Сергеј Матвејевич Урвачов (Сергей Матвеевич Урвачёв), рођен 12. октобра 1893. године у Москви, а преминуо 21. марта 1973. у Сплиту, припада оном кругу руских емиграната чији су животи трајно обележили војну али и културну историју наше земље. Официр Руске царске армије, ратни пилот, добровољац Солунског фронта и касније југословенски потпуковник, Урвачов је истовремено био и уметник, сликар који је својим делима оставио тихо, али значајно сведочанство о веку ратова и изгнанства.
Након завршетка Алексејевског војног училишта 1914. године, Урвачов као потпоручник учествује у Првом светском рату. Убрзо прелази у авијацију, тада нови и изузетно опасан род војске, и 1917. године завршава летачку обуку у Француској. Управо у том периоду долази до његовог укључивања у састав руске групе авијатичара који су, у договору са савезницима, упућени на Балкан.
На Солунском фронту, Урвачов је служио у оквиру српских ваздухопловних јединица, учествујући у извиђачким и борбеним летовима изнад фронтовске линије. Руски пилоти на Солунском фронту били су драгоцени због свог искуства и обуке, а Урвачов се посебно истакао храброшћу и дисциплином у сложеним условима ратовања над планинским и приморским пределима. Овај период представља једну од кључних тачака његове биографије, јер је управо тада успостављена трајна веза између њега и српског, односно југословенског простора.
За заслуге у Првом светском рату и показану личну храброст, Сергеј Урвачов је одликован бројним високим одликовањима. Носилац је Ордена Свете Ане IV степена с натписом „За храброст“, Ордена Свете Ане III степена са мачевима, као и Георгијевског оружја, једног од најпрестижнијих војних признања Руске империје. Од савезничких одликовања добио је француски Ратни крст, Croix de guerre, док је од српске стране награђен Орденом Белог орла са мачевима, као и Медаљом за храброст, што јасно сведочи о његовом учешћу и значају на Солунском фронту.
Након слома царске Русије и грађанског рата, Урвачов, попут многих руских официра, бира пут емиграције. Године 1920. настањује се у Краљевини СХС, где наставља војну службу у југословенском ваздухопловству. Ради као инструктор летења у Новом Саду и другим центрима, преносећи искуство стечено у најтежим ратним условима. Године 1926. прима југословенско држављанство, а каријеру завршава у чину потпуковника Војно-ваздушних снага Краљевине Југославије.
Паралелно са војном службом, а посебно након пензионисања, Урвачов се све интензивније окреће сликарству. Његова уметност није академска у строгом смислу, али је снажно прожета личним искуством. Сликао је пејзаже јадранске обале и унутрашњости Балкана, портрете људи из свог окружења, као и сцене из авијацијског рата, летелице у покрету, небеса пуна немира и напетости. У тим радовима препознаје се човек који је небо посматрао не само као простор борбе, већ и као симбол слободе и пролазности.
Део његових радова данас се чува у Музеју ваздухопловства у Београду (Битка на Добром пољу, уље на платну), као и у приватним колекцијама у Београду, Новом Саду и Сплиту. Иако никада није припадао уметничким круговима у ужем смислу, Урвачoв је оставио значајан визуелни траг једног времена које је обележило читав 20. век.
Последње године живота провео је у Сплиту, али је сахрањен на војном гробљу у Петроварадину (Транџамент), међу сународницима који су као војни заробљеници скончали далеко од своје отаџбине. Судбина Сергеја Матвејевича Урвачова остаје сведочанство о руско-српском ратном братству, о Солунском фронту као месту братског сусрета и о човеку који је истовремено био војник, летач и уметник.
Душан Опачић
