О културним и историјским везама Русије и Србије, значају филма у очувању заједничког наслеђа и перспективама будуће сарадње разговарали смо са Филипом Владимировичем Кудрјашовом, руским филмским продуцентом и председником Гилде продуцената и организатора филмског процеса Савеза кинематографа Руске Федерације. Као иницијатор пројекта „Руси на Балкану“ и оснивач филмских манифестација „Бајке детињства“ и „Снажни духом“, Кудрјашов годинама ради на промоцији руске књижевности, филма и духовне културе у Србији и Републици Српској.
У разговору Кудрјашов говори о руско-српским историјским везама, филмовима посвећеним руској емиграцији, могућностима копродукције, изазовима културне сарадње и плановима за наредни период.
Како је настао пројекат „Руси на Балкану“ и шта је био главни мотив да своје деловање посветите управо развоју културних веза између Русије и Србије? Од 2013. године у Србији организујете Недељу руског филма „Бајке детињства“, а од 2015. године Међународни фестивал православног филма „Снажни духом“. Какве су биле прве реакције на ове пројекте и сматрате ли да се данас у Србији њихов значај боље разуме него пре десет година?
Пројекат „Руси на Балкану“ настао је са циљем да се ојачају везе између Русије и Србије на различитим нивоима. Није реч о комерцијалној причи, већ искључиво о друштвеном пројекту.
Наш задатак био је да повећамо присуство руске књижевности и руске мисли у Србији. Захвални смо амбасадору Руске Федерације Александру Васиљевичу Конузину, као и каснијим руководиоцима дипломатског представништва, који су подржавали пројекат и омогућавали нам да користимо дипломатску пошту за допремање руске литературе.
Књиге су прикупљали обични људи у Русији који су желели да помогну. Захваљујући подршци амбасаде, у Србију је допремљено више од три хиљаде књига. Оне су остале у библиотекама, а део, укључујући црквене књиге, предат је црквама.
Много се радило и са школама. Приметили смо да су у неким рачунарским учионицама тастатуре имале само латинична слова. Зато смо их практично прерадили како би на њима била присутна и ћирилица, да би се деца на њу навикавала.
Организоване су и изложбе, сусрети и други програми. Из тог пројекта проистекле су и „Бајке детињства“, које су намењене деци. У Србију и Републику Српску доносимо оно најбоље што се у Русији ствара за најмлађе – анимиране и игране филмове које бисмо без размишљања показали и сопственој деци.
Један од ваших првих и најзначајнијих филмских пројеката био је документарни филм „Противно дужности својој и заклетви не поступати“, посвећен архитекти Николају Краснову. Како је настао овај филм и због чега управо Краснов заузима посебно место у вашем раду? Како је касније настао читав циклус филмова о руско-српским историјским везама и колико је филм важан за приближавање ове заједничке историје публици?
Филм „Противно дужности својој и заклетви не поступати“, о архитекти Николају Краснову, вероватно бих издвојио као најважнији. Он је био почетак, а Краснов је и данас веома интересантан Србији. Филм се приказује у различитим крајевима земље и без нашег директног учешћа, што ми је драго. Тако људи упознају изузетног архитекту који је пројектовао неке од најзначајнијих објеката у Београду и био главни архитекта града.
Након тога уследили су „Руски стрип Краљевине Југославије“, „И биће музика. Алексеј Бутаков“, филм о руском балету у Србији и балерини Тамари Полонској, „Грешка пуковника Едвинсона“ и друга остварења. Тако је настао циклус филмова о руско-српској историји.
Филм је један од најдоступнијих начина да се публици представи одређена тема. Он разумљивим језиком и за релативно кратко време може да исприча историју коју је важно познавати.
Трудимо се да наше филмове види што већи број гледалаца. Захвалан сам телевизијском каналу „Балкан Трип“, који их често приказује у свом програму. Спремни смо да помогнемо њиховом ширењу и учинимо их доступним публици. Наш главни партнер у свим пројектима је Српско одељење Фонда духовног јединства народа, чији руководилац Наталија Коцев живи у Београду.
У интервјуу за „Росијску газету“ 2024. године говорили сте да везе између руског и српског народа имају дубоке корене и сежу још до епохе династије Немањића. Које историјске догађаје и личности сматрате најизразитијим симболима тог духовног и културног јединства?
Срби и Руси јесу слични народи, али су ипак различити. Ми у Русији мање смо уроњени у средњовековну историју него Срби. Срби добро знају ко су били Немањићи, одакле потиче српски језик и какав је значај Светог Саве.
У Србији није тешко наићи на манастире старе шест, осам или десет векова. Човек може физички да их додирне. У Русији је много тога уништено, а када се уништи грађевина, уништава се и део историје у људској свести.
Када говоримо о заједничким тачкама, историја Првог светског рата можда је једна од најважнијих. Требало би много више говорити о томе колико смо тада били блиски, како је Русија стала у заштиту Србије и како је почео Први светски рат. О томе треба снимати и игране филмове.
Важна је и заједничка борба током Другог светског рата – ослобођење Београда и других градова Србије, као и отпор српског народа. То су делови наше заједничке историје које треба осветлити кроз филм.
Не треба заборавити ни да је управо у Србији дошло до формирања Руске заграничне православне цркве. Захваљујући Србији сачувано је руско православље, које се касније вратило у своју постојбину. Руски духовници и црквени великодостојници могли су да бораве у Србији, служе у српским манастирима и сачувају своју веру и традицију. Србија је за њих била братско место у којем су могли да се осете као код куће.
Као председник Гилде продуцената и организатора филмског процеса Савеза кинематографа Русије, какве перспективе видите за развој заједничких руско-српских филмских пројеката? Које теме и жанрови би могли бити најзанимљивији публици обе земље?
Жанрови могу бити различити – од комедије до драме. Важно је да постоји права копродукција, јер би тада филм био занимљив и српској и руској публици. При томе не треба ићи путем стереотипа.
То је тешко јер сви наши уметници не познају довољно како се живи у Србији. Да би се то осетило, потребно је путовати по земљи и упознати њен дух. Ако се током снимања у Србији и Русији те разлике и сличности пажљиво прате и пренесу кроз уметничке слике, филмови ће бити много занимљивији.
Важна је и заједничка историја, односно прича о заједничкој судбини. На пример, прича у којој се Рускиња заљубљује у Србина може бити веома занимљива. Наш задатак је да једни другима што више причамо о својим земљама.
У једном од интервјуа навели сте да „за пет година српска страна није схватила да је фестивал православног филма њихов празник“. У чему, по вашем мишљењу, леже главне тешкоће у сарадњи између руских и српских културних институција и који би кораци могли да помогну да се оне превазиђу?
Фестивал православног филма „Снажни духом“ замишљен је као српски међународни фестивал. Требало је да га организују и у њему активно учествују пре свега Срби, не само обезбеђивањем средстава, већ као главни актери фестивала.
Ја сам био руски директор и иницијатор, али суштина је била да то буде српски фестивал. Одржали смо пет фестивала, након чега је активност прекинута. На то су утицали економски проблеми, пандемија, затворене границе и, касније, сложене политичке околности након почетка сукоба између Русије и Украјине.
У таквој ситуацији било је тешко наставити старе облике сарадње. Данас за сада не видим могућност да се фестивал „Снажни духом“ обнови. При томе није понуђен модел да га српска страна самостално настави – да обезбеди средства, формира програм и позове госте.
Вероватно још није дошло наше време. То треба са смирењем прихватити и сачекати. Срби умеју да чекају – историја је то показала.
Ипак, Русија наставља да улаже у развој руско-српских културних веза. Организују се манифестације посвећене руској духовној култури у Србији, Републици Српској и Босни и Херцеговини, долазе уметнички колективи, организују се представе и концерти, а приказују се и руски филмови.
Руска емиграција после 1917. године имала је велики утицај на развој српске културе – довољно је поменути архитекту Николаја Краснова или композитора Алексеја Бутакова. Планирате ли нове филмове или културне пројекте посвећене другим истакнутим представницима руске емиграције у Србији?
Планови, наравно, постоје. Имам неколико тема које бих желео да реализујем, углавном у форми документарних филмова. Биће ми драго ако успем да нешто испричам и урадим у кинематографији за нашу заједничку историју.
Не верујем много да се кроз играни филм данас може направити заиста промишљено и квалитетно дело о дубљој историјској теми. Новац се углавном улаже у спектакл и забавни садржај.
Не бих откривао своје планове, али могу да кажем да они свакако постоје. Важно ми је да осећам задовољство због свог рада и да једног дана могу да кажем да сам дао допринос откривању и представљању руско-српске историјске везе.
Како видите перспективе руско-српских културних веза у наредних десет година?
Перспективе свакако постоје. Важно је да финансирање и подршка постоје са обе стране, а не само са једне.
Везе се могу јачати ако се уметничка дела активније доносе у различите регионе Русије и ако се организују велике и атрактивне изложбе о српској и руској култури – не само у Београду, већ и у другим срединама.
Најважније је да ти пројекти не буду површни и популистички, већ да имају садржај и смисао. Културна сарадња не може да се сведе само на комерцијалне пројекте. Потребно је да људи заиста упознају културу, историју и традицију једни других.
Које пројекте и иницијативе бисте волели да видите реализоване до 2035. године?
Ове године ћемо у Србију донети двеста дечјих књига и два дечја писца. Књиге ћемо поклонити у Београду и Алексинцу, између осталог и гимназији. У Београду ћемо организовати сусрете са писцима у Првој руској школи „Валентина Терешкова“. Паралелно ће бити одржан фестивал „Бајке детињства“, на којем ћемо приказивати филмове.
За даље је, нажалост, тешко планирати. Немамо стабилно финансирање, иако је одавно сазрела потреба за оснивањем фонда за културне и научне везе Русије и Србије. Такав фонд могао би да подржава и српске и руске пројекте на територији Србије. Мислим да је то изузетно важно.
Ако будемо и даље принуђени да пројекте реализујемо „на колену“ и са минималним средствима, биће тешко да се културним темама посвети пажња коју заслужују. Важне теме често не добијају довољно медијског простора.
Вашем медију свакако захваљујем на пажњи коју посвећујете нашем раду. Уверен сам да ће управо људи који истински цене српску историју и културу моћи да сачувају оно што је важно. Србија и Русија имају дубоке духовне и историјске везе и наш задатак је да те везе не заборавимо, већ да их пренесемо будућим генерацијама.
Хвала вам!
Олег Васиљев
