Роберт Ресановић, председник Друштва српско-руског пријатељства Словенска унија, дужи низ година посвећено истражује историју Другог светског рата са посебним фокусом на допринос Црвене армије у ослобођењу Панчева и јужног Баната. Аутор је књиге Битка за Панчево октобра 1944., која представља прву свеобухватну студију на ову тему у Србији. Поред истраживачког рада, Ресановић се активно бави очувањем културе сећања, организује изложбе, концерте и међународне скупове, негујући историјско братство српског и руског народа.
У интервјуу за портал БРАТСТВО, говори о значају културе памћења, савременом положају Србије у геополитичком свету, важности српско-руских односа, али и личним напорима да се прошлост не заборави, већ претвори у мост ка будућности.
– Већ годинама се залажете за очување културе сећања на улогу Црвене армије у ослобођењу Панчева, али и шире. Колико је данас, по Вашем мишљењу, тај сегмент историје видљив у свести грађана и институција у Србији?
Драго ми је да могу да кажем да је тај сегмент историје, након дугог периода запостављености, у последњих неколико година поново добио заслужену пажњу – како у медијима, тако и у државним и локалним институцијама.
Све више се организују манифестације које негују културу сећања: обележавају се годишњице, подижу и обнављају споменици, а у сарадњи са амбасадом Руске Федерације и другим партнерима, враћамо овим скуповима достојанствену форму. И у Панчеву, где смо годинама указивали на значај ослобођења у октобру 1944. године, приметан је пораст интересовања јавности – и међу грађанима и у локалним структурама власти.
Кроз рад нашег удружења „Словенска унија“, као и кроз нашу књигу „Битка за Панчево октобра 1944.“, посветио сам се томе да овај значајан догађај остане трајно уписан у културну и историјску свест града. Важно је да наставимо у овом правцу – да историјску истину не само чувамо, већ и активно представљамо новим генерацијама.
– Трг и споменик генералу Маргелову у Панчеву представљају ретке примере конкретне привржености братству са Русијом. Како је текла та иницијатива и шта је она значила за локалну заједницу, али и шире?
Иницијатива да један трг у Панчеву понесе име генерала Василија Филиповича Маргелова проистекла је из жеље да трајно обележимо везу између нашег града и руске историје, али и да одамо пошту човеку који је симбол храбрости, части и братства по оружју, али и војсковођи који је са својом славном 49. гардијском дивизијом ослободио Панчево од нацистичког терора. Као председник Друштва српско-руског пријатељства „Словенска унија“, ту идеју сам покренуо са својим сарадницима, а у сарадњи са Градом Панчевом, амбасадом Руске Федерације и бројним пријатељима из Србије и Русије, успели смо да добијемо званично решење – Трг сада носи име генерала Маргелова. Као занимљивост, истакао бих да је ово други Трг генерала Маргелова у свету, а први ван граница Русије!
Та одлука послата је као порука – да памтимо, да ценимо пријатељство и да чувамо заједничку историју. Локална заједница је веома позитивно прихватила ову иницијативу, јер је осетила да се иза ње не крије политика, већ искрена жеља да се негује историјска истина и веза два братска народа.
Када је реч о споменику генералу Маргелову, имамо званично решење за његово подизање. То је велики корак напред. Нажалост, динамика реализације тог пројекта зависи од више фактора – финансијских, техничких… Али верујем да ће се у догледно време и тај циљ остварити.
– Можете ли нам нешто више рећи о истраживању које стоји иза Ваше књиге Битка за Панчево? Шта је било највеће откриће или изазов током рада на том делу?
Књига „Битка за Панчево октобра 1944.“ плод је вишегодишњег истраживачког рада, који сам започео из жеље да на једном месту систематизујем све што је могуће знати о ослобођењу Панчева у Другом светском рату. Та тема се у историографији често помињала у фрагментима, најчешће у контексту ширег продора Црвене армије и Народноослободилачке војске Србије, али никада није била детаљно истражена са становишта локалне историје и конкретних догађаја на терену.
Моје истраживање обухватало је архивску грађу из Србије и Русије, војне извештаје, мапе, фотографије и, што је посебно важно, руски изворни материјал који је деценијама био недоступан. Сарађивао сам са историчарима, архивистима и ентузијастима у обе земље. Такав рад захтевао је стрпљење, проверу чињеница, али и дубоку одговорност према истини.
Једно од највећих открића било је сазнање о тачној структури јединица Црвене армије које су ушле у Панчево, као и о конкретним борбеним правцима и жртвама. До тих података није било лако доћи. Посебно је дирљиво било радити на именима палих совјетских војника сахрањених у Панчеву – многи од њих су први пут поименично обележени у књизи, што представља моралну обавезу према њима и њиховим породицама. Такође и имена војника који су били одликовани са своје подвиге у ослобађању Панчева.
Посебно бих се захвалио господину Срђану Божовићу, историчару и вишем кустосу Народног музеја у Панчеву и коаутору књиге. Без његовог ентузијазма, знања и преданости књиге засигурно не би било.
– Често се у јавном дискурсу помиње српско-руско братство као емоционални и културни ослонац. Да ли сматрате да оно може и мора добити и конкретан, политички и стратешки облик, и како то видите?
Српско-руско братство није празна фраза, већ дубоко укорењен историјски и духовни однос који се градио вековима – кроз заједничку веру, културу, језик, али и кроз проливену крв у ратовима за слободу. Та емоционална и културна димензија је основа на којој се гради свест о блискости наша два народа. Међутим, у савременом свету, то братство мора прећи из оквира само симболике и осећања – и постати део конкретне, дугорочне стратегије сарадње.
Политички и стратешки облик српско-руског братства није нешто што се намеће декретом. То мора бити процес који се темељи на међусобном поштовању, реалним интересима и узајамној користи. Сарадња у области енергетике, одбране, пољопривреде, образовања, културе и науке – све су то поља на којима можемо и морамо радити више. Србија треба да развија вишеслојне односе са свим партнерима, али не сме заборавити ко је био уз њу у најтежим тренуцима.
Посебно важну улогу у том процесу имају невладине организације, удружења грађана, културна друштва и институције које граде мостове између народа – често ефикасније и искреније него што то чине формални државни канали. Кроз рад „Словенске уније“ управо то покушавамо – да створимо живу, садржајну и сталну везу, не само кроз обележавање прошлости, већ и кроз сарадњу у садашњости и будућности.
Верујем да је време да српско-руско братство добије и конкретнији облик – не у смислу дневне политике, већ као дугорочна културно-стратешка оријентација која ће доносити стабилност, развој и очување националног идентитета у времену глобалних изазова.
– У времену великих геополитичких превирања, може ли Србија, по Вашем мишљењу, сачувати свој суверенитет и идентитет без чврстог ослонца на Русију?
Живимо у времену великих геополитичких турбуленција, у коме се прерасподељује моћ, мењају се савези и урушавају стари пореци. У таквом свету, мале државе као што је Србија и српски народ могу опстати само ако имају снажан ослонац у својим коренима, али и у савезништвима која нису пролазна ни условљена. Питање суверенитета и идентитета данас није само политичко, већ и културно, духовно и егзистенцијално.
По мом дубоком уверењу, Србија не може сачувати свој пуни суверенитет и национални идентитет без стратешког ослонца на Русију. Не зато што је Русија једина опција, већ зато што је она природни савезник – историјски, духовни и цивилизацијски. Русија никада није бомбардовала Србију, није нам укидала име, веру, писмо, нити нас уцењивала интеграцијама. Напротив – када је било најтеже, била је уз нас, и то се не сме заборавити.
То не значи да Србија треба да буде окренута искључиво ка истоку. Али у свету у коме се не поштује међународно право, где се врши притисак на мале државе да се одрекну себе у замену за “стабилност”, неопходно је имати партнера који нас неће терати да се стидимо свог порекла. Русија управо то представља – не као политички налогодавац, већ као братски народ који разуме шта значи борити се за своје.
Улога грађанских удружења, као што је „Словенска унија“, јесте да ту свест негују и преносе – кроз културу, историју, образовање и јавни дијалог. Суверенитет се не брани само на међународним форумима, већ и у школама, на улицама, у књигама и у личном достојанству сваког човека.
Зато верујем да без Русије као ослонца, Србија ризикује да изгуби оно што је вековима чувала – саму себе.
Душан Опачић
