Поводом објављивања монографије „Руски сакрални објекти у Србији“, настале у коауторству Милована Ћурчића и Ларисе Милић, за портал Братство разговарамо са новинаром, писцем и издавачем Милованом Ћурчићем. Књига доноси свеобухватан преглед руских храмова, капела, спомен-костурница и других сакралних објеката у Србији, који сведоче о богатом духовном наслеђу руске емиграције и вековним везама српског и руског народа. О настанку ове монографије, значају очувања заједничке баштине и идеји српско-руског братства разговарамо са једним од њених аутора.
– Како је настала идеја за књигу „Руски сакрални објекти у Србији“ и шта Вам је било највећи изазов током њеног настанка?
Идеја за монографију „Руски сакрални објекти у Србији“ сазревала је годинама, кроз истраживање историје руске емиграције и њеног духовног наслеђа у Србији. Иако постоји значајан број научних и стручних радова посвећених појединим храмовима, капелама или истакнутим личностима руске емиграције, до сада није постојало јединствено дело које би на једном месту систематично представило целокупно руско сакрално наслеђе на простору Србије. Управо та празнина представљала је основни подстицај за настанак ове књиге.
Највећи изазов било је прикупљање и критичка анализа архивске грађе. Истраживање је показало да се подаци из различитих извора не поклапају увек, па је било неопходно пажљиво их упоредити, проверити и вредновати како би свака чињеница била што поузданија и прецизније утемељена. Поред архивских извора, било је важно упоредити историјске податке са стањем на терену, јер су многи објекти током времена мењали намену, изглед или власништво.
Посебан допринос овом истраживању дала је моја коауторка Лариса Милић. Њено одлично познавање руског језика, архивске грађе и историографских извора било је од непроцењивог значаја.
– Колико је данас сачувано руско сакрално наслеђе у Србији и да ли постоје објекти који су неправедно заборављени или недовољно познати широј јавности?
Пре свега, желим да истакнем да монографија „Руски сакрални објекти у Србији“ има пет поглавља: Спомен-цркве, Цркве, Капеле, Спомен-костурнице и Домовне и привремене цркве, капеле и црквене парохије (1919–1941). Издавач књиге је издавачка кућа „Родина“ д.о.о., чији је оснивач Национални савет руске националне мањине. Може се рећи да је значајан део руског сакралног наслеђа у Србији очуван, али свакако не у мери коју заслужује његов историјски, духовни и културни значај. Поједини храмови, попут Руске цркве Свете Тројице у Београду, добро су познати широј јавности и представљају важна духовна средишта. Међутим, постоји читав низ других објеката који су временом пали у заборав или су, након престанка деловања руских црквених општина, предати Српској православној цркви. Такви примери су црква Светог Јована Богослова у Белој Цркви и црква Светог Архангела Михаила у Зрењанину.
Постоји и више места на којима је руска емиграција између два светска рата обављала богослужења, а да данас на тим локацијама нема ни меморијалне ознаке која би сведочила о некадашњим руским богослужбеним просторима и капелама. Такви су, на пример, простори на првом спрату данашњег Дома омладине у Панчеву и на првом спрату Капетан-Мишиног здања у Београду.
Ова књига је могла да понесе и наслов „Сто педесет година руске духовности у Србији“, јер се ове године навршава сто педесет година од доласка руске покретне војничке цркве Светог Александра Невског. Она је 1876. године допремљена из Русије током Првог српско-турског рата и налазила се уз штаб генерала Михаила Григоријевича Черњајева и Руски добровољачки корпус. Та црква представља један од најранијих симбола руско-српског духовног заједништва, али је данас, нажалост, мало позната широј јавности.
Када говоримо о цркви Светог Александра Невског, јасно се показује немоћ политике да трајно прекине духовне везе Србије и Русије. Само годину дана после доласка руске покретне војничке цркве, 1877. године, на Дорћолу у Београду, на простору између данашњих улица Цара Душана и Дубровачке, подигнута је црква Светог Александра Невског. Сви богослужбени и сакрални предмети који су припадали руској покретној војничкој цркви пренети су у новосаграђени храм.
После Санстефанског мира, којим је окончан Руско-турски рат, а нарочито после Берлинског конгреса, Србија се политички све више окретала Бечу. У владајућим круговима у Београду почело се говорити и о рушењу цркве Светог Александра Невског на Дорћолу. Храм је срушен 1891. године, уз образложење да се не уклапа у архитектонски амбијент тог дела града.
Сакрални предмети из порушене цркве доживели су трећу сеобу. Пренети су у непосредну близину, у новоизграђени Светосавски дом, где је у једној просторији отворена капела Светог Александра Невског. Нажалост, многи предмети из те капеле временом су завршили у другим црквама. Само мали део њих дочекао је четврту сеобу, у новосаграђени храм Светог Александра Невског на Дорћолу, у близини Бајлонијеве пијаце. Тај храм подигнут је као храм Српске православне цркве и освештан 1930. године.
На месту некадашње цркве Светог Александра Невског данас се налази Дрвнотехничка школа. Упркос притисцима званичне политике у време краља Милана, љубав према Русији међу Србима није нестала. Напротив, она је опстала и наставила да се развија, док је један од политичких носилаца идеје српско-руске блискости била новооснована Народна радикална странка.
Наравно, ондашње политичке односе нисмо посебно разматрали у књизи. Овде их помињем само као пример који показује да љубав и духовна блискост, упркос свим препрекама, увек пронађу свој пут.
– Књига обухвата велики број храмова, капела, спомен-костурница и других светиња. Да ли постоји неки објекат или прича која је на Вас оставила посебно снажан утисак и зашто?
Сваки објекат носи своју причу и своју духовну поруку, па је тешко издвојити само један. Ипак, ако бих морао да направим избор, посебно бих издвојио Спомен-цркву Свете Тројице у Горњем Адровцу, подигнуту на месту погибије пуковника Николаја Николајевича Рајевског, припадника Руског добровољачког корпуса у Првом српско-турском рату 1876. године. Судбина Рајевског, његова пожртвованост и спремност да страда далеко од своје отаџбине нису усамљен пример страдања руских добровољаца. Била су то крвава бојишта, са великим бројем жртава међу припадницима Руског добровољачког корпуса, нарочито зато што су руски добровољци често били у првим редовима и на првим линијама фронта.
Спомен-црква Свете Тројице подигнута је у славу руске жртве на српском тлу и као материјални доказ блискости двеју култура. Посебно фасцинира тадашњи уметнички трансфер остварен у осликавању унутрашњости храма. Скице за зидне композиције израдио је чувени руски уметник Виктор Михајлович Васњецов, док је њихово извођење поверено српском сликару Душану Обреновићу. Та чињеница је веома важна за разумевање Спомен-цркве у Горњем Адровцу као примера уметничког и духовног преноса. Руски уметнички ауторитет, оличен у Васњецову, пружио је стилски и идејни модел, док га је српски сликар пренео у локални контекст и технички реализовао.
Нажалост, те композиције, постављене у дрвеним рамовима на зидовима унутрашњости храма, нестале су током Другог светског рата. Шта је било приказано на несталим сликама? На једној страни храма доминирали су мотиви из руске средњовековне историје и светитељства, међу којима и сцена Крштења Русије, док су на другој страни били заступљени српски национално-историјски мотиви, попут композиција крунисања српских светих владара. На тај начин меморијална функција била је непосредно уграђена у литургијски простор. Верник није улазио у храм само да би се молио, већ и у један снажан визуелни наратив о жртви, духовном заједништву и заједничкој историјској мисији два народа.
Међутим, судбина тих уметничких дела, од нестанка до обнове, сведочи и о способности тог духовног простора да се обнавља. Током 2001. и 2002. године руски сликари обновили су значајан део некадашњих композиција. То потврђује да Спомен-црква у Горњем Адровцу није само споменик једној погибији из 1876. године, већ и трајни носилац руске духовности на српској земљи — духовности способне да се обнавља и да остане живи сведок нашег заједничког трајања.
Други пример који је на мене оставио снажан утисак јесте изградња руске цркве у Белој Цркви. У том месту живела је бројна руска колонија, са развијеним институцијама и богатим друштвеним и духовним животом. Имајући то у виду, Руски архијерејски синод у Србији донео је 1930. године одлуку да у Белој Цркви буде подигнут руски храм посвећен Светом Јовану Богослову. Када је одлука о изградњи објављена, међу руском емиграцијом завладали су радост и велика активност у прикупљању новчаних прилога.
Посебно је забележена пожртвованост грофице И. Балицке, која је пешице обилазила град и околна села. Куцала је на врата и улазила у дворишта, представљајући мештанима замисао и значај изградње руске цркве. Њен поступак показује да човек унапред не може знати какве ће резултате постићи, али може свесно да се жртвује за узвишени циљ. У овом случају то је било подизање руског храма. За мене је такав чин вере, истрајности и личног прегалаштва изузетно снажан и фасцинантан.
– Да ли ову монографију видите као заокружену целину или као почетак нових истраживања и пројеката посвећених руском духовном и културном наслеђу у Србији?
Ову монографију пре свега видим као почетак једног важног посла на којем треба и даље истрајно радити. За само шест месеци од представљања књиге јавности већ смо једном доштампали тираж, а сасвим је извесно да ће до краја године бити потребно још једно доштампавање. То показује да за ову тему постоји велико интересовање читалаца и стручне јавности.
Важно је истаћи да је издавање књиге пројектно подржало Министарство културе Републике Србије, што редовно наглашавамо на свим промоцијама.
Почетком наредне године планирано је ново, допуњено издање, у којем ћемо представити нова сазнања о сакралним предметима који су се налазили или се и данас налазе у руским црквама и капелама у Србији.
Допуњено издање обухватиће и податке о манастирским комплексима у Србији које су после доласка руске емиграције обнављали руски монаси и монахиње и у којима су живели, молили се и оставили дубок духовни и културни траг. Зато ову књигу не сматрам завршетком истраживања, већ темељем за даљи рад. Простор за нова открића и даље је велики, како у архивима тако и на терену. Верујем да ће будућа истраживања донети нове податке о људима, светињама, предметима и догађајима који су обликовали руско духовно присуство у Србији.
– За крај, шта за Вас лично представља идеја српско-руског братства и на који начин је можемо сачувати и пренети будућим генерацијама?
Пре свега, по свом етносу припадам руској националној мањини у Србији. Због тога ми је појам српско-руског братства посебно близак. И у српском и у руском језичком и културном изразу братство представља вредносни и цивилизацијски концепт. Оно означава идеал заснован на блискости, међусобном поштовању, сарадњи, солидарности и осећању дубоке духовне повезаности.
Братство се не мери, не оцењује и не преиспитује у зависности од тренутних околности. Оно је живо ткиво које повезује Србе и Русе кроз генерације и векове, независно од политичких односа двеју држава. Оно није условљено дневном политиком, нити се њоме може исцрпети. Иако је српско-руско братство историјска чињеница потврђивана током векова, тај однос морамо непрестано неговати. То се чини кроз образовање, културу, научна истраживања, очување споменика, превођење књига и других културних садржаја, али и кроз јачање непосредне сарадње младих људи.
Посебно је важно да младе генерације не наслеђују само готове формуле о братству, већ да га лично упознају и доживе кроз сусрете, заједничке програме, учење језика, размену знања и упознавање културе другог народа. Само тако братство остаје живо, а не постаје пука историјска парола.
Национални савет руске националне мањине, који постоји осам година и чији сам председник пуних шест година, свакодневно ради на очувању руског идентитета у Србији. У областима у којима аутономно делујемо основали смо важне руске институције: Националну библиотеку „Руска библиотека“, издавачку кућу „Родина“ и Спортско-шаховско друштво „Павле Орлов“. У поступку смо оснивања Руског центра за културу „Краснов“, са седиштем у Новом Саду. Његов задатак биће да додатно унапреди културни живот руске националне мањине и да постане место сусрета руске и српске културе.
Сарађујемо и са српско-руским удружењима и финансирамо њихове пројекте у областима продуктивне и репродуктивне уметности, информисања и образовања. На тај начин настојимо да подржимо конкретне програме који повезују људе и остављају трајне резултате.
На крају, желим да истакнем и важну разлику између пријатељства и братства. Пријатељство може постојати између народа и држава и обично се заснива на добрим односима, сарадњи и заједничким интересима. Братство, међутим, подразумева нешто дубље — осећај припадности истој духовној и цивилизацијској породици. Управо зато српско-руско братство не треба само помињати, већ га треба живети, чувати и преносити будућим генерацијама.
Душан Опачић – Братство
