БРАТСТВО доноси цео текст чланка Александра Вулина, објављеног у руском часопису „Национална одбрана“, а чије су поједине поруке цитиране ових дана у преко 20 најтиражнијих руских електронских медија. Чланак у својој основи има иступање Вулина на Међународном безбедносном форуму, одржаном 26-29. маја у Москви.
Униполарни свет је мртав, али мултиполарни свет још није заживео. Трајемо у времену без међународног права, без безбедносног система и без јасних интересних сфера. Брзина којом ће се успоставити нови мултиполарни свет са јасним правилима, не зависи ни од дипломатије, ни од економије. Брзина којом ће бити створен нови свет са гаранцијама за вишедеценијски светски мир, зависи само од војничке снаге кључних земаља које траже успостављање мултиполарног света – Русије и Кине.
Све док силе Запада буду сматрале да ће руководства Русије и Кине оклевати или чак сасвим одбити да искористе сву војну снагу којом располажу, наставиће се време ратова који не морају имати ни повод, ни оправдање, који не морају бити чак ни објављени. Све док се не успостави равнотежа страха, неће бити могуће успоставити ни политичку ни економску равнотежу, без које ће наша планета бити осуђена на нестанак у насумичним, бројним и све крвавијим сукобима.
Уздржавање од употребе нуклеарног оружја или војног потенцијала блиског по својој разорној моћи нуклеарном оружју, неће успоставити мир, нити ће дозвати разуму силе Запада. Запад је уверен да политичке изјаве Русије неће бити подржане војном снагом, у чему виде слабост и страх, а не уздржаност и жељу за миром.
Продужавање стања мртвог униполарног света без јасних правила у новом времену, приближиће свет нуклеарном сукобу, који неће моћи да буде контролисан, далеко брже него што би то учинила употреба пуног војног потенцијала, којом би се завршила СВО.
Употреба нуклеарног оружја не мора нужно бити праћена огромним људским жртвама, али сама близина његовог контролисаног дејства промениће схватање оних који потцењују храброст и вољу земаља које желе слободу.
ЕУ бесомучно финансира њен Украјински рат који ће водити до последњег Украјинца, али не зато што мисли да ће тиме поразити Русију, већ што се нада да ће је исцрпети до мере да 2030. године, како је рекао канцелар Мерц, Немачка. па самим тим и ЕУ, буде спремна за непосредни оружани сукоб са Русијом.
Више ће људи и земаља бити сачувано од смрти и нових ратова ако се недвосмисленом демонстрацијом војне, па и нуклеарне моћи, покаже да свет стоји пред јасним избором: да ће или почети преговори о стварању глобалног безбедносног поретка или ћемо ући у сукоб који ће вероватно окончати нашу цивилизацију.
Човечанство је заборавило страхоте Другог светског рата и зато велике силе Запада подстичу сваки сукоб, уверене да се он никада неће пренети на њихову територију.
Елите ЕУ траже и проналазе прилике за реванш према Русији, сматрајући да су у подстицању сукоба у Украјини пронашле механизам којим ће уништити Русију, по за њих минималној цени.
И Кина мора да зна да долази време у коме и она сама може да постане мета напада на њено унутрашње јединство и провокације из суседства, којим би се оспорио њен територијални суверенитет, као и њени легитимни интереси у Африци, Јужној Америци, па и на Балкану.
Рушењем и распарчавањем Русије, Кина би на својим границама добила, не савезнике, већ бројне, несамосталне и зато свакој манипулацији подложне суседе, који ће интересима Запада послужити својим војним и људским потенцијалима.
Русија и Кина не морају да траже од Запада да постану пријатељи. Довољно је да га начине уплашеним или бар опрезним партнером, који прихвата да постоје правила иста за све.
Русија и Кина морају озбиљно да схвате изјаве вођа ЕУ, који кажу да ће све своје потенцијале ставити у функцију војне индустрије и да ће бити спремни за рат са Русијом 2030. Има ли смисла чекати да војни потенцијали ратоборних земаља ЕУ постану довољно снажни за започињање сукоба са Русијом, а без сумње након Русије и са Кином, или да се сада, у овој години и овом времену, стави до знања да Русија није СССР који је чекао да Трећи рајх постане довољно снажан, па неизазван крене на исток и да Кина није окупирано бивше царство, које чека да јој се понови Нанђинг?
Нада у повратак униполарног света није нестала и биће све јача, а поверење у мултиполарни свет и могућност његовог ефикасног успостављања у догледно време све мања, како буде пролазило време. Суштински проблем модерног света је што силе запада сматрају да на истоку нема воље за истинско успостављање мултиполарног света и да заправо народи истока немају у себи снагу која је потребна за успостављање глобалне равнотеже.
Запад је уверен да ће корумпирати и умртвити сваку будућу власт која ће више тежити да њени припадници буду део потрошачке цивилизације Запада, него да ће се истински борити за свет у коме су слобода и самосталност вредније од свега, па и личног богатства или живота обезбоженог човека Запада, који само у економској снази види потврду своје успешности.
Што пре се покаже да је уверење Запада о надмоћи над Истоком заблуда, пре ће престати време ратова и крваве одбране вредности цивилизације слободе.
Мир и слобода се не добијају, за њих се мора изборити!
