БРАТСТВО преноси у целини колумну – студију секретара Савета безбедности Руске Федерације Сергеја Шојгуа за лист Известија, која садржи најновији пресек теорије и праксе „обојених револуција“, који је у поседу руских безбедносних служби. У тексту, који је изазвао велику пажњу јавности, пример Србије, који се више пута помиње, има посебан значај.
Секретар Савета безбедности Русије Сергеј Шојгу разматра како западни владајући кругови активно користе технологије „обојених револуција“ за унапређење својих геополитичких интереса.
У својој суштини, „обојене револуције“, које су у првој четвртини 21. века значајно измениле и настављају да мењају равнотежу снага на карти света, представљају скуп споља координисаних акција усмерених на смену неугодних политичких режима и десуверенизацију читавих држава без директне употребе оружане силе. Такве технологије и инструменте Запад стално развија и прилагођава савременим реалностима.
Важно је разумети да се „обојена револуција“ може реализовати само у земљама које су демократске по западним мерилима, у којима опозиција ужива све погодности такозваног отвореног друштва. Такав преврат је завршна фаза, логични завршетак деструктивног сценарија покренутог из иностранства, који претпоставља претходно стварање услова и претпоставки неопходних за промену власти.
Пракса показује да се сценарији „обојених револуција“ праве по стандардном обрасцу, који укључује три главне фазе.
У првој (припремној) фази формира се инфраструктура и организација будућег протестног покрета. Трајање – од неколико месеци до 3-5 година.
У другој (активној) фази, организују се координирани антивладини протести, са превођењем ситуације у стање неповратног конфликта. Масовне акције грађанске непослушности, уз заузимање административних зграда, имају за циљ да приморају актуелну власт на оставку. Трајање – од неколико недеља до 2-3 године.
У трећој (завршној) фази, победничка опозиција гради нову вертикалу управљања државом и привредом и решава питање међународног признања своје власти.
Главни циљ иницијатора „обојене револуције“ у првој фази је да изазову масовно друштвено незадовољство поступцима власти. Користе се савремене ПР технологије, које стимулишу раст антивладиних расположења и у целини кризу поверења у институције.
Пример је ескалација антивладиних протеста 2025–2026. у Србији, завичају једне од првих савремених „обојених револуција“. Иако још нису довели до смене власти у Београду, ти протести носе сва обележја припрема „обојене револуције“, укључујући и слична сценарију украјинског Евромајдана 2014. године.
Подједнако важан услов за припрему смене власти у циљаној земљи јесте неговање и консолидација опозиционо настројене елите која поседује материјалне, организационе и информативне ресурсе. Та елита је уско повезана са спољним менторима путем стављања под њихову контролу финансијских актива у иностранству. Мора се истаћи да успех таквих акција није гарантован. Без обзира на значајне напоре САД, Британије и Пољске у неговању прозападне елиту за спровођење „обојене револуције“ у Белорусији 2020. године, покушај државног преврата је блокиран одлучним мерама председника Александра Лукашенка.
Западњаци посебну пажњу посвећују васпитавању активиста и лидера јавног мњења, способних да покрену масовне протесте под изговором угњетавања или кршења права по етничкој, верској или другој основи. Предност се даје харизматичним опозиционарима који нису директно повезани са Западом. Ту спадају активисти протеста у Хонг Конгу 2014. године Џошуа Вонг и Бени Тај; координатор “Студентског покрета против дискриминације” у Бангладешу 2024. године Нахик Ислам; лидери Свеиндонежанског студентског извршног комитета Музамил Ихсан и “Индонежанске студентске лиге за демократију” Тегар Афријансјах 2025. године.
Паралелно се стварају се ефикасни механизми комуникације, неопходни за мобилизацију и управљање масама, као и за манипулацију јавним мњењем. Широко се користе ширење лажних вести преко споља контролисаних медија и друштвених мрежа за дискредитацију власти (првенствено кроз оптужбе за корупцију) и за стварање код становништва лажног осећаја неправде и забринутости.
Таква пракса је широко коришћена у организацији протеста у Јерменији 2018. године са циљем свргавања председника Сержа Саргсјана, у покушајима дискредитације руководства Србије и Републике Српске Босне и Херцеговине, као и после резултата парламентарних избора у Грузији 2024. године и током предизборне кампање у Мађарској од фебруара до априла 2026. године.
Остварењу планова организатора „обојених револуција“ погодују тешкоће и грешке руководства земаља циљаних земаља. О Озбиљну претњу стабилности и суверенитету таквих држава представља заоштравање наслеђених социјално-економских проблема, који изазивају пад животног стандарда, раст тензија у друштву, етно-конфесионалне и демографске неравнотеже.
Као последица, до експлозија друштвеног незадовољства могу довести крупни инциденти у областима здравства, образовања, омладинске политике и на тржишту рада. То се најјасније показало током масовних антивладиних протеста у Мароку у септембру 2025. године после смрти жена на порођају у болници у Агадиру, и протеста у Перуу у септембру 2025. године услед пораста криминала.
До губитка ауторитета руководства земље међу становништвом такође доводе нетранспарентност и затвореност политичког система, корупцијом у владајућим структурама, неефикасност правосудних и полицијских органа, као и развој ауторитарних тенденција унутар владајуће елите (укључујући постојање кланова и непотизма). Такви негативни процеси су забележени, на пример, у Хонг Конгу пре и током “кишобран револуције” 2014. године, као и током пуча у Бенину у децембру 2025. године.
Слабљење централне власти доводи до губитка контроле над снагама безбедности, медијима, пословном заједницом и институцијама цивилног друштва, што провоцира опасну протестну активност. То су показали Евромајдан у Украјини 2014. године и догађаји у Казахстану у јануару 2022. године.
Истовремено, важно је узети у обзир да, уз сав значај унутрашњих изазова стабилности циљаних земаља, спољне силе остају кључни организатори „обојених револуција“. Међу инструментима које оне користе, посебно важну улогу играју западне невладине организације – фондације, аналитички центри, волонтерски покрети, верске заједнице и секте. Такве структуре „меке моћи“ су организационо и финансијски повезане са министарствима спољних послова и обавештајним службама САД и њихових савезника. Само у Србији, за последњих десет година њихов број се удвостручио, достигавши 38.000.
Невладине организације су задужене од стране својих страних ментора да прате и дестабилизују домаћу политичку ситуацију, развијају стратегије притиска на власт, стварају такозвану информациону буку, регрутују и обучавају учеснике протестног покрета, интерагују са опозицијом и прозападним организацијама цивилног друштва, прикупљају и дистрибуирају финансијска средства и координирају протестне акције.
Уз активну улогу невладиних организација, свака „обојена револуција“ развија своју јавности привлачну визуелну пропаганду и системе симбола, укључујући универзалне знакове, гестове и боје (нпр. „плишана револуција“ у Јерменији, знак „Крвава рука“ и поклич „Пумпај!“ током протеста у Србији).
Треба истаћи да покретање „обојене револуције“ прати значајно повећање спољне финансијске и организационе подршке невладиним организацијама, опозиционим медијима, блогерима и лидерима протестног покрета. Западни амбасадори и емисари лично присуствују њиховим акцијама, делујући не као посредници већ као заштитници противника власти.
Обележја почетка „обојене револуције“ су координирани масовни протести у већим градовима и раст спољног притиска на лидере државе са захтевима за уступке опозицији и подношење оставке. Информативни притисак на власт се радикализује, усмерава на њену дехуманизацију и демонизацију ради моралног оправдања насиља над представницима владајућег режима. Шире се директни позиви за његову смену.
Као окидаче за ескалацију антивладиних протеста, њихови наручиоци бирају догађаје високог профила, често трагичне природе. Они се најчешће везују за исход избора (догађаји у Бангладешу у августу 2024), наглим погоршањем социјално-економске кризе (протести у Перуу у септембру-октобру 2025) и корупцијским скандалима (нереди у Непалу у септембру 2025).
Чин самоспаљивања у Тунису у децембру 2010. године, извршен у знак протеста против насиља органа реда, корупције и неактивности званичника, послужио је као окидач за „револуцију јасмина“ у тој земљи и провоцирао је догађаје „Арапског пролећа“ у афричким и блискоисточним земљама (Алжир, Египат, Мароко, Мауританија, Јордан, Судан и Оман).
За одржање „улице“ у оквирима њиховог плана, организатори „обојених револуција“ широко користе методе психолошког утицаја на учеснике протеста. Не устежу се од фалсификовања догађаја, укључујући инсценирање режираних епизода које западни медији затим представљају као манифестацију жеље народа да се ослободи од актуелног режима. Упечатљив пример таквог театра био је украјински Евромајдан 2014. године.
Маркер почетка активне фазе, који дозвољава да разликујемо овај догађај од друштвених протеста (класичних револуција), је јачање координираног политичко-дипломатског (уцене, претње) и финансијско-економског (санкције, ембарго, блокаде) притиска на циљану земљу. Нагло расте интензитет информативно-пропагандних и дезинформационих кампања, у које се директно укључују водећи страни политичари и лидери земаља-организатора.
Важно је узети у обзир да у случајевима када власт покаже своју способност да обузда масовне протесте или организује дијалог са становништвом, наручиоци „обојених револуција“ прибегавају директној и неограниченој употреби насиља, све до ангажовања терористичких и сепаратистичких групација које спонзорише Запад, ради дестабилизације унутрашње политичке ситуације и свргавања неугодног руководства циљаних земаља.
Треба посебно подвући да се поменуте шеме и инструменти за смену политичких режима стално допуњавају усавршеним методама утицаја. У последње време све се чешће примећује комбинација насилних метода деловања са модерним ИТ технологијама. То је у великој мери последица спровођења поставки Трампове администрације за промоцију принципа „мир помоћу силе“, укључујући и средствима хибридног рата.
Конкретно, ради повећања ефективности управљања протестним покретима, њихови спољни ментори све више користе као средства комуникације друштвене мреже и апликације за размену порука — посебно Јутјуб, Инстаграм, Телеграм, Сигнал и друге дигиталне платформе. Активисти протеста користе средства некомпромитујуће везе (непријављене мобилне телефоне за једнократну употребу, сателитски систем Старлинк). Масовно тестирање савремених ИТ технологија забележено је током антивладиних протеста у Словачкој (јануар 2025), Турској (март 2025), Непалу (септембар 2025) и Србији (од маја 2025. до данас).
Дигитална средства за манипулацију јавним мњењем и организовање антивладиних протеста широко се користе против власти Русији пријатељских афричких држава, укључујући Буркину Фасо, Мали, Нигер, Републику Конго и низ других.
Важно је имати у виду да наручиоци смене режима виде значајан потенцијал у коришћењу технологија вештачке интелигенције. Очекује се да ће уз помоћ њих бити обезбеђена обрада великих масива података о ситуацији у циљаним земљама, проналажење рањивости представника владајућих елита и развој детаљних сценарија спољне интервенције. Посебну пажњу привлачи могућност откривања, са ослонцем на ВИ, личних и пословних веза, политичких преференција и психолошких особености корисника у циљу спровођења циљаних информационих кампања према одређеним групама становништва.
Такође пажњу изазива тежња спољних ментора „обојених револуција“ да темељније прикрију своје учешће у њиховој организацији. У том циљу, финансирање опозиционих активиста се све више остварује помоћу офшор компанија, криптовалуте или организација регистрованих као хуманитарне или верске. Активно се користе криптовалуте као што су Bitcoin, Monero, Etherium, USDT и друге.
Сем тога, доведени од стране Запада на власт „обојени“ режими се наводе да пружају материјалну и другу помоћ „истомишљеницима“, као у случају садејства украјинских обавештајних служби мађарској Странци поштовања и слободе (Тиса) преко Ошчадбанке и уцењивањем Будимпеште око права етничких Мађара у Закарпатју.
Сумирајући изложено, важно је нагласити да Запад, независно од корекција које се уносе у политику, сматра употребу „меке силе“ као средство за постизање колосалних геополитичких плодова уз релативно мали трошак. Временски оквир за постизање тих циљева се скраћује на само неколико година, а шаблонски методи дестабилизације друштвеног окружења поједностављују рад, чинећи „обојене револуције“ пожељним за западне политичке технологе.
Стога, благовремено откривање претњи националним интересима Русије, њених савезника и партнера услед покушаја остваривања „обојених револуција“ не губи актуелност. Пошто са сваком новом реализованом или нереализованом „револуцијом“, њени механизми, постају све софистициранији, ниједна држава, независно какав има политички режим, културну или верску специфичност, није заштићена од „обојене“ претње.
С тим у вези, обезбеђивање суверенитета и унутрашње стабилности Русије и њој пријатељских држава захтева систематско праћење динамике таквих изазова и благовремену разраду метода реаговања. Позитиван ефекат, сматрамо, дало би успостављање континуиране размене искуства између заинтересованих земаља у отклањању таквих претњи.
Превео: В.К.
