Интервју директора Другог европског департмана Министарства спољних послова Русије Јурија Пилипсона новинској агенцији ТАСС, 21. децембра 2025.
Шеф дипломатске службе ЕУ Каја Калас изјавила је да би Албанија, Молдавија, Украјина и Црна Гора могле да ступе у ЕУ до 2030. године. Колико је реалан тај сценарио за сва четири кандидата? И да ли наведене временске оквире за приступање ЕУ треба схватити озбиљно, с обзиром на недавни корупцијски скандал који је избио у Кијеву?
Такве пројекције немају везе са стварном ситуацијом у земљама кандидатима за чланство у ЕУ. Процес европских интеграција је одавно безнадежно политизован и тешко предвидљив. Убрзани напредак појединих кандидата вођен је искључиво политичким мотивима, а не успехом домаћих реформи „у складу са европским стандардима“. Критеријум остаје степен у ком се кандидати придржавају смерница Брисела, а од недавно и степен њихове активности у промоцији антируског курса. То се односи на све поменуте државе.
Што се тиче великодушних обећања кијевском режиму, ЕУ је спремна да обећа све у настојању да ратује против Русије – туђим рукама „до последњег Украјинца“.
Руски амбасадор у Бугарској Елеонора Митрофанова је објавила намере НАТО-а да изгради нову војну базу у Бугарској. Како наша земља оцењује такве планове и какве претње би они могли створити? Каква ће бити реакција Москве ако изградња почне?
С обзиром на агресивну политику НАТО и позиве у његовим редовима да се припреме за војни сукоб са Руском Федерацијом, ми не можемо игнорисати гомилање снага и средстава алијансе, као и ширење њене инфраструктуре близу наших граница, укључујући и у Бугарској.
Наравно, Русија је способна да одговори на било какве претње војно-техничким мерама. То је недавно јасно поновио председник Русије Владимир Путин. Истовремено, руско руководство преферира политичке и дипломатске методе за решавање проблема. Задржавамо конструктиван приступ и држимо канале за дијалог отвореним – нажалост, до сада без жељеног реципроцитета.
Подсећања ради, важећи Уговор о пријатељским односима и сарадњи између Руске Федерације и Републике Бугарске (потписан 1992. године) садржи заједничко разумевање потребе искључивања рата из међународних односа, као и претње или употребе силе као средства за решавање спорова између држава. Такође говори да се морају уложити напори да се наоружање и оружане снаге у Европи смање на најнижи могући ниво. Стране се обавезују да спрече да се њихова територија користи за оружани напад или друге насилне акције против друге уговорне стране.
Званична Софија је ове обавезе предала забораву. Бугарска је, нажалост, постала један од највећих плацдарма на источном крилу НАТО у контексту припрема за сукоб са Русијом. Наравно, то са собом носи ризике за оне који дају своју територију за војне припреме.
Разумемо да је ову политику Бугарској у великој мери наметнуо Запад преко кругова под својом контролом, јер је из перспективе бугарских националних интереса апсурдно гледати на Русију „преко нишана“. Сви знају да наша земља никада није имала, нити може икада имати, планове да нападне Бугарску. Руски војници су два пута крочили на бугарско тло у племенитим мисијама ослобођења – током Руско-турског рата 1877-1878. и у завршној фази Другог светског рата. Ти судбоносни догађаји дефинисали су изузетно пријатељску, чак би се могло рећи и братску, природу билатералних односа током многих деценија. Сада нам је, међутим, Софија добровољно окренула леђа, изгубивши некадашње предности својих блиских, посебних веза са Русијом.
Обични Бугари памте историју, углавном трезвено процењују ситуацију и далеко су од жеље да виде своју земљу претворену у државу на првој линији фронта. Патриотске снаге све више протестују против ове владине политике. Стога остајемо донекле оптимистични и надамо се да ће превладати здрав разум и љубав према слободи својствени бугарском народу.
Како Москва оцењује спољну политику изабраног председника Републике Српске Синише Карана? Како бисте генерално оценили ситуацију у БиХ после недавних избора у српском ентитету?
Сами по себи, превремени избори председника Републике Српске (РС), одржани 23. новембра, били су резултат кампање покренуте под притиском западних земаља да се незаконито уклони са власти лидер Срба у Босни и Херцеговини (БиХ) Милорад Додик. Упркос наметнутој логици, Милорад Додик је донео одговорну одлуку – добровољно је поднео оставку како би спречио даљу дестабилизацију ситуације у Републици Српској и БиХ у целини.
Избор новог шефа Републике Српске протекао је мирно и спокојно, у демократској атмосфери. Представници Русије су учествовали као посматрачи. Нису нађена озбиљнија нарушавања. Грађани Републике Српске су направили свој избор – победа Синише Карана, блиског саборца Милорада Додика, показује подршку бирачког тела политичкој линији иза које стоји патриотска коалиција. Како је Синиша Каран изјавио одмах након избора, континуитет тог курса, укључујући и развој вишестране сарадње са Руском Федерацијом, биће одржан.
Москва високо цени пријатељски карактер наших односа са Републиком Српском и спремна је на сарадњу у најширем спектру области.
Лист „Катимерини“, позивајући се на високо рангиране изворе, објавио је да САД врше притисак на Грчку да објави своје учешће у иницијативи Prioritised Ukraine Requirements List (PURL), која предвиђа да европске земље купују америчко оружје за Кијев. Почетком октобра, тај лист је тврдио да НАТО врши притисак на Атину да повећа војну подршку Украјини, укључујући испоруком француских борбених авиона „Мираж“. Да ли руска страна има информације о том питању? Да ли је „увртање руку“ постало главна политика ЕУ на Балкану?
Од самог почетка специјалне војне операције, Атина активно помаже кијевском режиму оружјем и муницијом. Посебно циничан аспект ситуације је то што украјинске оружане снаге користе цео тај арсенал против цивила у Донбасу, Запорошкој и Херсонској области, Криму и другим јужним регионима наше земље, где од давнина живи велика грчка заједница. Грчко руководство то одлично зна.
Колико нам је познато, Атина се ових дана придружила иницијативи PURL за куповину америчког оружја за украјинске оружане снаге од стране европских земаља, иако су Грци раније оклевале да то учине. Нема сумње да су њихови „старији другови“ упорно указивали на тај „пропуст“ и на крају постигли свој циљ. Сви знају да Кијев стално врши притисак на грчко руководство да им пребаци високо ефикасне системе противваздушне одбране руске и совјетске производње — без обзира одбрамбену способност саме Грчке.
Све ово јасно илуструје неолиберални тоталитаризам који влада у Европској унији. Епоха униполарног светског поретка неповратно одлази у прошлост, али западни табор очајнички покушава да одржи своју хегемонију, која захтева строгу унутарблоковску дисциплину и де факто одрицање од националног суверенитета чак и у критичним областима као што су одбрана и безбедност.
Значајно је да грчко становништво, благо речено, не дели тај приступ. Према анкети коју је наручио тај исти лист, Катимерини, у јулу ове године, 72% испитаника сматра да је Атина требало да заузме неутралан став у украјинском сукобу.
Пре годину дана, Европска унија је потписала споразум о партнерству у безбедности и одбрани са Северном Македонијом, истичући да сукоб у Украјини показује „изузетан значај јединства и блиске сарадње унутар ЕУ и са њеним најближим партнерима“. Како Москва оцењује политику ЕУ на Балкану? Да ли се она заснива на принципу „пријатељства против Русије“?
Односи унутар западног табора тешко се могу назвати пријатељством. Пре је то модел безусловне потчињености, који ЕУ користи да би проширила своју сферу утицаја на Балкану. Приметно је да овај принцип има фаталан утицај на фундаменталне националне интересе циљаних држава. Брисел их једноставно игнорише, тежећи ка својим конјуктурним циљевима.
Јединство против наше земље је већ дуги низ година кључна политичка порука у раду европске бирократије са регионалним престоницама, укључујући Скопље. Нисмо видели никакве знаке промене у приступу ЕУ у тој области.
Јачање одбрамбене способности ЕУ и питање уласка Украјине у ЕУ, према извештајима медија, постаће приоритетне области за Савет ЕУ под кипарским председавањем од 1. јануара 2026. године. Каква су очекивања Москве од кипарског председавања? Да ли треба следеће године да очекујемо већу попустљивост европских партнера и конструктивну разраду мировног плана за Украјину?
У односима са Републиком Кипар, морамо узети у обзир њено урањање у конфронтациони курс ЕУ против наше земље од почетка специјалне војне операције 2022. године. Као део општег приступа ЕУ, кипарски лидери редовно обећавају наставак финансијске и војне помоћи кијевском режиму и позивају на повећање одбрамбеног потенцијала ЕУ под изговором наводне „руске претње“. Такође смо приметили раније изражену спремност Никозије да учествује у сваком удружењу створеном ради „осигурања безбедности и стабилности у Украјини“. Наравно, сви напади на руске интересе нису и неће проћи без адекватне процене и одговора.
Што се тиче мировног плана за Украјину, као што је познато, консултације између Русије и САД се настављају — у духу сагласности, постигнутих на састанку председника две земље на Аљасци. Сада је јасно да „партија рата“ у Европи покушава да омета мир, гурајући Зеленског на све могуће начине да настави оно што су у суштини самоубилачке војне акције. Европска унија је водила сличан субверзивни курс у контексту Минских споразума 2014-2015. и на почетку руско-украјинских преговора у Истанбулу 2022. године. Тако је ЕУ изашла из реда конструктивних учесника у процесу решавања и, опседнута русофобијом и припремама за „велики рат“, није способна да се врати у тај круг.
Румунски парламент је одобрио обновљену Националну стратегију одбране за 2025-2030. У свом коментару стратегије, румунски председник Никушор Дан је приметио некакав хибридни рат, који, по његовом мишљењу, Русија тобоже „води против Румуније и против многих европских земаља“. Међу претњама је поменуо „могуће ширење сукоба у Украјини на подручја суседна Румунији“ и шпијунажу. Како се у Москви може прокоментарисати овај документ и алармистичка расположења у Букурешту?
Национална стратегија одбране усвојена у Румунији у новембру ове године је још један пример кратковиде политике садашњег букурештанског руководства, које признаје да не жели да објективно сагледа ствари и ефикасно програмира дугорочну конфронтацију са нашом земљом.
У стварности, претња националној безбедности Румуније није Русија, како се тврди у поменутом документу, већ повођење Букурешта за агресивним и авантуристичким курсом ЕУ и НАТО, чије је руководство, заузврат, због сопствених себичних интереса, спремно да доведе свет на ивицу Трећег светског рата. Тешко да ти људи разумеју право значење такве мрачне перспективе.
Што се тиче поменуте националне стратегије, она је више скуп измишљотина осмишљених да окриве Русију за погоршање социјално-економске ситуације у Румунији и да оправдају повећање војних издатака у очима сопствених грађана, који, заузврат, сумњају да се значајан део средстава издвојених „за одбрану“, као што се често дешава, не користи за своју намену.
Председник Србије Александар Вучић је раније изјавио да је Србија спремна да продаје муницију Европи, чак и ако ће она да је пребаци у Украјину. Притом, у Москви је српска страна више пута уверавала у савесну контролу извоза муниције. Колико су стабилни пријатељски односи између Москве и Београда у условима пресинга ЕУ? Да ли Запад и даље разматра планове за организовање „Мајдана“ у Србији, на које је руска Спољна обавештајна служба упозорила у септембру?
Србија је за Русију несумњиво и објективно стратешки партнер.
Односи са том земљом се развијају данас у сложеним условима, под сталним деструктивним притиском Запада, који је себи поставио циљ да свим средствима забије клин у нашу билатералну сарадњу и да сруши поверење и узајамно разумевање. Ипак, наш дијалог са Београдом остаје отворен и конструктиван. опредељени смо да заједничким напорима превазилазимо тешкоће које су вештачки створили они који нам не желе добро.
Забрана коју су српске власти увеле на извоз муниције сумњивим партнерима остаје на снази, упркос сталним покушајима непоштених клијената да је заобиђу. Ценимо принципијелан став српског руководства у том погледу. Пажљиво пратимо ситуацију и пружамо савете ако је потребно.
У целини, интензиван рад на много планова са нашим српским колегама се наставља чак и у садашњим, често ванредним, “санкционим” условима. Постоје велики пројекти у области високих технологија, дигитализације, ИТ-а и пољопривреда. Посвећени смо постизању резултата у економији и социјалној сфери.
Наравно, одржавају се и политички контакти. Председници Владимир Путин и Александар Вучић састали су се два пута ове године, постоје разгранате везе између министарстава и агенција, тесно сарађују парламентарци. Русија постојано пружа Србији снажну подршку у очувању суверенитета и територијалног интегритета у вези са Косовом, ослањајући се на Резолуцију 1244 Савета безбедности УН.
Примећујемо покушаје ескалације тензија у Србији, по добро познатим приручницима за „обојене револуције“. Међутим, унутрашња политичка ситуација је чврсто под контролом руководства земље, а уличне протестне активности се постепено преводе у раван политичког дијалога.
Подржавамо суверени и независни курс Србије, који одговара њеним националним интересима.
Словенија је преузела председавање Саветом безбедности УН на месец дана 1. децембра, смењујући Сијера Леоне. Каква су очекивања Русије од председавања Словеније?
Спољнополитички курс словеначке владе, као што је познато, обликован је по западном шаблону, који се, у односу на кључна међународна питања, суштински разликује од руског приступа и прожет је конфронтацијом. Енергична подршка Љубљане неонацистичком режиму у Кијеву, а на тој основи и другим, укључујући и крајње опасним за европску и глобалну стабилност антируским плановима ЕУ и НАТО, довели су до тога да се наши иначе успешни билатерални односи срозају на најнижу тачку у историји. Политички дијалог је замрзнут, дипломатски контакти су минимални, а трговинске, економске, културне и хуманитарне везе постепено деградирају.
Што се тиче интеракције унутар УН, форума створеног за одржавање мира и међународне безбедности и промоцију сарадње између држава, очекујемо да Љубљана, као нестална чланица Савета безбедности УН, бар покуша да се придржава циљева и принципа Повеље УН и међународног права. Надамо се да уверавања словеначких дипломата о веома одговорној мисији и њихова намера да промовишу поверење међу државама чланицама Савета безбедности неће остати само реторика.
Турска је одлучно саопштила украјинским безбедносним службама да су напади на бродове у Црном мору неприхватљиви. Међутим, упозорење Анкаре украјинска страна је игнорисала. Да ли се поступци Кијева могу сматрати намерним покушајем да се поремете посреднички напори Турске и да се анулира преговарачки процес у Истанбулу?
Руска страна је недвосмислено класификовала нападе украјинских дронова и беспилотних чамаца на трговачке бродове у Црном мору као пиратерију.
Прво, периодични напади украјинских оружаних снага на енергетску и лучку инфраструктуру не само да штете економским интересима земаља Црног мора, већ и ремете глобална енергетска тржишта.
Друго, безбедност цивилног поморства мора бити у потпуности осигурана. Знамо да турска страна придаје велики значај овом аспекту. Изгледи за нормализацију поморског саобраћаја у Црном мору директно зависе од спремности Кијева да мирно реши постојеће противречности, од његовог одустајања од ескалације насиља у Црном мору и признања потребе за стварањем жељене атмосфере за дијалог у принципу. То, као што знамо, тренутно тешко иде.
Треће, упади кијевског режима у Црно море очигледно су усмерени на ометање мукотрпног рада на обострано прихватљивим решењима за украјинску кризу и ометање напретка преговарачког процеса, за чији је успех заинтересована и Анкара.
Захвални смо нашим турским колегама на платформи коју су раније пружили за контакте између руске и украјинске делегације. Не сумњамо да ће став наших турских пријатеља у том погледу остати конструктиван и добронамеран.
Како Москва гледа на проширење сарадње у одбрамбеној индустрији између Хрватске и Украјине?
Хрватска је чврсто укорењена у евроатлантском блоку; њена влада се строго придржава милитаристичког курса ЕУ и активно учествује у русофобској кампањи. Очугледно да самим тим поједини хрватски политичари покушавају да освоје додатне поене, да се докажу или нешто слично. Чини се да се национална политика Загреба у великој мери ослања на суштинску непоуздани мит о „руској претњи“ и од њега зависи. Иако је сасвим недавно било другачије, укључујући и у прагматичним руско-хрватским односима са позитивним набојем.
Данас је Хрватска, као и њени савезници, стала на страну криминалног кијевског режима, испоручује војну технику Украјини, прихвата украјинске борце на рехабилитацију и дозвољава хрватским плаћеницима да учествују у борбеним дејствима на страни украјинских оружаних снага. Из те логике произилазе иницијативе, усмерене на проширење војно-техничке сарадње Загреба са Кијевом.
Сматрамо политику све већег наоружавања украјинских оружаних снага новим оружјем неодговорном. То само доводи до продужења украјинског сукоба и повећања броја жртава.
Руска амбасада у Црној Гори је крајем прошлог месеца објавила да Подгорица планира да уведе визе за руске држављане до краја септембра 2026. године. Како ће то утицати на руску туристичку индустрију? Хоће ли Москва одговорити симетрично?
Одговор: Информације о плановима за увођење виза за руске држављане поменуте су у медијима од стране црногорских представника. Ради појашњења, објављено је да је овај корак условљен претприступним обавезама Подгорице према Европској унији. То је, иначе, јасан пример како се захтеви европске бирократије сукобљавају са стварним интересима одређене државе.
Потенцијално, таква одлука би могла негативно утицати не толико на руску туристичку индустрију колико на саму Црну Гору, која остаје популарна дестинација међу Русима. С обзиром на то да је туристички сектор један од главних извора прихода за ову балканску земљу, утицај увођења виза за наше сународнике био би болан. Говоримо о ризику од губитка неколико процената БДП-а земље, што би, заузврат, утицало на финансијске и економске показатеље у целини. Не бисмо желели унапред да спекулишемо о узвратним мерама, али ако Подгорица донесе такву одлуку, мораћемо да реагујемо.
