Да ли се боримо за то да Србија нема право на самосталан политички поглед на свет јер ако је део ЕУ мора да се сагласи са ставовима још најмање 27 земаља? Или се залажемо за то да се никада, никада Срби не уједине у једну државу?
Причамо о НИС-у, о томе зашто нам Русија није продала свој удео, а не говоримо о томе да наша министарка енергетике за две године свог мандата није нашла за сходно да оде у Москву, а позвана је, само преко мене, неколико пута. Зашто никада није отишла и рекла: Продајте нама НИС? Зашто се ми хвалимо тиме да је наша трговинска размена са Русијом ниска? Који је наш стратешки неспоразум са Русијом? Ја не могу да га нађем. Да ли је Русија од нас тражила да прилагодимо наш изборни систем њој, или да уведемо санкције ЕУ, или да заузмемо њену страну у сукобу са САД? Ми никада нисмо чули да су Руси говорили о владавини права, или сугерисали шта би требало да урадимо. Нисам ја велики Рус, ја сам велики Србин а да бих био велики Србин ја морам да волим Русију, каже у разговору за „Печат“ Александар Вулин, лидер Покрета социјалиста.
Да ли русофобија искључује србофилију, и обрнуто?
Нађите ми неког ко је волео Русију а мрзео Србе. Или, ако хоћемо, неког ко је волео Србију, а мрзео Русију. Нема тога. Сви непријатељи Русије су били и непријатељи Србије и сва политика Запада према Србији увек је била политика према Русији. Једноставно, нису могли да нас оставе као неку врсту тврђаве иза својих леђа када крену на исток. Друго, нико не примећује да се од разбијања Југославије ишло корак по корак кроз историјски ревизионизам. Прво су поништили резултате Другог светског рата- уништили су Југославију а онда су кренули на резултате Првог светског рата па су раздробили Србију и Црну Гору. Остало је само да нас врате на границе успостављене Берлинским конгресом, уколико наши политичари сваки пут када их похвали неки трећеразредни чиновник ЕУ буду викали од среће и заклињали се како никада неће отићи у Русију.
Идеја о расписивању референдума о приступању ЕУ наишла је на подршку јавности, али није озбиљно разматрана на највишем нивоу. Зашто?
Покрет социјалиста је од председника републике на консултацијама где смо позвани, на чему смо захвални, отворио питање обавезујућег референдума у вези са питањем наших даљих евроинтеграција. Можда су Срби еврофанатици и можда ја грешим, можда је то могуће, али од 2009. нас нико није питао шта мислимо о томе. Да сам проевропска партија такву иницијативу бих оберучке дочекао, и рекао ето прилике да ојачамо и добијемо српску подршку. Нешто ми говори да нису убеђени у српску подршку. Ово није једина иницијатива Покрета социјалиста која је глатко одбијена. Ми јесмо мала партија али су велике идеје. Покрет ће наставити да инсистира на овим питањима. То је наша понуда Србима и свим грађанима Србије.
Да ли инсистирајући на политичком програму обнове и уједињења српства, стратешког везивања за Русију и одустајања од ЕУ интеграција ризикујете да будете оптужени за улагивање народу, и можда се суочите са новим притисцима?
Да ли је улагивање ако ја као политичар мислим као већина Срба или је мој посао као политичара да препознам шта Срби мисле да бих то некако спровео и живео. Да ли ја треба да се сукобљавам са неистомишљеницима? Није ми тешко, један сам од ретких политичара који никада не бежи од сукоба, али ми само реците око чега. Да се сукобим око тога да Србија треба да остане самостална, суштински православна, да је братска са Русијом и да жели да се уједини?
Непосредно по добијању америчких санкција разговарао сам са председником ЦИА за овај простор и он ми је рекао: „Александре, ми знамо да ви нисте ни криминалац ни руски агент, али ваша уверења су стратешки сукобљена са интересима наше владе.“ И то је тачно. Одржао сам говор у Парламенту ЕУ на позив АфД и суверенистичког блока где сам рекао неколико простих истина. Демократска Европа је на састанку министара спољних послова тражила да због тог говора добијем забрану уласка у ЕУ. Сијарто је уложио вето и до тога није дошло. Да ли сам спреман за притиске? Да. Моја уверења су исправна. Ја бих се радо променио када бих видео да су моја уверења погрешна, али шта је погрешно у инсистирању да се Срби уједине у једну државу, шта је погрешно у томе да им на том путу помогну Русија и Кина када неће Америка и ЕУ. Која то моја уверења наносе штету Србима? Моја политичка каријера би била сигурно успешнија да сам се одрекао Русије, Кине и својих уверења. Запад је конкретан, они нас стално упозоравају, они воле оне који промене став, њима се то допада. Код мене нису наишли на добар одзив и ја ћу остати ово што јесам.
Многе ваше колеге са политичке сцене – власти и опозиције- определиле су се за другачији идеолошки концепт, водећи непопуларну политику коју не одобрава већина народа – да ли је по среди прагматизам или капитулантство?
Људи су конформисти, они не воле да трпе посебно не за уверења јер данас готово да нико нема уверења због којих би вредело трпети. Када се замерите ЕУ или САД сигурно ћете за то бити кажњени, на неки начин, и они ће учинити све да то осетите. Када се замерите Русији, она вам то никада неће узети за зло. Русија, без обзира на то да ли сте гласали против ње у УН или урадили нешто друго, неће замерити, посебно ако сте Србин. Јер се Србима у Русији ништа не узима за зло, за разлику од Европљана и Американаца који нас доживљавају као своје непријатеље и према нама се тако и односе. То није од јуче. Увек је тако било. Увек је народ волео Русију и делио вредности које Русију чине овако великом и овако вредном, а они који су их водили су више били окренути ка Западу и Европи. Немамо ми овде проблем идеолошког сукоба. С друге стане, нема идеологије. Нама нико не каже како то конкретно види Србију на Западу. Ја знам, ја је видим, како би рекао Светозар Марковић, на истоку. Али то како виде Србију на Западу нико неће да на каже. Да ли се боримо за Родитеља 1 и Родитеља 2? Да ли је то западна вредност? Да ли се боримо за то да Србија нема право на самосталан политички поглед? Да ли се залажемо за то да се никада, никада Срби не уједине у једну државу? То су све западне вредности.
Како смо као народ дошли до тога да су нам евроинтеграције ближе од српских интеграција када се српска политика цео 19. век и почетак 20. века водила идејом ослобођења и уједињења Срба?
Сељак из мог села са Мањаче је био луд зато што је желео да се уједини са Србијом? Ми смо порасли на планинама са надом да ћемо једном бити Србија. Породица Вулин је исељена са планине Мањач зато што је било економски неиздрживо опстати. Тито није волео тај српски крај јер су четници били у скоро апсолутној већини. Са идејом да се то поништи, да се ти Срби раселе, Тито је направио полигон, а село је добило струју 1976. Постоји песма: Е да није било Титиног полигона, било би нас пола милиона, или Мањача би била већа од Лондона. Када су спремали да се селе, већало се да ли да иду у Грубишко поље у Хрватској или Војводину где још нико није отишао. Мој деда Драгутин је пресекао расправу и рекао: „Идемо у Србију“. Ми смо сањали да будемо део Србије и нико да ми објасни зашто је тај сан погрешан. Са РС ће нас бити седам милиона. Кога ми то узнемиравамо, зашто смо толики проблем, зашто је Немачка која је изазвала два светска рата, не нацисти, већ немачки народ и немачка филозофија – могла да се уједини, а ми Срби који смо победили у два светска рата не можемо. Разлог? Зато што ми Срби не верујемо у себе, проблем је у нама. Сматрам да ћемо се ујединити када српска влада, српска скупштина као свој врховни задатак стави уједињење свих Срба.
Усклађивање спољне политике са ЕУ, Србију неминовно води ка историјском раскиду са Русијом. Између чега ми тачно бирамо?
Давно, водили смо преговоре у Бриселу и у понедељак смо преговарали око ставке која није било толико важна па смо могли да попустимо. Тог дана били смо демократе, будућност Србије, пример како Србија треба да размишља. Дошао је четвртак, подсетим их на услугу од понедељка, тражим минималне уступке, подсетим како смо ми демократска земља и како добро радимо, и добијем одговор: „То је било у понедељак, данас је четвртак“. То су они. Не можете ништа учинити што ће их задужити. А Русима учините малу услугу из прошлог века и они сматрају да су на неки начин у обавези према вама. Немогуће је наћи неко кључно историјско питање у задњих 300 година које је могло бити завршено у корист Србије а да није било Руса. Занемаримо прошлост ако је то могуће. Кажите само како мислите да остварите будућност Србије без Русије? Како мислите да се борите за Косово и Метохију без Русије? Како мислите да остварите развој Србије без утицаја Русије? Како ћете се сачувати када крену на Републику Српску?
Замислите само да Русија почне да се понаша према Србији на начин како то чини ЕУ, и ништа више од тога. То значи да траже од нас да своју политику усагласимо са њима, да економију увежемо са њима, да смо дужни да, када они учествују у неком сукобу, и ми постанемо део тог сукоба, да морамо да прихватимо њихове вредности као своје. Очигледно да постоје људи који су раја и којима је свеједно ко им је господар. Прави Србин не може да прихвати да буде слуга било коме.
Или, пластичније, замислимо да нема Русије…
Замислимо да нема Русије, да су победили Каја Калас и Марта Кос, а Русија се распала у 20 државица међусобно супротстављених, разоружаних, пијаних. Остала Србија сама са својим западним савезницима. Косово је држава коју смо признали, од РС ни имена није остало, СПЦ се више из Београда не може управљати у Загребу. Или још суморнију слику: Русије има, а ми смо у сукобу са њом… Да закључим: ако хоћеш да сачуваш Србију мораш сачувати односе са Русијом.
Очекивања Брисела иду у правцу заокруживања косовске независности. Недавно сте рекли и да се сви правимо да не знамо да нас на крају ЕУ пута чека Косово. Да ли то што се правимо значи и да смо спремни да трампимо Косово и Метохију за наклоност Брисела?
Не знам који то Србин може да испостави цену за Косово. Ја не могу, а не могу да прихватим ни да сам странац на Косову, да ми је боравак орочен на 90 дана, као што би био у Берлину. Када смо ми то постали странци? Шта радимо по том питању? Држава Србија има два механизма: један је дипломатија и други је служба, односно сила. Мени су уведене санкције, многи Срби труле у косовским затворима и питам се како се то нас нико не боји, како Курти нема проблем са својом политиком према Србима- може да уради шта хоће и не боји се да ће се на њега применити израелски модел или да ће једном заседати Савет безбедности са службама који ће рећи да је носилац антисрпске политике и да према њему морају бити примењена сва средства које једна држава има на располагању. Погледајте како пролазе Хамас и Хезболах. Зашто наследници ОВК тако лагано пролазе. Зашто смо пустили Шипрате које смо овде похапсили уместо да смо их разменили за Србе који труну у шиптарским затворима? Зашто нисмо објавили имена оних за које знамо да су били у редовима ОВК па да када пролазе кроз ову земљу могу бити ухапшени? Неће бити пред историјом оправдања.
У Грузији је на четири покушаја револуционарних сценарија, УСАИД својевремено потрошио око 40 милиона долара, иако неки извештаји, укључујући Илона Маска, тврде да је чак и више. Да ли случај Грузије опомиње да је време ући у озбиљан обрачун са невладиним сектором?
У Србији у истој реченици чујемо да су НВО највеће зло, да новац који долази из овог сектора креира обојене револуције, да се новац злоупотребљава, а онда се не уводи закон којим се ове организације стављају на своје место зато што ЕУ каже да је то неприхватљиво.
Узгред, још чекам Ану Брнабић да демантује посланицу Ковач која каже да је обећала Каји Класа да закон о НВО никада неће доћи на дневни ред. Ко има право да да такво обећање страном државнику? Замислите шта би мени урадили, с правом, да кажем Владимиру Путину: Имате моју реч да закон о санкцијама никада неће доћи на ред у Скупштине Србије. Могу ја гласати против, али како могу да кажем да никада неће доћи на ред.
Тековине униполарног света одлазе у историјску прошлост, али мултиполарни свет још није заживео. Да ли се над светом надвија нови, велики рат?
Униполарни свет је умро, то је свима јасно, и постоји сукоб на линији Америке и ЕУ- јер САД не дозвољавају да ЕУ преговара самостално. Вашингтон ће желети да управља западним светом, али не и Москвом. Мултиполарни свет још није оживео. Живимо у најгорем времену – без Бога, без уређеног система. Трећи светски рат је почео када су поништени резултати Другог светског рата, када је уједињена Немачка. До тада су важиле гаранције постигнуте између сила победница са пораженим силама и свет је функционисао без великог сукоба. Ми још немамо одговор на то какав би свет требало да буде у наредних 50 година. Ближе смо ивици нуклеарног сукоба него икада до сада зато што не постоје правила.
Наташа Јовановић
