Српско-белоруски културни односи заснивају се на историјским и духовним везама два народа. Заједнички словенски корени, православна вера и слична историјска искуства допринели су стварању блискости која се огледа у књижевној, уметничкој и научној сарадњи. Преводи књижевних дела играју посебну улогу у овом односу, јер омогућавају међусобно разумевање култура и вредности.
Поједини белоруски писци пронашли су пут до српске публике захваљујући преводима њихових дела. Њихове књиге и песме преносе богатство белоруског језика и културе, као и теме слободе и борбе за национални идентитет.
Иван Чарота и његов значај за српско-белоруске културне односе
Иван Чарота (1952-2024), истакнути белоруски слависта, књижевник и преводилац, одиграо је кључну улогу у приближавању српске и белоруске културе. Његов рад обухвата превођење дела српских писаца на белоруски језик, али и писање студија о српској историји и култури.
Чарота је био пионир у представљању српске књижевности белоруској публици. Захваљујући његовим преводима, дела наших великана попут Андрића, Ћопића, Селимовића и других постала су доступна белоруским читаоцима. Поред превођења, његова истраживања о српско-белоруским односима подстакла су академску сарадњу и омогућила размену међу универзитетима и културним институцијама. Као културни мост између два народа, Иван Чарота остаје најзначајнија личност у историји српско-белоруских односа из области културе.
Са друге стране имамо нашу Дајану Лазаревић, истакнутог преводиоца, која је значајно допринела приближавању белоруске књижевности српској читалачкој публици. Преводила је дела најважнијих белоруских песника, почевши од Франциска (Георгија) Скарине из 15. века, па све до савремених аутора. Њени преводи објављивани су у бројним часописима, зборницима и антологијама. Са белоруског на српски језик превела је велики број дела белоруских аутора, док је са српског на белоруски језик превела радове: „Како су расли близанци” Милутина Ђуричковића (роман за децу, Минск, 2023), и „У част траве” Данијела Пиксијадеса (збирка поезије, Минск, 2021), и приредила каталог за изложбу „Српска књижевност у Првом светском рату” Наде Мирков-Богданович (Београд, 2018).
У белоруској периодици и антологијама објавила је више од 200 песама српских песника, почев од 2017. године. Такође, учествовала је у издавању бројних значајних дела: „Смејалице” Валентине Дробишевске (књига за девојчице, Београд, 2024); „Реч доброте и мудрости” – антологија белоруске књижевности за децу (Београд: Институт за дечију књижевност, 2024); „Рат за живот – Белорусија у Другом светском рату” Виктора Јермоловича (Београд: Институт за политичке студије, 2024); „Видици једног Белоруса – Белосрбина” Ивана А. Чароте (Београд: Институт за политичке студије, 2023); „Бело на црно” – антологија белоруског афоризма, коју је саставио А. Чотрић (Београд: Српска реч, 2022).
Њен рад, попут Чаротиног, представља мост између две културе, чинећи белоруску књижевност доступном српском читаоцу и обрнуто.
Белоруски књижевници превођени на српски језик
Јанка Купала (1882-1942)
Белоруси га зову „песник народне душе”, чија дела, као што су „Жетелац” и „Коме је тамо добро?” представљају симбол патриотизма и љубави према белоруској земљи. Са преводом стихова Купале на српски језик експериментисала је и песникиња Десанка Максимовић, али са руског. Такође, са руског језика је његову поезију преводио и публиковао Момчило Ђерковић. У Антологији белоруске поезије у издањима Српске књижевне задруге 1993. и 2012. објављено је десет песама Купале. Приређивач књиге је проф. др Иван Чарота, а преводилац са белоруског језика проф. др Миодраг Сибиновић. Купалина поезија је заступљена и у „У сусрет Духу – Антологија белоруске хришћанске поезије”, као и у Антологији белоруске књижевности за децу. Приређивач ових књига је проф. др Иван Чарота, док је поезију са белоруског превела Дајана Лазаревић. У 2020. години у издању издавачке куће Алма изашла је збирка песама Купале „Наслеђе”, чији је приређивач и писац поговора такође Иван Чарота, а поезију је са белоруског превела Дајана Лазаревић.
Јакуб Колас (1882 – 1956)
Право име Константин Мицкевич, један од најзначајнијих белоруских књижевника, познат као један од утемељивача савремене белоруске књижевности.
Рођен је у сељачкој породици. Као учитељ је радио у различитим белоруским селима, што је касније била главна тема његових дела. Био је политички активан и због прогресивних идеја и учешћа у револуционарним покретима у Русији осуђиван је и затваран.
Писао је поезију, прозу и драме. Његова дела истражују теме живота обичних људи, љубави према домовини, социјалне правде и борбе за национални идентитет.
Значајна дела су му: епска поема „Новаја зямля” (Нова земља) која описује живот сељака и њихову тежњу ка правди; поема „Сымон-музыка” (Симон музичар) која истражује питања људске душе и креативности. Велики број песама и прича су имале значајан утицај на белоруску књижевност, а Јакуб Колас је симбол белоруског националног препорода. Његов рад је инспирисао многе генерације писаца и песника. У његову част, у Минску постоји споменик и музеј, као и бројне улице назване по њему.
Његова ремек-дела, попут „Нова земља” и још једанаест песама објављени су у другом проширеном издању Антологије белоруске поезије (СКЗ, 2012) у препеву Миодрага Сибиновића.
Васиљ Биков (1924–2003) био је један од најзначајнијих белоруских писаца и истакнути представник белоруске прозе друге половине 20. века. Његова дела, која често истражују моралне дилеме у тешким животним околностима, посебно током Другог светског рата, донела су му међународну популарност. Његове књиге попут „Знак невоље” и „Трећа ракета” доносе дубоке моралне дилеме у ратним околностима.
Од значајнијих белоруских песника, на српски језик су превођене и песме Максима Багдановича (1891-1917), лирског песника чије песме истражују људске емоције, природу и духовну лепоту.
Од савремених писаца, рецимо књиге Светлане Алексијевич преведене су на српски језик и објављене у издавачким кућама Лагуна и Дерета, одмах након што је 2015. године добила Нобелову награду за књижевност. По речима Ивана Чароте, међутим, штета је што су њена дела на српски превођена са руског, а не белоруског језика.
Српски писци преведени на белоруски језик
Белоруски читаоци су имали прилику да упознају српску књижевност захваљујући преводима дела следећих аутора: Иве Андрића – „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника” и „Госпођица“; Бранка Ћопића – „Орлови рано лете” и „Башта сљезове боје“; Милоша Црњанског – „Сеобе” и збирка „Лирика Итаке“; Добрице Ћосића – „Корени” и „Деобе“; Меше Селимовића – „Дервиш и смрт“; Десанке Максимовић и њених стихова; Боре Станковића – „Нечиста крв“; Јована Дучића и његових песама; Алексе Шантића и песама као што су„Остајте овде” и „Емина”; Лазе Костића и песама као што је „Санта Мариа делла Салуте“; Стевана Сремца – „Зона Замфирова“; Милорада Павића – „Хазарски речник“; Душана Ковачевића – „Балкански шпијун“; Горана Петровића – „Опсада цркве Светог Спаса“; Ивана В. Лалића и његове поезије.
На крају, осврнимо се на друго, допуњено издање Антологије белоруске поезије (СКЗ, 2012), која представља богату ризницу најрепрезентативнијих стихова белоруске поезије, а у којој осећамо традицију, историјске слојеве и савремене токове једне недовољно познате књижевности код нас. Препеви, обављени са посебним осећајем за језичке и културне нијансе, омогућавају српском читаоцу да се упозна са лирским богатством и тематском разноврсношћу белоруске поезије. Антологија представља редак и важан подстицај за даље проучавање белоруске књижевности, а истовремено сведочи о снажним везама између два народа. Као такав, овај зборник значајно обогаћује културну сцену.
* * *
Српско-белоруски културни односи сведоче о дубоким и искреним везама између два народа, чије књижевно и уметничко стваралаштво заслужује још већу пажњу. Белоруска поезија и проза откривају свет пун емоција, мудрости и специфичне лепоте, који би свакако требало учинити доступним ширем кругу читалаца у Србији. Као песник, препознао сам богатство белоруске књижевности и верујем да би нови преводи значајно обогатили нашу културну сцену, подстичући нове дијалоге.
