тако даље. Дакле, један скуп годишње, то је било наше.
Сада планирамо да објавимо књигу за коју смо већ одвојили средства о путовању наших у Русију, о избеглиштву наших у Русији и повратку из ње у току Првог светског рата. То су активности које тренутно радимо. Али не сматрамо да је то довољно, нити све што би требало урадити.
Између осталог нико није направио ни обичну изложбу фотографија Руса који су у то време дошли овде. А те фотографије постоје у приватним албумима; многе су вероватно изгубљене, али доста њих још има. Још увек се нешто може извући и изнети на светлост дана.
Ако бисте морали у једној реченици да опишете везу Срба и Руса у Кладову, како би она гласила?
То је дубока, непоколебљива и вековима утемељена духовна и историјска веза, најснажнија и најплеменитија у нашем народу, веза која нас је чувала кроз сва искушења и која данас снажније него икада живи и расте у свакодневном животу нашег града.
И за крај, шта за вас представља идеја српско-руског братства?
За мене, идеја српско-руског братства представља најузвишенији позив нашег времена да продубимо вековно духовно сродство, да живимо у истинском разумевању, поверењу и заједништву, и да на делу потврдимо братство које је и историјски и судбински најјаче у целом православном свету.
Душан Опачић
ФОТОГРАФИЈЕ ОТКРИВАЊА СПОМЕНИКА У ВАЈУГИ 1985.
