О великој српској светињи, икони Богородице Тројеручице у Хиландару, њеном значају за наш народ, њеној чудесној историји и безбројним чудима које је чинила, много је писано и нећемо то понављати. Тема овог текста су недавна узбудљива догађања са њеном репликом освештаном код оригиналне светиње, због које је у далеком Сибиру створен храм у њену част, те је велика српска светиња из оквира националног прешла у просторе васељенског значаја.
Писани, али штури извори кажу нам, наиме, да уочи почетка Првог светског рата једна Српкиња (није забележено име већ само да је та жена Српкиња) предаје на поклон цару Николају II Романову невелику икону „Тројеручицу“ на поклон. Приликом свог првог боравка у Јекатеринбургу, у Храму на крви саграђеном на месту страдања Светих царских мученика, аутор ове белешке видео је ту икону и од присутног козака који је чувао храм сазнао да се управо пред том иконом цар молио у страшној ноћи убиства.
Игуман манастира Рукумија отац Симеон (Станчетић) 2016. године је благословио групу српских и руских мисионара да са манастирском иконом „Тројеручицом“, која је претходно освештана у Хиландару покрај оригиналне светиње, крене на Крсни ход у братску Русију, у Сибир. Поменута братија је тада са овом иконом посетила 87 парохија Тарске епархије Омске митрополије РПЦ. Уочи планираног повратка у Србију икона је пала у реку Иртиш и оштетила се. Козаци су послали икону на рестаурацију и када је она завршена, замолили су писца ових редова да је врати у Србију. Међутим, отац Симеон је тада рекао да икона треба да остане тамо, да ће им бити потребна. Недуго после тога владика тарски Саватије хтео је да наручи у Србији иконописање „Тројеручице“ и тада је отац Симеон рекао да нема потребе за иконописањем јер он поклања рестаурирану икону манастира Рукумија која се налази код козака. Тако се ваш покорни слуга милошћу Господњом удостојио да на дан Тројеручице, 25. јула 2018, у име оца Симеона преда владици Саватију ту икону на поклон.
Тој предаји претходио је вишедневни Крсни ход са том иконом и тек накнадно смо постали свесни његовог сакралног значаја. Наиме, икона је тада, тачно на стогодишњицу убиства Светих царских мученика, прошла са нама њихов крсни пут. Од Петрограда, преко Тјумена, где су Царски мученици преноћили једну ноћ, затим Тобољска, где су провели пола године, па села Љубљино, где је заустављен воз и изведени цар и царица и кћерка Марија (остатак породице придружио им се уочи убиства), па до Јекатеринбурга и места страдања где је сада изграђен Храм на крви. Тада смо, 17. јула 2018, на стогодишњицу страшног злочина, заједно са браћом козацима са том иконом учествовали у Крсном ходу од Храма на крви до Ганине јаме, дужине више од 20 км. Према руским медијима у тој литији је учествовало између 200 и 300 хиљада људи.
Уследило је отварање Архијерејског подворја у част иконе „Богородице Тројеручице“, а недуго затим и почетак изградње храма посвећеног Тројеручици у селу Тамбовка. Тамо је у ратним годинама Пресвета Богородица спасла девојку Јекатерину, касније монахињу Јевгенију. На дан Владимирске иконе Мајке Божје, 3. јуна 1943, мајка девојке Јекатерине усрдно се молила пред Владимирском иконом осећајући да јој је кћерка у опасности. Пресвета Богородица је услишила мајчинске молитве и спустила се до девојке Јекатерине и рекла јој да заобиђе шуму јер су тамо вукови. Касније су у тој шуми ухваћени опасни разбојници убице, а девојка Јекатерина постала је монахиња Јевгенија. Остало је записано да је неколико година пре него што је икона „Тројеручица“ кренула пут Русије, монахиња Јевгенија пророчки рекла да ће у селу Тамбовки, где је крочила нога Пресвете Богородице, нићи храм у који ће долазити много људи и да ће чак и људи из иностранства долазити у тај храм. Живи смо сведоци испуњења тог предсказања мати Јевгеније, са још неколико српске браће и сестара и мноштва руских верника.
И на крају, 3. јуна 2026. са неколицином српских пријатеља долазимо на свечани чин освештања храма посвећеног икони Мајке Божје „Тројеручице“. У тај храм на поклон доносимо резбарени трон за икону, изграђен у Србији. Тој посети посвећен је репортажни приказ који следи.
Делегација Православне фондације раном зором на Свету Тројицу, 31. маја ове године, са троном за икону „Тројеручицу“ креће пут далеког Сибира, како би присуствовала свечаном освештању храма „Тројеручица“. Поред аутора овог записа ту су брат Лазар, Дејан и Дејанов син Никола. Дејан је главни „кривац“ – финансијер предивног трона за икону који фондација носи на дар поводом поменуте свечаности.
Сутрадан, 2. јуна, Омска епархија нам организује екскурзију по Омску, где се упознајемо са историјатом града који ове године слави 300 година од оснивања и носи епитет Културне престонице Русије. После ручка у Омској духовној семинарији, аутор овог записа има част да одржи предавање будућим богословима на тему култа Светог Саве у Русији.
Најважнији догађај нашег путовања одиграо се 3. јуна, на празник Владимирске иконе Мајке Божје. Митрополит Дионисије уз саслужење неколико епископа и бројног свештенства служи чин великог освештања храма, а у наставку началствује Светом литургијом. Хор Омске митрополије оставља без даха, невероватно складно појање увеличало је предивну службу.
По окончању богослужења уследила је промоција књиге „Јављање Богородице у Сибирском селу Тамбовка“ а потом свечана трпеза. А за трпезом много емоција и много даровања. Аутору овог записа Тарска епархија доделила је орден, но убеђења смо да ово признање не припада само појединцу већ ширем кругу људи, од духовника до браће и сестара из Православне фондације. Митрополит Дионисије ми уручује икону за игумана манастира Рукумија оца Симеона. Икона „Услишење мајчине молитве“ симболизује спасење девојке Јекатерине, касније монахиње Јевгеније, услед поменутих усрдних молитви њене мајке пред Владимирском иконом Мајке Божје.
Сутрадан, 4. јуна, домаћини указују још једну почаст. После екскурзије по импресивном комплексу Омског војног Кадетског корпуса, говорим пред будућим руским официрима. Након посете овој изузетној институцији, постаје јасније и зашто Русија једноставно не може да изгуби рат. У другој половини дана посета изузетном предузећу, НПО МИР, у чијем оквиру се налази се и предивна црква, док сваки радни дан и почиње и завршава се молебнима, сваки црквени празник је нерадни дан, сваке среде и петка у мензи се служи посна храна. А предузеће је лидер у својој области и два пута је у последњој деценији проглашено за најбоље предузеће у Русији! Директор предузећа Александар Николајевич Бељајев главни је ктитор „нашег“ храма Тројеручице!
Јутарњи сати последњег дана боравка у Омску резервисани су за Свету литургију у Храму Свете Тројице села Ракитинка, такође саграђеном уз ктиторство поменутог предузећа МИР и њеног директора Бељајева.
Уз стихове Светог Николаја Српског „Вера наша вера славна, наша вера православна“ (који полагано постају стварна химна православља) опраштамо се са драгим домаћинима као с најрођенијим. Као што је некада спојила одсечену руку Јована Дамаскина, у наше дане „Тројеручица“ спаја Србију са Сибиром, претварајући га на својеврстан и узбудљив начин – у „Сербирију“.
Када човек мислено прође читав тај след догађаја од цара Николаја и једне Српкиње која му је поклонила икону „Тројеручицу“, до освештања храма у част те иконе коме смо присуствовали, немогуће је у томе не видети танану нит Промисли Господње. Та Српкиња свакако није могла знати да ће се цар у ноћи убиства молити пред том иконом и да ће стотину година после тога друга икона „Тројеручица“ проћи Крсним путем Царских мученика и потом остати у Сибиру у храму саграђеном у њену част. Да ли овакви историјски догађаји потврђују да ће сваки наш гест, ако је учињен чиста срца и у славу Бога и Његових угодника, а не зарад личне сујете, пре или касније наићи на одговор Небеса?
