Владимир Коларић је теоретичар уметности и културе, прозни и драмски писац и преводилац. Докторирао је теорију драмских уметности, медија и културе на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. У свом досадашњем раду бавио се различитим областима уметности и културе, а посебно место у његовом интересовању заузимају руска књижевност и култура, као и питања српско-руских културних веза.
За „Братство“ смо са Владимиром Коларићем разговарали о дугој историји српско-руских културних веза, заједничком ромејском и источнохришћанском наслеђу, као и о утицају који је руска култура имала на српско друштво. Посебну пажњу посветили смо руској емиграцији која је после Револуције стигла у Краљевину СХС и њеном доприносу српској култури, просвети, науци и Цркви.
Било је речи и о савременој руској култури, писцима, филму, музици и уметницима који су у Србији и даље недовољно познати, као и о томе колико су интернет и друштвене мреже променили начин на који млади Срби упознају Русију. Разменили смо мишљења и о положају руског језика, културној дипломатији, могућностима за нове српско-руске културне везе, али и о томе шта савремена Русија може да открије у српској култури.
Такође, разговарали смо и о томе шта данас можемо да урадимо како би српско-руске културне везе биле више од сећања на заједничку прошлост и како бисмо их приближили новим генерацијама.
– Када погледамо уназад, шта је по Вашем мишљењу најважније што су српска и руска култура једна другој дале? И шта је из тог заједничког културног наслеђа остало заиста живо до данас?
Као прво и најважније, делимо заједничко ромејско и источно-хришћанско наслеђе, а то је и даље најживље, без обзира на историјске, културне и идеолошке мене. Ми ту нисмо увек били „млађи брат“, нарочито и средњем веку, када је Савина редакција Законоправила одиграла значајну улогу у заснивању институционалног система, па и културне самосвести у Русији. Касније смо већином више примали него давали, нарочито имајући у виду утицај руских класика на нашу књижевност или огроман допринос руских послереволуционарних емиграната нашој култури и друштву. После рата смо одиграли значајну улогу у трансферу рецепције руске самиздатске и тамиздатске литературе, као и новом откривању руске авангарде у свету.
– Посебно место у тој историји има руска емиграција која је после Револуције стигла у Краљевину СХС. Руски архитекти, професори, уметници, инжењери, писци и интелектуалци оставили су дубок траг у нашем друштву. Да ли данас у довољној мери разумемо колики је био њихов стварни допринос српској култури?
Постоје озбиљна истраживања на ту тему, али нисам сигуран колико је то шире познато и колико је део нашег културног памћења. Поред наведеног треба поменути и допринос емиграната Цркви, унапређењу теологије и теолошког образовања, обнови женског монаштва и слично. Емигранти су утицали на пораст интелектуалног, образовног и културног нивоа у нашој ипак провинцијској средини. Могло би се рећи да су нас емигранти више упознавали са европском, него специфично руском културом, осим наравно у Цркви. Али и боље су нас упознали са нашим заједничким наслеђем, јер без њих византологија ко зна кад би и на којим основама била установљена.
– Када говоримо о руској култури у Србији, углавном говоримо о великим именима прошлости, од Пушкина и Достојевског до Толстоја и Чехова. А ко су људи који данас стварају руску културу? Постоје ли савремени руски писци, сликари, редитељи, музичари или други уметници за које мислите да би српска публика требало да чује, а код нас су још увек готово непознати?
Наравно, много тога има у данашњој Русији, а код нас је већина непозната. Чак се не приказују серије и филмови који би код нас могли да имају велику гледаност. То је делом до наше културне, образовне и медијске средине већински оријентисане ка Западу, делом до невеликих капацитета наше русистике, махом изоловане у академске кругове, а добрим делом и због троме и нејасне руске културне дипломатије.
– Шта се, у том смислу, променило у односу српске публике према руској култури? Да ли је данашњи интерес за Русију другачији од оног који је постојао пре неколико деценија, и колико су интернет, филм, музика и друштвене мреже променили начин на који млади Срби упознају Русију?
Сад је све много горе него пре него неколико деценија, када се још руски језик учио у школи. Наравно да је данас све доступно, можете пратити шта год желите преко интернета, али питање је колико њих то чини и шта прати. Има младих људи који, на пример, слушају руску реп музику, али њих нема много и утицај на нашу музику је мали. Опет смо најповезанији преко Цркве, али то нема неки већи културни и друштвени одјек. Стално се прича о блискости, сродности и љубави, али практични резултати изостају, све остаје на неком имплицитном и аморфном нивоу, са много макар и добронамерних заблуда.
– Да ли данас постоји довољно простора за нове српско-руске културне сусрете? Не само за превођење књига и организовање изложби, већ за нешто што би могло да створи нову генерацију људи који ће непосредно повезивати две културе?
Простора има, али то зависи од културне политике наших држава, која до сада није обећавала. Личне иницијативе постоје и увек су добродошле, али оне нису довољне како би системски и дугорочно унапредиле ствар. Тим пре што је њихов квалитет често споран или начин спровођења бирократски, тако да су резултати веома слаби. Важно би било отворити простор за веће присуство руске популарне културе код нас, али управо то се не ради и то није нимало случајно.
– Имајући у виду Ваш рад на Достојевском, али и шире интересовање за руску културу, шта мислите да Срби данас могу да открију у руској култури што нису могли да открију пре тридесет или педесет година? И обрнуто, шта би савремена руска култура могла да открије у српској?
Могу да открију све, руска култура је пребогата, а интернет ресурси неограничени. Ипак, важан услов је знање руског језика, са чим се стоји веома слабо. Руси од наше културе знају само Кустурицу и Павића, помало Андрића, Горана Петровића и још понешто, и то је то. Свакако би могло да им буде занимљиво још много тога, али то није лако, јер превођење, дистрибуција, промоција, све то кошта и захтева озбиљну и континуирану подршку од стране државе, чега нема. Ипак, постоје личне иницијативе, па сам ја на пример помогао да у Русији буде преведен и објављен одличан роман „Једва проходан живот“ Светислава Пушоњића. Али, као што рекох, домет тога је ограничен.
– Ако су претходне генерације оставиле богато српско-руско културно наслеђе, шта је онда наш задатак данас? Како да не останемо само на чувању онога што смо наследили, већ да упознамо и савремену руску културу и створимо нове српско-руске културне везе?
Без личног и саможртвеног труда свих којима су важне везе наших земаља и култура нема ништа, тим пре што је питање да ли ћемо икада дочекати систематски напредак на том пољу. Било би важно ако би руски језик био присутнији у систему образовања, као и ако би се Руси више потрудили око подстицања младих да уче њихов језик и тамо путују и школују се, тим пре што су млади људи данас отворенији за то него у моје време. Језик и популарна култура би могли највише да учине да се отворе врата сарадње и на другим нивоима. Нажалост, то не може бити постигнуто без политичке воље, и то обе земље. И то не само на декларативни и формалан начин, него са жељом да се нешто заиста уради. То данас делује прилично утопистички… али нада умире последња.
Душан Опачић – Братство
