Михаил Швидкој недавно је шести пут боравио у Србији, овога пута поводом обележавања 150. годишњице смрти пуковника Николаја Рајевског. У разговору за „Политику” специјални изасланик председника Руске Федерације за међународну културну сарадњу говорио је о Србији као простору сусрета Истока и Запада, српско-руским везама, али и о култури као једном од ретких преосталих канала дијалога у времену дубоких политичких подела.
Коју поруку носите из Србије?
Мислим да би сваки грађанин Русије морао да буде импресиониран начином на који је Република Србија обележила 150. годишњицу смрти пуковника Николаја Николајевича Рајевског.
Тешко је замислити да нека европска земља данас одаје почаст руском официру, чак и оном који је погинуо као добровољац ослобађајући исту. То је ипак могуће у Србији и то није учињено из политичких разлога.
Србија чува наше традиционално братство, и војно и људско, које се продубљивало вековима, посебно током Другог светског рата, када су југословенски партизани ратовали раме уз раме са војницима Црвене армије. То су знаци искреног пријатељства и дубоке љубави два народа.
Будући да сарађујемо са колегама из сфере културе, образовања и науке, за мене је од велике важности био сусрет са министром Николом Селаковићем, са којим сам имао прилику да поразговарам у Горњем Адровцу, као и на фестивалу филма и телевизије на Златибору, на којем је Русија била специјални гост. Наставићемо дијалог о унапређењу културне сарадње и њеним новим форматима. И то ћу пренети у Русији.
Последњих година сведочимо покушајима да се руска култура и руски уметници потисну са европске и светске сцене. Може ли се култура одвојити од политике?
Недавно је Зеленски декретом забранио чак и анимирани филм „Маша и медвед”, уз образложење да промовише „терористичке” и „проруске” наративе и угрожава безбедност Украјине. Треба рећи да „Маша и медвед” има 800 милиона прегледа у Украјини и милијарде широм света. Колико ја знам, ово је први пут да је неки анимирани филм забрањен председничким декретом. То је трагичан апсурд борбе против свега руског. Уклањају се и споменици руским песницима и писцима који су рођени на тим просторима, попут Бабеља и Жвањецког. Какве везе са данашњим војним сукобом имају Пушкин, Булгаков или Чајковски?
Забрањивање свега руског у суштини значи и омаловажавање сопственог народа. После почетка специјалне војне операције прекинути су многи културни контакти на нивоу влада, а руским уметницима је онемогућено да наступају у Европи. Рецимо, у Литванији се од њих тражи да јавно осуђују Русију. Али Јапан, на пример, организује Фестивал руске уметности већ двадесети пут. Он траје седам или осам месеци и на њему ове године наступају чувени руски ансамбли, балет „Мојсејев”, Санктпетербуршка филхармонија, Денис Мацујев. Искључивање једне земље из светског политичког простора осиромашује и саму међународну политику, јер се из ње уклања културна димензија. Русија је саставни део европског и светског културног наслеђа и историјски је увек била отворена према другим културама.
Током немачког бомбардовања Београда 1941. године уништена је Народна библиотека Србије заједно са огромним делом српског писаног културног наслеђа. Шта за један народ значи уништавање културног памћења?
Дмитриј Лихачов, истакнути стручњак за стару руску књижевност, једном је рекао да ако, не дај боже, избије трећи светски рат и практично све буде уништено, најважније је да библиотеке не пострадају. Библиотеке чувају сећање народа, општељудско сећање и истовремено сећање сваке појединачне земље. Зато је пожар у Александријској библиотеци једна од највећих трагедија које су задесиле човечанство. У вишеполарном свету суверенитет није само новац, војска или чак границе. Он је и културно памћење и језик. За људе рођене у 21. веку материјални и виртуелни свет све су ближи. Они уче преко интернета и нових технологија. Вештачка интелигенција одговара на основу постојеће дигиталне базе података. А дигитализација културног наслеђа источне Европе није потпуна, тако да је неопходно обезбедити суверенитет над дигиталним подацима из сфере своје културе, ма колико год то било тешко и скупо.
Достојевски и Толстој су писали о човеку, његовој савести и достојанству. Да ли савремени свет, упркос технолошком напретку, заборавља човека?
Савремене технологије треба да нам поједноставе живот, али манипулација човеком постаје све израженија. Данас је то често више ствар маркетинга него идеологије. Поменете, на пример, жени да бисте волели да идете на пецање, а касније вам на телефону почињу да се појављују рекламе о пецању. Ми постајемо таоци начина живота који нам се намеће. Огромна количина информација коју свакодневно примамо превазилази способност мозга да је обради. Имамо лажни утисак да све знамо. Такозвано „инфосурфовање”, брзо клизање низ падину површних чињеница, ствара искривљену слику света и може бити опасније од обичног незнања. И зато је, наравно, важно отргнути се од овог тока и окренути се књижевним делима. То може бити Иво Андрић, или Лав Толстој, или Бранислав Нушић, или било који други аутор. Уметност нас тера да успоримо. Ми данас живимо пребрзо – стално јуримо за информацијама које и не успевамо да испратимо. Читање класика, враћање појединим реченицама и ситуацијама, као и сам чин читања књиге терају вас да живите усредсређени на детаље. Када почнете тако да живите, почињете да преиспитујете себе. Вештачка интелигенција је диван партнер јер не познаје реч „не”. Она се увек слаже са вама, подилази вашим слабостима. Класична култура и књижевност то не раде. Разговор са књижевним делом, ипак, приморава човека да се суочи са најкомплекснијим егзистенцијалним питањима.
Србија се описује као мост између Истока и Запада. Може ли културна сарадња бити простор разумевања без обзира на политичке односе?
Не волим када се нека земља упоређује са мостом, јер мостове обично газе. Ја бих Србију упоредио са баштом у којој могу да расту најразличитије биљке једне покрај других, чинећи тако тло из којег су поникле богатијим, а свет око себе разноликијим. Србија је после Другог светског рата постала таква башта, место где су се сусретале културе Западне и Источне Европе, а и целог света. Када сам пре 47 година први пут дошао у Београд, на БИТЕФ, најјачи утисак на мене оставила је Мира Траиловић, тадашња директорка Атељеа 212, заједно са Јованом Ћириловим. Долазили су наши сународници – Товстоногов, Ефрос, Љубимов, најбоља позоришта из Мађарске, Француске, Британије и других земаља. Након тога постојао је један релативно кратак, али на свој начин леп период када су Русија и Европа разговарале непосредно, без посредника. Данас Западна Европа има кратковид приступ културним и хуманистичким контактима. Србија, као место сусрета различитих уметничких токова, има велики потенцијал и то треба користити. Поменуо сам БИТЕФ. Имате још један веома јак фестивал – „Стеријино позорје”. Исто тако, мишљења сам да би данас ФЕСТ у Београду могао поново заузети своје место које је имао 70-их и 80-их година прошлог века. Атмосфера у Србији је заиста дивна. То доказује и недавно гостовање БДТ-а из Санкт Петербурга, који је дошао овамо са „Кметовима” Петара Гнедича, у режији Андреја Могучег. Публика је реаговала са невероватним одушевљењем. Мислим да је ово још један показатељ чврстине веза које спајају наша два народа.
Могу ли велике цивилизације своје разлике претворити у основу за сарадњу и може ли културна разноликост бити темељ стабилнијег света?
То зависи од људи и њихове воље. Потцењујемо спремност човека да се жртвује, али и способност човечанства да се повуче са ивице иза које је крај света. Нажалост, будућношћу може управљати људска глупост, а не мудрост. Мера те глупости одредиће и нашу будућност. Ја се ипак надам да ће је бити мање од мудрости која је уграђена у историју људског рода. Свет је мали. Иако делује огромно и разнолико, он је заправо мали, тако да један погрешан корак може имати несагледиве последице.
Жељко Шајн
Политика, 13.09.2026.
