Руски амбасадор у Србији Александар Боцан-Харченко говорио је за РИА Новости да ли је могућа национализација највећег руско-српског заједничког предузећа, Нафтне индустрије Србије (НИС), да ли ће Москва наставити да снабдева Београд гасом по најповољнијим ценама, да ли су вероватне америчке санкције против српских банака, да ли производи српског војно-индустријског комплекса завршавају у Украјини и да ли се може очекивати јачање протеста у српским градовима и нова ескалација на Косову и Метохији.
РИА Новости су овај интервју објавиле у целини тек данас, 3. јануара 2026, када су нека питања и одговори изгубили на актуелности (због брзог развоја ситуације у вези НИС-а). БРАТСТВО ипак преноси интервју у целини, јер се ради о исцрпном прегледу актуелног тренутка српско-руских односа од стране једног од најважнијих актера, а у интервјуу водећем руском медију.
– Највећа компанија у Србији и главна руски актив у тој земљи је Нафтна индустрија Србије, која је под санкцијама САД. Председник Александар Вучић изјавио је да ће, ако до 15. јануара Русија не прода свој контролни пакет акција, држава преузети контролу над компанијом. Да ли очекујете национализацију?
– Почнимо са тим датумом — 15. јануар. То је повезано са тиме да, према проценама стручњака Министарства енергетике, постоје расположиви ресурси за рад малопродајних структура НИС-а и низа других субјеката до 15. јануара. Притом хоћу да кажем да се сирова нафта не испоручује НИС-у, те је стога једина рафинерија у Панчеву затворена. Или боље речено, пребачена је у стање у којем рафинерија не ради, али је ипак у стању које омогућава њено поновно покретање када се испуне услови (Министарство финансија САД издало је у ноћи 1. јануара НИС-у дозволу за рад до 23. јануара, а рафинерија наставља са радом – прим. редакције). А услови су, наравно, обнављање испоруке нафте. Ето зато је 15. јануар. Све је то везано за веома конкретне, практичне ствари.
Сада, како је Вучић изјавио без улажења у детаље, а како је министарка енергетике шире навела у својој изјави, преговори су тренутно у току. Да, преговори су у току, могу то да потврдим. Наш приступ је, међутим, да је српско руководство открило више него што ми говоримо, али ја се и даље држим приступа и става руске стране. То нас једноставно обавезује да се придржавамо режима који смо ми и стране у преговарачком процесу договорили. Међутим, моја маленкост није учесник у том преговарачком процесу. Ја учествујем само на састанцима са Вучићем, на којима су и први заменик министра енергетике Руске Федерације Павел Сорокин и генерални директор Гаспром њефта Александар Дјуков.
Договор је био да се избегне, како кажу, у овом случају „мегафонска дипломатија“, да се избегну јавне изјаве, јер је најбоље окружење за напредовање ових преговора тишина. Заиста, преговори су, понављам, у току. Не могу рећи да брзо напредују, из једноставног разлога што су то веома сложени преговори, који укључују читав низ питања. Говоримо о великој компанији у погледу производње, продаје и географије, с обзиром на то да је НИС пословао и наставља да послује не само у Србији већ и регионално, а нафта се испоручивала преко нафтовода ЈАНАФ, и надам се да ће се наставити испорука, јер је то једина артерија која је тренутно доступна (Министарство финансија САД издало је НИС-у дозволу за рад у ноћи 1. јануара, са роком важења до 23. јануара; ЈАНАФ је обновио испоруку сирове нафте – прим. редакције).
Шта ће се десити у далекој будућности, то је друго питање. Можда ће на крају бити и додатни нафтовод, из Мађарске. Као што знате, то је такође питање проширења капацитета снабдевања Нафтне индустрије Србије и енергетског сектора Србије у целини.
Хоћу да нагласим да је за Гаспром њефт кључно да буде крајње одговоран и искусан. Најбоља опција је партнер са искуством у регионалним пословима који ће одржати функционалност компаније и ниво квалитета постигнут кроз нашу сарадњу и огромне, у почетку невероватне, напоре Гаспром групе. Мислим на почетну фазу, када смо 2008. године стекли већински удео, а Гаспром њефт је почео да се бави подизањем НИС-а из тадашњег врло незавидног стања. То се мора сачувати и то је такође веома важан део процеса преговора.
Што се тиче национализације, хоћу да нагласим да је нико у овом случају не одбацује и то се мора имати на уму. Председник Руске Федерације је о томе говорио током директне линије, одговарајући на питање о тој теми. Изјавио је да постоји споразум о сарадњи између Русије и Србије у нафтно-гасном сектору из 2008. године и да се и ми морамо придржавати овог споразума. И то је важно. Стога, неке импулсивне изјаве типа, спроведите национализацију сада и то је то – то је тешко могуће ако заправо разматрамо и разговарамо о приступу и решењу које би било у складу са духом наших односа, које би било дугорочно и генерално у складу са поменутим споразумом. Да сумирам све што сам рекао, истаћи ћу главну поенту: процес преговора је у току, нема потребе да се жури, и нико га и не пожурује са циљем што бржег решења.
И искрено се надам да ће се кроз процес преговора на крају постићи решење које задовољава интересе свих и обезбеђује стабилност тржишта и енергетску безбедност за Србију. Хоћу овде да истакнем још једну ствар: сви имају тенденцију да се фокусирају на то какво ће бити коначно решење, овакво или онакво.
Али најважније је, је сам то говорио и нашим српским колегама, да је Гаспром њефт, у сарадњи са Владом Србије и својим партнерима, обезбедио беспрекорно пословање НИС-а чак и током периода санкција. Нико није осетио ни најмањи негативан утицај, било да су то појединачни потрошачи или велики купци попут пољопривредног сектора или Ер Србије. НИС је наставио да испуњава све своје обавезе и да послује несметано, снабдевајући тржиште производима веома високог квалитета. Уверен сам да ће се то наставити све док се, наравно, не постигне решење које ће обезбедити исти ниво пословања и у будућности.
Можда ћемо се дотаћи домаће ситуације и у другим питањима. Али хоћу да управо у овом контексту нагласим једну тачку. Конкретно, ову ситуацију, где НИС, велика компанија, издржава, а српска влада пружа значајну подршку, има резерве и капацитете да то олакша. Другим речима, супротстављају се санкцијама. То показује да су, генерално, економска достигнућа Србије значајна. То је конкретан пример. Постоје статистике, постоје показатељи економског и индустријског раста, ширења инфраструктуре. Сви то знамо. Али овај конкретан пример способности да се одупремо санкцијама је веома значајан. Јер само здрав економски систем може да издржи санкције. У Русији то добро знају и одлично разумеју.
– Колика је, по Вашем мишљењу, вероватноћа да САД уведу секундарне санкције против Централне банке Србије и комерцијалних банака у вези са финансијским трансакцијама НИС-а, о чему је говориоо председник Вучић?
– У овом случају, заиста, механизам или полуге за секундарне санкције постоје. Ми то знамо; то је реалност, могућност у ширем контексту. Што се тиче ових санкција против НИС-а, то се подразумева; нема потребе да се изнова говори и понавља да је то потпуно самовољно, незаконито и потпуно неосновано. Те санкције против НИС-а су део пакета рестриктивних мера против Русије, али ми такође одлично разумемо, као и већина људи у Србији – јавно мњење разуме да су те санкције усмерене против Србије. То је суштина. Можете рећи шта год желите: „Нисмо хтели да утичемо на Србију“ и тако даље, али суштина је да су ове санкције усмерене против Србије. Секундарне санкције би једнако лако могле бити усмерене против Србије. Председник је у праву да ће оне бити тешке за Србију, наравно, пошто је то банкарски и финансијски сектор. Последице, у том случају, ако било какве рестриктивне мере утичу на тај сектор, су широке и прилично – не бих рекао „разарајуће“, али барем сложене, изазовне и тешке. Ипак, надамо се и претпостављамо да секундарне санкције неће бити уведене и да ће НИС функционисати најбоље што може у тренутним околностима.
Да поновим, он функционише добро, а што се тиче преговора, постоји комуникација са релевантним америчким агенцијама и структурама, које су обавештене о току преговора. Они се слажу да су преговори у току и прихватили су, мада бих желео да истакнем да је у овом случају то наша ствар – укључене стране. У овом случају, америчке санкције су на снази; они су обавештени; примили су к знању да су преговори у току, што нам даје разлог да верујемо да неће бити предузети никакви драстични потези или кораци. Надајмо се.
– Власти Србије су објавиле да је споразум о испоруци гаса из Русије продужен до 31. марта. Да ли смо и даље спремни да Београду обезбедимо гас под повољним условима?
– Радо ћу одговорити, јер је то стална тема у контексту наших билатералних односа, и не само стална, већ једна од најважнијих и кључних. У принципу, не разумем зашто је постојала нека нервоза. Хоћу да се вратим на оно што сам нагласио када сам говорио о пословању НИС-а у тешким условима. Из неког разлога, конкретна, реална ситуација која постоји, чињеница да те структуре нормално раде, није стављена у први план. Исто је и овде. Заиста не разумем зашто је постојала нервоза, пошто се снабдевање гасом, што је најважније, одвијало сасвим нормално, стабилно, у обиму предвиђеном уговорима и споразумима; испоруке су биле ритмичне, апсолутно беспрекорне. О томе се мало говорило, већ је изражена извесна нервоза, и говорило се о томе да руска страна, Гаспром, не жели да пређе на дугорочни уговор и да се то наводно одуговлачи. Шта мислите под тим, одуговлачи? Преговори су били у току, а ти преговори подразумевају разматрање разних питања, при чему се појављују нова с обзиром на целокупну ситуацију, која природно утиче на сва тржишта, посебно на тржиште гаса и тржиште енергије у целини. Стога је све ово разумљиво и оправдано.
Наша руска страна је увек говорила да ће бити испорука, а самим тим и уговора, јер не може бити испорука без уговора. И потписан је, уговор са повољним условима за Србију. Вероватно нема потребе ништа више говорити (о цени – прим. аут.), поготово што су то ствари које се посебно не публикују; то су комерцијалне ствари. Али понављам, услови који су тамо наведени, који се преносе из уговора у уговор, из споразума у споразум, су најповољнији с обзиром на уобичајене стандардне услове, тржиште и тренутну конјунктуру.
Што се тиче дугорочног уговора, веома добро разумемо тренутну ситуацију, која вероватно пружа више могућности за потписивање таквих краткорочних уговора, опет, с обзиром на све текуће промене. Али не видим никакве скривене мотиве иза тога – иако би се могло нагађати, могле би се видети неке намере Руске Федерације и Гаспрома – али их нема. То је једноставно реакција на вероватно прилично стабилну спољну ситуацију која постоји, то је прва ствар.
Али постоји још један аспект везан за Србију који бих желео да поменем. Иако се не ослањамо на њега, он постоји у стварности. И о којем је, узгред, говорила ових дана и министар енергетике. Сетила се тога и рекла да, на крају крајева, краткорочни уговори, могу бити више у складу са захтевима ЕУ. Подсетимо се да је Србија земља кандидат за ЕУ, да наставља процес преговора и да испуњава захтеве ЕУ у свим областима, укључујући економску и енергетску. И, можда, с обзиром на то да придруживање ЕУ остаје примарни циљ спољне политике Србије, није теоретски немогуће искључити да ће доћи до напретка и да ће Србија морати пажљивије да спроводи захтеве формулисане у Бриселу. Тај аспект такође постоји.
Полазимо од тога да је у овој фази то наше билатерално питање. Ми испоручујемо и наставићемо да испоручујемо гас Србији. И као што знамо, ове планиране и обезбеђене испоруке, које се, понављам, спроводе под најбољим могућим условима у тренутној ситуацији, значајан су фактор економског развоја Србије, одржавања на одговарајућем нивоу, а такође и развоја њене социјалне сфере.
– Да ли је могуће да ће се Русија повући из енергетског сектора Србије или значајно смањити своје присуство, с обзиром на континуирану диверзификацију извора снабдевања енергијом од стране власти земље?
– Ми никада нисмо били против повећања броја извора гаса, то је прво. Јер, природно, залажемо се за слободно тржиште и слободну конкуренцију. Наравно, може да се планира, и такве планове, природно, не осмишљава само сама Србија, већ их инспирише и Брисел. То је разумљиво, мада понављам, у овом случају нема ничег срамотног нити било чега што би се снажно супротставило нашим интересима. Наши интереси леже у наставку испорука гаса у договореним количинама. Ако желе више, само напред. Поготово што економски развој може захтевати више гаса, а постоје предвиђања такве потражње у тежим зимским условима. Душан Бајатовић, генерални директор државне компаније Србијагас, изложио је планове. А колико су ти планови одрживи и изводљиви, то је друго питање; видећемо.
Хоћу да нагласим још једну ствар: наша сарадња, присуство Русије у економији и наше шире присуство као стратешког партнера Србије, пријатељске земље, није ограничено само на снабдевање енергијом и гасом. На крају крајева, ми се крећемо ка ширем спектру економског присуства. Мислим на наше компаније које су ангажоване и које ће наставити да се ангажују, још интензивније, превазилазећи све препреке везане за санкције ЕУ и тако даље. Иако је ово свакако сложено време за нашу спољну сарадњу, те компаније раде. Понављам, спектар, палета наших економских напора и наше економске интеракције протеже се далеко изван енергетике.
– Заседање Међувладине комисије за економску, научно-техничку сарадњу Русије и Србије, заказано за новембар, није одржано. Шта мислите који су разлози? Да ли постоји процена када би се тај састанак могао одржати?
– Заседања међувладиних комисија су неопходна за трговински промет и за стимулисање других области активности наших компанија. То увек пружа снажан, опипљив подстицај, под условом да су испуњени сви повољни услови и да су припреме завршене. У овом случају, одлагање је у потпуности последица, рекао бих, организационих и техничких проблема. То не значи да ни Русија ни Србија одустају од међувладине комисије, кључног фактора и институције за сарадњу. Наши копредседавајући (руски министар економског развоја Максим Решетњиков и српски министар без портфеља задужен за међународну економску сарадњу Ненад Поповић – прим. ред.) активно је одржавају.
Да, састанак међувладине комисије је одложен, али је било неколико састанака копредседавајућих, прилично детаљних, који су, иако можда не сасвим свеобухватни, значајно надокнадили кашњење и омогућили да се наставе припреме за сам састанак. Мислим да ће се он природно одржати следеће године, и надам се да ће то бити ускоро, иако датуми још нису одређени. Тешко је рећи јер ту има много учесника.
Желео бих да нагласим да се рад у оквиру радних група и њихови састанци настављају. Другим речима, цео механизам МВК функционише, ради. И што је најважније, искрено се надамо да ће за заседање, читава серија, или чак пакет, докумената бити припремљен за потписивање овог месеца. Ти документи су још увек у припреми; наравно, све ће бити објављено уочи заседања – документи су економске природе, наравно.
– Можемо ли говорити о неком повећању трговинске размене?
– Сада треба да погледамо најновију статистику, па да погледамо ову годину у целини. Ако је и било неког, можда, незнатног пораста у последњој фази. Ова година пре тога није била баш добра, искрено, резултати су показали. И наша позиција би такође могла бити боља у нашој укупној економској сарадњи и трговини са Србијом. Али то је због тешких услова, спољних и санкција земаља ЕУ; оне окружују Србију и нема начина да се то избегне, и тешких финансијских услова наше економске интеракције. Али ми ћемо их превазићи, јер је важно да све функционише чак и у овим околностима, а пројекти остају. Тражимо нова решења, нијансе, нове услове и облике реализације пројеката који би најбоље одговарали садашњим условима.
– Да ли је настављена војнотехничка сарадња између Русије и Србије?
– Настављамо то, настављамо. То се наставља и развија.
– Баш као и стратешки инфраструктурни пројекти са Руским железницама и Росатомом, који су раније више пута помињани?
Исто важи и за Руске железнице и Росатом. Тренутно нема продора или преломних акција, и сви разумемо разлоге за то. Истовремено, рад и активности се настављају. Када кажем да су одређени пројекти раније осмишљени, договорени и усвојени, они се сада дорађују и интегришу у садашњу реалност. Али најважније је да ни у једној од поменутих области српска страна није одустала или напустила споразуме који су раније постигнути. Можемо нешто да урадимо, и надам се да ћемо то учинити у блиској будућности. Или, ако ствари не буду ишле како треба у блиској будућности, у сваком случају, споразуми – а било их је много пре 2022. године – остаће као основа за напредак касније, када услови постану повољнији.
– Да ли се може рећи да су финансијске трансакције са Руском Федерацијом отежане због везе између српских банака и европских банака и да ли је то један од разлога?
– Оне су заиста отежане; то није као последња ситуација (први талас западних санкција – прим. ред.), када нико о томе није ни размишљао. Али наше везе се одржавају.
– Да ли је питање појављивања српског оружја у украјинским оружаним снагама и даље актуелно?
– Актуелно је у смислу да захтева сталну пажњу са обе стране, наше и српске. Што се тиче пажње Србије, председник је више пута говорио о томе, и о свом личном надзору, укључујући и на највишем нивоу, током сусрета са нашим председником у Кини и у телефонским разговорима. Дакле, то је охрабрујуће. Тема је, наравно, из било које перспективе, укључујући и војно-техничку, изузетно сложена и изазива забринутост. И уопште на људском плану и у светлу позитивних аспеката нашег пријатељства, веза и сарадње са Србијом, између наших народа.
Али то је ситуација која се догодила, морам да кажем, догодила се. И заиста се надам да је могуће говорити у прошлом времену. То свакако баца сенку и веома је болно у том погледу. Али бар нема никаквих манифестација, никаквих знакова да партнери Србије настављају да то пребацују у Украјину; бар ја не знам за такве ствари, такве чињенице.
То приписујем чињеници да сада постоји више контрола, више ограничења, док, наравно, српски војноиндустријски комплекс, њена одбрамбена индустрија, и даље ради. То је значајан део српског индустријског комплекса, који се развија и модернизује, и природно, наставиће да послује и тежи извозу, што је разумљиво, јер је потребна зарада. Али је важан селективан приступ партнерима и примаоцима тог оружја. Искрено се надамо да ће нам сви тешки разговори у вези ситуације која је била омогућити, и већ су нам омогућили, да је превазиђемо и достигнемо стање које ће потпуно уклонити забринутост.
– Протестни покрет у Србији је замро у новембру–децембру, није било већих акција. Како бисте окарактерисали тренутну ситуацију са протестима у Србији?
– Слажем се да је, можда, ако погледамо скорашњи период, пад интензитета ових протеста очигледан – то је прво. Али бих такође желео да додам, као другу тачку, да ми то још увек не даје основа да кажем да се протестни покрет исцрпео, да је изгубио снагу и да не треба очекивати нове таласе. Објаснићу. Овај протестни покрет има низ саставних компоненти, о чему смо више пута говорили. Постоје унутрашњи фактори, неки учесници који су се придружили протестима незадовољни су одређеним аспектима, својим животним условима и тако даље. Постоје људи који све снажно преживљавају. Подсећам да су протести почели трагедијом у Новом Саду.
Али велики део овог протестног покрета, његова организација, његово покретање и одржавање његовог интензитета – а било је тренутака када се могло говорити о веома великим размерама – повезани су са спољном подршком. Да, то је једна од варијанти, рецимо то слободно, за промоцију обојене револуције у Србији, о којој смо, колико се сећам, такође разговарали, са циљем промене власти, смене конкретних људи на власти и председника Вучића. Уз сву своју приврженост европским интеграцијама и одржавању тог стратешког циља, он има веома специфичан, независан приступ заснован на очувању суверенитета Србије. Конкретније, он одбија да испуни два главна услова ЕУ: признање Косова и придруживање и подршка антируским санкцијама.
Сви захтеви ЕУ у Бриселу, са њиховим бројним стандардима, поштовањем прописа и интеграцијом у евросистем, сада су цинично и једноставно сведени на та два захтева. А постизање договора, као што сада разумеју и разумели су раније када је тај покрет покренут, да је постизање договора овде тешко, у Србији је немогуће. Али притисак се може одржати, и они то чине, допуњујући га притиском изнутра. Зато сам из тог разлога резервисао своје мишљење у вези са прогнозом, изражавајући наду да ће следећа година бити стабилнија и мирнија на домаћем плану за Србију. Међутим, ипак признајем да би пораст протестног покрета могао бити инспирисан, подржан и финансиран споља. И то се мора имати на уму; не може се одбацити. Штавише, они су најавили нове демонстрације 28. децембра, да видимо као ће то проћи. То ће нам такође омогућити да извучемо неке закључке, барем за блиску будућност.
– Какав исход очекујете од ванредних избора у самопроглашеној Републици Косово 28. децембра? Да ли је могућа ескалација тензија у региону?
– Не мислим да ће ти парламентарни избори довести до било чега, до било каквих значајних промена. Мислим на фундаменталну промену става Приштине према Србима који живе на Косову, а посебно онима који живе на северу Косова. Тај притисак – то је у ствари, непријављено, пузеће етничко чишћење. Другим речима, истискивање Срба са Косова, стварање неподношљивих животних услова за њих. И све се то дешава – нећемо овде улазити у детаље – али то освајање северног Косова од стране Приштине се дешавало и дешава се, и, нажалост, морамо претпоставити да ће се наставити.
Чињеница да Запад — САД и ЕУ — показују извесно незадовољство такозваним премијером Куртијем, његовом неспособношћу да преговара, његовим потешкоћама у покушајима и жељама Запада да га дисциплинује и његовим неконтролисаним понашањем — не мења ситуацију, или барем суштину ствари. Наравно, Запад би вероватно више волео да у Приштини, на власти, има мање оштру, попустљивију особу. Али ипак, особу која ће наставити горепоменуту линију.
Или мисле да би то незадовољство требало мало да обузда Куртија, у случају да он на крају дође на чело владе након избора, а његова странка или освоји већину, имајући прилику да формира владу, или окупи коалицију у којој ће играти водећу улогу.
Закључно, хоћу да кажем да не очекујемо никакве продоре. Претпостављам да тензије могу и вероватно ће ескалирати у српском делу Косова. Притисак на Србе ће се наставити. И у овој фази, једина стварна, конкретна и делотворна прилика за то је појачан надзор и мере Савета безбедности УН, имајући у виду да српско питање остаје на дневном реду Савета безбедности.
Истовремено, активан рад мисије УН на Косову, у којој се сада мења руководилац, наравно да је важан. Ово је прелазни период, али бисмо веома желели, и спремни смо да учинимо све што можемо, да мисија остане активна, ефикасна и да заиста постане још утицајнији фактор на Косову и Метохији. То је кључно, и улога Савета безбедности је кључна, а јасно је да су сви покушаји ЕУ да посредује били осуђени на неуспех.
Јер неко ко је признао независност Косова, супротно међународном праву и Резолуцији 1244 Савета безбедности УН, не може бити посредник за нормализацију, „поштени брокер“, како воле да кажу, између Београда и Приштине. Стога су преговори који се воде под покровитељством ЕУ о овом питању потпуно неефикасни и бесплодни. Не очекујем да ће ишта дати, али једини прави пут ка повратку пуноправном решењу и поштовању Резолуције 1244 лежи у раду Савета безбедности УН.
