У организацији СУБНОР-а Месне заједнице Лаћарак, одржан је Трећи округли сто у оквиру манифестације „Сусрети посвећени Култури сећања“, која је и ове године окупила бројне учеснике са циљем очувања историјског памћења и неговања антифашистичких традиција.
Скуп је организован поводом обележавања једног од најзначајнијих датума у историји Лаћарка: Сеоске славе, Дана масовног одласка мештана у партизане, симбола отпора фашизму и слободарске традиције овог сремског места. Срем се са разлогом сматра најслободарскијом српском облашћу, а Лаћарак је, такође са разлогом, данас шампион у очувању те традиције.
Трећи округли сто „Култура сећања 2026“, био је прилика да се размене искуства, представе нове идеје и покрене разговор о значају културе сећања као дела националног идентитета и цивилизацијског дуга према прецима.
Организатори су истакли да је циљ ових сусрета да повежу појединце и организације које се баве очувањем историјског наслеђа и да допринесу јачању свести о важности неговања сећања на ослободилачке борбе и жртве прошлости.
Округли сто су водили Дејан Уметић, вишегодишњи „спиритус мовенс“ СУБНОР-а Лаћарак и Маријан Кубик, секретар СУБНОР-а АП Војводине, који су у уводном делу истакли значај систематског неговања културе сећања и очувања истине о Народноослободилачкој борби као темеља антифашистичких вредности.
Учеснике скупа поздравили су Тамара Гуја, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, која је пренела подршку Покрајинске владе АП Војводине иницијативама усмереним на очување историјског наслеђа и културе сећања, као и Јово Барошчевић, председник СУБНОР-а АП Војводине, који је нагласио да је обавеза данашњих генерација да негују сећање на борце против фашизма и да историјску истину преносе млађим нараштајима.
Скуп су својим присуством и поздравним обраћањима увеличали и представници дипломатског кора. Испред Амбасаде Руске Федерације у Београду говорио је заменик амбасадора Александар Конанихин, испред Амбасаде Републике Белорусије саветник Алексеј Новик, док је Амбасаду Народне Републике Кине представљала саветник Лиу Јингхуи. Свечаности је присуствовао и капетан Богослов Савов, помоћник изасланика одбране Републике Бугарске у Србији.
Они су у својим обраћањима истакли значај очувања историјског памћења, неговања антифашистичког наслеђа и јачања пријатељских односа међу народима који су у Другом светском рату дали велики допринос победи над фашизмом.
Као домаћини, присутне су поздравили председник СУБНОР-а Лаћарак Мирјана Јаношевић, која је представила историјат, развој и досадашњи рад ове месне организације, указавши на њену дугогодишњу посвећеност очувању традиција Народноослободилачке борбе и неговању културе сећања у локалној заједници.
У име Месне заједнице Лаћарак учеснике је поздравила и секретар Месне заједнице Драгана Марковић, пожелевши добродошлицу гостима из Србије и иностранства.
Душан Опачић, испред портала Братство, говорио је на тему „Српско-руско братство и култура сећања“, истичући да српско-руске односе не чине само историјске, духовне и културне везе, већ и заједничке вредности, међусобно поштовање, солидарност и савезништво које је кроз историју више пута потврђено. Посебно је нагласио значај заједничке борбе српских партизана и Црвене армије у Другом светском рату, подсетивши да је ослобађање Србије 1944. године било резултат њиховог заједничког деловања у борби против фашизма.
Говорећи о култури сећања, Опачић је истакао да она није усмерена само на очување прошлости, већ и на преношење историјске истине и вредности слободе, мира и одговорности будућим генерацијама. Као истраживач руских меморијала у Србији, указао је на значај војничких гробаља, споменика и других места сећања, нагласивши да она представљају трајно сведочанство заједничке историје и жртве коју су српски и руски борци поднели у борби за слободу.
Он је похвалио рад СУБНОР-а Лаћарак, истичући да ова организација предано негује антифашистичко наслеђе, чува успомену на борце Народноослободилачке борбе и припаднике Црвене армије, доприносећи очувању историјског идентитета и културе сећања. Закључио је да српско-руско братство није само део прошлости, већ трајна вредност која се огледа у поштовању заједничке историје, неговању културних веза и обавези да се сећање на ослободиоце сачува за будуће генерације.
Др Марио Калик је у свом излагању „Историјски и идеолошки корени германских и нацистичких геноцида над Словенима“ навео да је његов рад на ову тему део ширег научног пројекта о истраживању русофобије, унутар које германско-немачки цивилизацијски круг има посебно место. Рад је такође израз борбе против прећуткивања и заборава вишемилионских руских, српских и уопште словенских жртава германских и нацистичких геноцида у 20. веку, које је видљиво у западној научној литератури, али и њиховој колективној свести и јавном мњењу. Зато се указује потреба да се истраже историјски и идеолошки корени ових геноцида који сежу дубоко у немачку прошлост.
Калик је истакао да нацистичка мржња према Русима и Словенима није била случајна и изненадна појава, већ да постоји континуитет у германском антиславизму почев од, најкасније, немачких националистичких аутора из 18. века, до нацистичких идеолога и политичара у 20. веку. Расистичке антрополошке псеудотеорије послужиле су да идеолошки легитимишу тврдње о хијерархији и хегемонији међу европским и светским расама, где „аријевским“ Германима и Немцима припада врховно место „надљуди“ („Übermenschen“) и „народа господара“, а „неаријевцима“, међу којима су Словени, место „подљуди“ (Untermenschen) и „народа робова“ који треба да буду уништени, или да се Немцима покоравају и служе им. Таква мрачна и злочиначка идеологија поново је пробудила стари германски порив ка „походу на Исток“ („Drang nach Osten“), те у том смислу постоји континуитет германске идеје и политике од Отона I Великог, преко витезова тевтонског Реда, Фридриха II Великог, Бизмарка и Хинденбурга, до Хитлера.
Калик је указао да је Алфред Розенберг, главни нацистички идеолог и министар Рајха за окупиране источне територије, у свом решењу „источног питања“ предвидео, између осталог, проширену и независну Украјину и „санитарним кордоном“ ограђену „Московију“ која би служила као ђубриште за „непожељне“. Калик је посебно истакао да у том и другим аспектима постоји упадљива сличност Хитлерових, Розенберговог и нацистичких планова и амбиција са данашњом политиком Европске уније и Украјине против Русије.
Монструозна нацистичка славофобија и русофобија имала је за нужан исход геноцид, у коме је 27 милиона живота, односно 40% свих људских губитака у Другом светском рату пало на Совјетски Савез. Нарочито треба подсетити на ужасну судбину која је задесила Белорусију и белоруски народ који је највише пострадао од фашизма, изгубивши чак трећину свог становништва.
Међутим, исход је на крају Другог светског рата био другачији. Све фантазмагорије и халуцинације Хитлера и других нацистичких главешина о освајању, покоравању и уништењу Русије и Совјетског Савеза доживеле су тотални пораз. Држава и народ који, попут руског, имају такве историјске личности и величине, и политичко вођство и родољубиве интелектуалце као у Великом отаџбинском рату и данас, не могу бити поражени. Зато иста судбина чека и данашње европске и украјинске неонацисте, и њихов пројекат новог-старог похода на Исток, Русе и Русију.
Бојан Вулин, секретар Руског историјског друштва у Србији, имао је излагање на тему „Декомунизација као маска за србофобију и русофобију“, у којем је изнео став да процеси декомунизације у појединим европским земљама превазилазе оквире идеолошког односа према комунизму и представљају, како је оценио, средство за ревизију историје и брисање антифашистичког наслеђа српског и руског народа. Према његовим речима, рушење споменика, преименовање улица и измене историјских наратива усмерени су ка преобликовању колективног сећања на народе који су били носиоци отпора фашизму у Другом светском рату.
Вулин је истакао да се изједначавањем комунизма и нацизма, по његовом мишљењу, релативизује улога Црвене армије и југословенског партизанског покрета у победи над фашизмом, док се истовремено ствара простор за рехабилитацију колаборационистичких покрета и ревизију историјских чињеница. Као примере навео је уништавање антифашистичких споменика у Хрватској, уклањање совјетских меморијала у појединим европским државама, као и, како је оценио, селективан приступ тумачењу историјских догађаја.
Посебно је нагласио да су Црвена армија и Народноослободилачки покрет били мултиетничке формације, у чијим су редовима учествовали припадници различитих народа, због чега је, како је навео, погрешно њихово искључиво повезивање са савременим политичким приликама и националним питањима. Закључио је да је очување антифашистичког наслеђа и културе сећања важно за разумевање историје и очување националног идентитета, упозоравајући да ревизија историје, према његовом ставу, може продубити поделе у друштву и потиснути сећање на заједничку борбу против фашизма.
Вукан Ђукић, председник Клуба младих Руског историјског друштва у Србији, говорио је на тему „Култура сећања – њено место у образовању и култури“, истичући да култура сећања има важну улогу у очувању историјског идентитета, вредности и колективног памћења једног народа. Нагласио је да она не подразумева само сећање на прошлост, већ и преношење историјских искустава будућим генерацијама, како би служила као ослонац за разумевање садашњости и изградњу будућности.
Ђукић је указао да су сећање, историјска наука и образовање нераскидиво повезани, јер управо њихова међусобна сарадња омогућава критичко разумевање прошлости и спречава њену ревизију. Према његовим речима, култура сећања може бити средство очувања историјске истине, али и простор за различита тумачења прошлости, због чега је, како је навео, важно да се заснива на научном приступу и институционалној подршци.
Као пример организованог приступа очувању историјског памћења издвојио је Национални центар историјског памћења при председнику Руске Федерације, основан 2023. године, који окупља архиве, музеје, научне и образовне установе у циљу очувања историјског наслеђа, развоја научних истраживања, дигитализације архивске грађе и образовних програма. Посебно је истакао значај активности ове институције у очувању сећања на Други светски рат и преношењу историјског наслеђа млађим генерацијама.
Закључујући излагање, Ђукић је оценио да повезивање културе, образовања и научног истраживања представља важан предуслов за очување културе сећања и историјског идентитета, истичући да би сличан институционални приступ могао бити користан и у Србији у циљу очувања историјског памћења и спречавања ревизије историје.
Бојана Комленски, представник Клуба младих Руског историјског друштва у Србији, говорила је на тему „Право на културу сећања и памћења као темељ очувања историјске истине“, истичући значај културних права као дела система људских права и указујући на потребу да се право на културу сећања и памћења препозна као важан предуслов очувања историјске истине и националног идентитета. Она је нагласила да култура сећања не подразумева само приступ културним добрима, већ и очување историјског наслеђа и преношење сећања на догађаје који су обележили један народ.
У свом излагању направила је разлику између појмова културе сећања и културе памћења, наводећи да се култура сећања превасходно односи на неговање свести о историјским догађајима ближим савременом добу, док култура памћења представља трајну обавезу очувања и преношења историјске истине о догађајима од суштинског значаја за опстанак и идентитет народа. Истакла је да ова разлика има и важне друштвене и правне последице, јер утиче на начин очувања колективног памћења и односа према историјским догађајима.
Комленски је указала на значај неговања сећања на страдања српског народа и антифашистичку борбу, истичући да је памћење жртава морална и међугенерацијска обавеза. Позивајући се на ставове правних и друштвених теоретичара, оценила је да су право на памћење и очување историјске истине неодвојиви од колективног идентитета, нагласивши да се истинско поштовање према жртвама мора заснивати на једнаком односу према свим страдањима, без селективног приступа историји.
Закључујући излагање, поручила је да је даље развијање и афирмација права на културу сећања и памћења важан предуслов очувања историјске истине, истичући да ће Клуб младих Руског историјског друштва у Србији наставити да се залаже за неговање културе памћења и очување историјског наслеђа за будуће генерације.
На скупу су своја излагања представили и бројни историчари, универзитетски професори, истраживачи и представници друштвених организација. Др Љиљана Вернер из Фонда дијаспоре за матицу говорила је о селективности избора тема у култури сећања, Драгољуб Боснић из Београдског форума за свет равноправних о појави фашизма и нацизма као последици заборава, док је професор др Момчило Сакан са Универзитета одбране указао на проблем дисконтинуитета у култури сећања. Иван Морић из СУБНОР-а општине Земун говорио је о сећању на учешће странаца и припадника мањинских народа у ослободилачким ратовима, мр Ђорђе Вукмировић о цивилним жртвама Првог и Другог светског рата у Подрињу и Јадру, Ладислав Трајер из Јеврејске општине Нови Сад о примерима геноцида у Другом светском рату и лажном антифашизму, Мијољуб Јосиповић из СУБНОР-а Богатић о носиоцима Карађорђеве звезде из Мачве, а Филип Пронек, представник Националног савета украјинске националне мањине у Републици Србији, о сећању на припаднике украјинске заједнице који су учествовали у ослободилачким ратовима Србије и проблему њиховог заборава. Учесницима се обратио и председник СУБНОР-а Нови Београд Ранко Спалевић.
Разноврсност тема и састав учесника потврдили су да култура сећања представља важно поље научног, образовног и друштвеног дијалога, као и да очување историјске истине, сећања на жртве и антифашистичког наслеђа остаје заједнички задатак институција, стручне јавности и будућих генерација.
Пре почетка рада округлог стола, учесници скупа, представници бројних организација, удружења и институција положили су венце и цвеће на Спомен-плочу у холу Дома културе, одавши пошту борцима и жртвама који су својим животима допринели борби за слободу.
Тај чин био је увод у радни део скупа и симболично је потврдио основну поруку читавог окупљања: да се култура сећања не огледа само у научним расправама и историјским истраживањима, већ и у неговању достојанственог односа према жртвама, очувању антифашистичког наслеђа и преношењу историјске истине будућим генерацијама.
Душан Опачић – Братство
