Од 2022. године, по благослову Његове Светости Патријарха Московског и све Русије Кирила и уз подршку Председничког фонда културних иницијатива, у чувеном Ваведењском ставропигијалном мушком манастиру Оптина пустиња одржава се духовно-културна манифестација „Дани Достојевског у Оптиној пустињи“.
За само неколико година овај пројекат израстао је у један од најзначајнијих међународних форума посвећених стваралаштву Фјодора Михајловича Достојевског, православној духовности и дијалогу словенских култура. Овогодишња, пета по реду манифестација, одржана је од 14. до 19. јула и окупила је истакнуте писце, научнике, богослове, преводиоце и уметнике из Русије и иностранства.
И ове године српско учешће било је веома запажено. По трећи пут заредом на манифестацији је учествовала наша прослављена глумица и књижевница Ивана Жигон, носилац Ордена Достојевског, чија је позоришна представа „Идиот“, настала по роману великог руског писца у извођењу Националног академског драмског театра „Максим Горки“ из Минска, представљала један од централних културних догађаја ранијих програма.
Овога пута, међутим, пажњу нису привукли само велики научни скупови и позоришне представе, већ и један тихи, вишедеценијски културни подвиг који траје далеко од великих центара. Реч је о раду издавачке куће „Панонске нити“, коју је Здравко Шћепановић основао 2004. године у бачком селу Крушчићу.
Већ више од две деценије ова мала издавачка кућа стрпљиво гради мостове између српске и руске културе, доносећи домаћој публици дела најзначајнијих руских духовних мислилаца, богослова и тумача Достојевског.
Захваљујући Шћепановићу и преводиоцу Марини Тодић, српски читаоци добили су капиталне студије професора Татјане Касаткине, једног од највећих савремених познавалаца Достојевског, као и књиге Сергеја Фудеља, једног од најзначајнијих православних тумача руске духовне мисли. Управо су та издања овог лета стигла и до библиотеке манастира Оптина пустиња, где их је даровала Ивана Жигон, док су примерци најновијих књига уручени и професору Касаткиној.
У жељи да сазнамо како настају овакве књиге и шта покреће човека да читав живот посвети издаваштву које не доноси лаку зараду, екипа портала „Братство“ посетила је Здравка Шћепановића у Крушчићу. Дочекао нас је топло и срдачно, у простору који више подсећа на малу духовну оазу него на издавачку просторију. На зидовима иконе, фотографије и слике, на столовима књиге у припреми, рукописи и белешке, а иза свега човек који већ више од двадесет година живи са руским писцима и њиховим делима.
Разговор је, сасвим природно, брзо прерастао оквире класичног интервјуа. Од Достојевског смо стигли до Оптине пустиње, од Сергеја Фудеља до данашње кризе читања, од духовног наслеђа руских стараца до судбине православља у савременом свету. Уместо питања и кратких одговора, пред нама се постепено откривала прича о једном животном позиву.
Разговор о издавачком раду Здравка Шћепановића готово је немогуће водити, а да се не дође до имена Татјане Касаткине, једног од највећих савремених тумача дела Фјодора Михајловича Достојевског. Управо њене књиге, које је издавачка кућа „Панонске нити“ приближила српској публици, представљају окосницу издавачког подухвата који већ више од две деценије гради трајне везе између српске и руске духовне културе.
Шћепановић о Касаткиној говори са нескривеним поштовањем, уверен да је реч о ауторитету чија су истраживања променила начин на који се чита и разуме Достојевски.
„Само ћу вам рећи и овај податак: Татјана Касаткина је указала на неаутентичност издања Сабраних дела Достојевског које је објавила Академија наука, Руска академија наука! И сада се питате: како је то могуће? Могуће је. Проучавајући списе из његових фиока, његове рукописе, дела и записе који нису ушли у књиге, она је уочила недоследности у руским издањима, на његовом матерњем језику. Закључила је да су, како се у Русији мењао правопис, тако мењали и самог Достојевског.
А ово вам говорим да бисте могли да схватите колико једно књижевно дело може да изгуби када се преводи са руског на други језик. Зато је од пресудне важности имати правог тумача и водича, какав је Татјана Касаткина. Њена предавања одржавана су у Њујорку, Токију, Риму, Паризу, Лондону… То су права светилишта културе. Она је, иначе, професор на Универзитету „Горки“ у Москви, и њеном раду се у целом свету одаје велико признање.“
Управо зато, истиче Шћепановић, било је важно да њене књиге постану доступне и српским читаоцима. Не као још једна студија о великом писцу, већ као кључ за разумевање његовог дела, духовног света и порука које ни после више од једног века нису изгубиле своју снагу.
Поред Татјане Касаткине, посебно место у издавачком опусу „Панонских нити“ заузимају дела Сергеја Фудеља, руског православног мислиоца, писца и исповедника вере, чији је живот био обележен прогонима и страдањем током совјетске епохе. Шћепановић истиче да је српској читалачкој публици желео да представи готово целокупно Фудељево стваралаштво, уверен да је реч о једном од најзначајнијих православних аутора XX века.
Иако је до сада објавио његова најважнија прозна дела, признаје да га и даље прати жеља да српским читаоцима представи и Фудељеву поезију, која, како каже, ни по чему не заостаје за његовим богословским и есејистичким текстовима.
Посебно издваја Фудељево промишљање о Цркви и савременом свету, у којем је руски писац, ослањајући се на мисао Алексеја Хомјакова, упозоравао да се јединство Цркве не може градити на компромисима, већ искључиво на истини вере. За Шћепановића, те речи ни данас нису изгубиле своју актуелност.
Ипак, међу свим Фудељевим мислима једна је, каже, оставила најдубљи траг.
„Привлачност православља је управо у томе што оно укида обичне дане и слави непрестану борбу као вечити празник.“
„Ништа ваљаније нисам чуо ни прочитао о православљу, каже Шћепановић, и наставља: „Јер може свашта да се напише, али ово, када сам прочитао… Замислите, то се односи и на наше животе. Замислите када смо свесни овог данашњег дана, када схватимо да то није обичан дан. Иако нам се чини да јесте, ратује се, живи се, пролазе обавезе и искушења, али за нас појединачно то има дубље значење. Каже: „Православље укида обичне дане. Не постоји обичан дан. И слави непрестану борбу као вечити празник.“
За њега су управо такве књиге највеће богатство једног издавача. Не зато што обећавају велике тираже, већ зато што читаоцу отварају простор за дубље разумевање човека, вере и сопственог живота.
Међутим, поставља се питање колико овакве књиге данас уопште проналазе своје читаоце. У времену у којем дигитални садржаји потискују озбиљно читање, а брзе информације замењују темељно образовање, чини се да духовна и књижевна литература води тешку борбу за своје место.
Шћепановић не скрива забринутост због таквих тенденција.
„Руска литература данас се чита као што се чита и све друго, све мање. Али то није штета за књигу, него за човека. Свет иде путем који нас удаљава од духа, од интелекта и од свега онога што човека чини човеком.“
Према његовим речима, савремени човек све више живи окружен информацијама, али све мање стиче истинско знање.
„Добијаћемо све више информација преко компјутера и електронских медија, али информација није исто што и образовање. Те информације најчешће служе туђим потребама, а не нашем духовном и интелектуалном усавршавању.“
Управо зато, додаје, дела Достојевског, Касаткине и Фудеља нису само књиге за љубитеље руске књижевности. Она представљају позив човеку да не остане на површини, већ да непрестано трага за дубљим смислом.
Шћепановић се у том контексту позива и на једну мисао Татјане Касаткине, засновану на Достојевском, која је на њега оставила снажан утисак: да је смисао човековог живота да постане истинско лице, а не само појединац који механички пролази кроз време.
По њему, књига не треба само да нас обавести, већ да нас промени, јер ако после читања останемо исти, онда нисмо читали на прави начин.
Када се разговор повео о књигама које су на њега оставиле најдубљи траг, Шћепановић је без оклевања издвојио дело које ће ускоро, после више од века и по од првог објављивања, први пут стићи пред српске читаоце.
Реч је о књизи „Казивања и путовања монаха Партенија“, објављеној 1854. године, коју сматра једним од најзначајнијих дела руске духовне и путописне књижевности.
„Да, биће то велико изненађење, чак и за ширу публику у Србији. Објављивање „Казивања и путовања монаха Партенија“ у Русији је, иначе, био велики догађај. У уводу руског издања те књиге пише да нема озбиљног читаоца у Русији који ту књигу није читао.
А ова књига, „Казивања и путовања монаха Партенија“, коју сада радим, ево, лектура је испред мене, једна је невероватна и чаробна књига, објављена 1854. године, која је Достојевском била водич кроз његова дела и извршила пресудан утицај на целокупно његово књижевно дело.
Он ју је носио од затвора у Сибиру па до последњег издисаја, на својој самртничкој постељи у Петрограду. Значи, можда је најбоље управо он описао значај те књиге када је рекао: „Са том књигом је прошао пакао моје сумње.“
Његова супруга Ана Григорјевна рекла је: „Мој муж је читао изнова и изнова.“ Тургењев је рекао да је то дело великог мајстора, а многи други, да их сада све не цитирам, све се своди на то да се од Гогоља није појавио значајнији руски писац.
А заправо, то није писац у класичном смислу, него је један монах који креће из Молдавије, пролази преко Русије, па Кавказа, па свих тих земаља, затим Грчке и на крају стиже и на Атос. На крају се враћа у Русију и пише ту књигу.
То је сензација, једноставно. То ће бити једна књига на коју рачунам да ћу коначно моћи да зарадим неки динар. Ово што сам до сада издавао служило је само одабраним људима, који су били жељни да се напију са чистог извора.
А што се тиче ове књиге, она захвата све, од пецароша на Дунаву до патријарха и академика. Сви ће са једнаком знатижељом гледати у та слова, јер је узбудљива, акциона, духовна и књижевна. Невероватна књига. Јако је битно да напоменем да је Марина Тодић превела „Казивања и путовања монаха Партенија“, као што је превела све значајније књиге које су објавиле „Панонске нити“, све од Татјане Касаткине и Сергеја Фудеља, и многобројне друге.
Али ово чини есенцију и суштину мог бављења уопште, мене као уредника издања „Панонских нити“.“
За Здравка Шћепановића издаваштво никада није било само објављивање књига. Оно је, пре свега, било трагање за духовним вредностима и покушај да се читаоцима приближе мислиоци који су својим делима превазишли време у којем су живели.
Зато се, каже, питање српско-руских веза не може посматрати само кроз историју и политику. Њихов најдубљи темељ налази се у култури, језику и духовности.
Подсећа да су и српски и руски народ кроз историју пролазили кроз тешка раздобља, али да је управо вера била један од стубова очувања идентитета.
Говорећи о односима два народа, он наглашава да се блискост не гради само политичким споразумима, већ пре свега духовним и културним везама које се преносе кроз векове.
„Православље је основно везивно ткиво и, онако како је Исус Христос рекао: „Моје царство није на земљи него на небу“, то важи и за православље. Ми можемо да отпадамо од православља, можемо да идемо у неки екуменизам, можемо свашта да радимо, али време је мајсторско решето, као што је рекао Његош. Све ће то време једног дана побити.
Православље ће победити, јер само име православље говори да је оно једина могућа варијанта и једина могућа полуга одласка са овога света на неки, надамо се, бољи свет. Тако да је православље и у Русији доста година било у кризи. Једноставно, тај Петар Велики је направио катастрофу и удаљавање, тако да нисмо ми тако лоши у свему томе као што би неко мислио, нити су Руси толико у предности.
Они су, захваљујући свом старчештву, у предности, јер се оно очувало управо по Оптинским, Валаамским и другим манастирима. Али, у принципу, самим тим што ми имамо ово, данашњи патријарх је 46, а руски је 16. по реду, види се да нису само комунисти ти који су генералисали неки отпор према Цркви. Чак су комунисти, после Романова, довели и првог патријарха и тако даље.
А ми, под Турцима, и то сведочи и монах Партеније, нисмо… Православна вера није сузбијана, она је чак и негована. Наравно, то је било са идејом Сулејмана Величанственог, она није негована због православља, него су Турци, као једна велесила, правилно протумачили, и због тога су и владали толико година, да је боље да будемо православни па да пружамо отпор крсташима.
Јер, када је падао, рецимо, Цариград, Византија је могла да бира под чију ће капу да дође, под турску чалму или под папско жезло. И она је између та два избора изабрала да, управо оно што сам и рекао, боља је турска чалма него папско жезло.
Исток и православље: чак су нам ближе неке религије које не носе у себи хришћанство, него хришћанство које се назива папизам.
О томе је Достојевски, наравно, написао све у „Великом инквизитору“, и о томе сведочи читава прича, чак и овај данашњи тренд у свету који се дешава, овај напад на Русију. Шта је то него крсташки рат и напад на Треће римско царство, односно наследницу, једину наследницу Византијског царства, Русију.“
Књига има ту снагу да повеже људе који се никада нису срели. Када један Србин чита Достојевског, Фудеља или друге руске духовне писце, он не упознаје само руску културу, већ препознаје и нешто блиско сопственом духовном искуству. Управо у томе се види и смисао рада „Панонских нити“, да дела која су настала у другом језику и другом времену постану део живог разговора са српским читаоцем.
После више од две деценије рада, Шћепановић не говори о издавачком послу као о завршеној причи. Напротив, нови рукописи, преводи и идеје и даље су пред њим. Међу њима посебно место имају дела која, како каже, могу да помогну човеку да поново открије вредност тишине, размишљања и духовног живота.
У времену у којем је све брже, а све мање дубоко, мисија једног издавача попут „Панонских нити“ остаје иста, сачувати књигу као простор сусрета човека са великим мислима и великим питањима.
А управо су то питања којима су се бавили Достојевски, Фудељ и други руски духовни писци: ко смо, куда идемо и шта је оно што човека заиста чини човеком.
Разговор са Здравком Шћепановићем оставља утисак сусрета са човеком из кога, пре свега, избија православље пуно животне снаге. Не само као знање о вери и богословским темама, већ као начин живота, као поглед на свет и однос према човеку. У његовим речима осећа се дубока повезаност са духовним наслеђем које су оставили Достојевски, руски старци и православни мислиоци чија дела годинама приближава српским читаоцима.
Оваквог саговорника није једноставно пратити. За прави разговор о Достојевском са њим потребно је познавати целокупно стваралаштво великог руског писца, његове романе, белешке, дневнике, писма и духовне трагања која су обликовала његову мисао.
Моје познавање Достојевског заснива се пре свега на његовим капиталним делима, романима који су обележили светску књижевност, али разговор са Шћепановићем открива колико је велики простор између познавања најпознатијих дела и дубоког уласка у читав духовни свет једног од највећих писаца човечанства.
Зато овај разговор није био само разговор о књигама, већ сусрет са човеком који је свој живот посветио трагању за њиховим најдубљим значењем.
Душан Опачић – Братство
