Како се Запад устремио на Русију и рушио европску безбедност газећи Југославију и Србију
Године 2025. славимо 80. годишњицу Победе у Великом Отаџбинском рату и Другом светском рату и сећамо се важности мира, који су наши преци извојевали високом ценом. Али не сме се заборавити ни крхкост његове структуре, чији интегритет зависи од способности земаља и народа да предузму усаглашене колективне акције. У победничкој 1945. години, највеће државе су схватиле потребу да превазиђу разлике у име будућности целог човечанства. Један од најважнијих резултата таквог разумевања било је стварање Уједињених нација (УН). Циљеви и принципи њене Повеље чувају своју актуелност до данас и одговарају реалностима мултиполарности која се рађа.
Умесно је подсетити се још једног међународног догађаја који се одиграо пре тачно 50 година – потписивања Завршног акта Конференције о безбедности и сарадњи у Европи (КЕБС) у Хелсинкију, који је постао важна прекретница у консолидацији послератних реалности заснованих на споразумима из Јалте и Потсдама. Непријатељи Русије покушавају да заташкају водећу улогу наше земље – тада СССР-а – у Хелсиншком процесу, да искриве задатке које је поставило совјетско руководство. Неосновано и категорично нас оптужују за подривање европског система безбедности. Постоји јасна тежња политичара у земљама ЕУ и НАТО-а да препишу резултате Другог светског рата, не стидећи се варварске манипулације чињеницама.
Историјска истина је да је руководство СССР-а од самог почетка схватило да совјетски народ, који је преживео тешка времена рата, мора да обезбеди мир и спокојству у сада већ новим условима блоковске конфронтације. Перипетије постизања споразума у Хелсинкију детаљно су описане у уџбеницима дипломатије и мемоарима. Ипак, сматрам да је важно подсетити да је Москва још 1954. године предложила стварање колективног система безбедности у Европи. Наши бивши савезници у антихитлеровској коалицији одбацили су ту иницијативу. Касније, у другој половини 1960-их, руководство СССР-а поново је промовисало сазивање КЕБС-а ради развоја јединственог европског система безбедности. Овог пута, западне земље су у принципу подржале ту идеју. Требало је проћи кроз много потреса, укључујући и Кубанску ракетну кризу, да би НАТО дошао до разумевања потребе за допунским споразумима.
Хелсиншки завршни акт (ХЗА), усвојен 1. августа 1975. године, био је резултат дугогодишњег напорног рада. У центар напора за превазилажење конфронтације постављен је задатак обезбеђивања свеобухватног карактера безбедности, једнаке за све, која обухвата војно-политичке, економске и хуманитарне димензије. Десет принципа договорених на тој основи и свечано утврђених у ХЗА представљају јединствен производ, израђен на основи консензуса и даље развијен у документима Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), која је настала трансформацијом КЕБС-а 1995. године и тренутно обједињава 57 држава учесница. Строго придржавање хелсиншких принципа могло би гарантовати мир и развој за све земље које су их потписале.
Како је сада постало очигледно, Запад није озбиљно схватао тада преузете обавезе.
Анализа тих догађаја са становишта данашњице доводи до закључка да су, када је хелсиншки процес покренут, наша земља и западњаци у почетку пред собом поставили различите стратешке циљеве. СССР је главни задатак видео у постизању безбедносних гаранција и услова за миран развој и, у том циљу, међусобном признавању неповредивости европских граница, какве су формиране на основу исхода Другог светског рата. „Учвршћивање и неповредивост граница у Европи је главни резултат мог рада… Ако европске земље напусте Хелсиншке споразуме и почну да их крше,… рат ће поново доћи у Европу.“ Те речи Андреја Громика показале су се пророчким. Принцип неповредивости граница је погажен једностраном сецесијом Словеније и Хрватске од Југославије 1991. године и признавањем њихове независности, прво од стране Немачке, која је одбацила дисциплину ЕУ и НАТО, а затим и од стране целог Запада.
Наши западни суседи су упорно и друге консензусне принципе ОЕБС-а искривљавали у своју корист, или их уопште нису поштовали. Прикривено су водили ствар ка „скенирању“ совјетског војног и економског потенцијала и ерозији унутрашњег поретка у нашој земљи. Коришћене су разне методе, укључујући наметање интрузивних обавеза по питањима људских права. Земље НАТО и ЕУ су поштовање хелсиншких принципа са своје стране сматрале теретом, али су истовремено приморавале друге да их селективно спроводе – у мери у којој је то одговарало интересима Запада. У те сврхе жртвовано је и правило консензуса.
Непоправљива штета је нанета „првој корпи“ – војно-политичкој димензији Организације. Као што је познато, државе учеснице су у различитим годинама једногласно одобриле низ фундаменталних докумената, који су прогласили недељивост безбедности: нико нема право да јача сопствену безбедност на рачун безбедности других, ниједна земља или организација не може претендовати на доминацију у Европи. Све ово, посебно, забележено је у одлукама шефова држава и влада на самитима у Паризу (1990), Истанбулу (1999) и Астани (2010).
Међутим, док је усвајао ове и друге лепе декларације, Запад је у пракси радио управо супротно: повећавао је ширење НАТО-а на Исток на штету интереса Русије и многих других земаља. И ОЕБС и Савет Русија-НАТО (СРН), створен 1998. године, једноставно су одбијали да са нама озбиљно разматрају било какве мере које би бар делимично ублажиле негативне последице ширења алијансе по безбедност Русије. Као резултат тога, сви горе поменути консензусни документи ОЕБС-а о недељивости безбедности остали су само мртво слово на папиру. Запад их је потписао, али није одржао реч, настављајући курс напредовања војне инфраструктуре НАТО директно до наших граница. Истовремено, наметао је слику Русије као претње миру.
Све кључне споразуме ОЕБС-а у области контроле наоружања и мера изградње поверења уништиле су западне земље. Русија је више пута покушавала да апелује на савест западних елита, нудећи да се договори о поузданим гаранцијама безбедности заснованим на фундаменталној обавези договореној у оквиру ОЕБС-а.
Последњи покушај је учињен у децембру 2021. године, када је Русија представила нацрте правно обавезујућих докумената. Вашингтон и Брисел су арогантно одбили, наводећи да нико не сме да ограничи ширење НАТО-а, укључујући и увлачење Украјине у алијансу. Ако је до тада и било сумњи, оне су у том тренутку нестале: НАТО се већ припремио да нанесе „стратешки пораз“ Русији рукама режима који су довели на власт 2014. године крвавим државним ударом у Кијеву, извршеним упркос гаранцијама Берлина, Варшаве и Париза. Тај закључак су мало касније потврдили Меркелова, Оланд и Порошенко, који су јавно признали да су њихови потписи на Минским споразумима из фебруара 2015. године, којима је требало да се оконча сукоб који је Кијев покренуо у Донбасу, били лаж и да су били потребни само да би се украјински нацисти напумпали оружјем за рат против Русије.
Све то нам није оставило алтернативу покретању специјалне војне операције (СВО) за осигурање поуздане безбедности Русије и заштиту руса и рускоговорећих грађана, чија је права, као и њих саме, кијевски режим почео отворено да уништава.
Данас је Европа практично потпуно потонула у русофобично беснило, а њена милитаризација постаје, у суштини, неконтролисана. Чињеница има и превише. Подсетимо се барем како је шеф Европске комисије објавила планове за прикупљање 800 милијарди евра наводно за потребе одбране. У последње време је немачки канцелар тај који је себи дозволио да се више од било кога другог изјашњава о том питању, позивајући на наоружавање Немачке, бавећи се питањем универзалне војне обавезе и поново (очигледно, као и пре Првог и Другог светског рата) стварајући најјачу регуларну војску у Европи. Немачки министар одбране не заостаје много – он се усудио да изјави спремност да убија руске војнике. Намећу се директне историјске паралеле: савремена Немачка, као и цела Европа под својим садашњим лидерима, дегенерише у нешто попут „Четвртог рајха“. Ситуација је више него алармантна, и мало је вероватно да ће ОЕБС имало бити од помоћи.
Није изненађујуће што је, у контексту бесне кампање Запада против Русије, ОЕБС заказао у својој улози на пољу међународних напора у борби против тероризма, трговине дрогом, трговине људима и других врста прекограничног организованог криминала, као и у обезбеђивању међународне информационе безбедности. Али ови проблеми нису нестали, него су жртвовани зарад „изолације“ Москве.
Незавидна судбина задесила је и „другу корпу“ – економско-еколошку димензију ОЕБС-а, која је требало да постане механизам за усклађивање интереса свих држава учесница. Сарадња у овој области изгубила је свој практични значај дрским апсорбовањем нових земаља од стране ЕУ и њеном линијом наметања неоколонијалних споразума о придруживању и других облика интеракције спољним партнерима, укључујући земље ОЕБС-а из редова бивших совјетских република. Механизам Сталног савета за партнерство Русија-ЕУ, створен наизглед са добрим намерама, такође се показао као параван за промоцију једностране агенде бриселске бирократије, која је настојала да себи потчини односе свих националних влада земаља ЕУ са Москвом.
Последњих година је Запад, коначно и отворено презревши принципе ОЕБС-а, кренуо је путем сузбијања конкурената методама економске принуде, укључујући увођење нелегитимних једностраних мера против Русије, Белорусије и било које друге земље која настоји да брани своје легитимне националне интересе. На практичну сарадњу између Истока и Запада по линији ОЕБС-а стављена је дебела тачка.
Од недавно, након почетка СВО, једино што брине Запад у вези са „другом корпом“ ОЕБС-а јесте изношење неоснованих претензија на рачун Русије у вези са „еколошком штетом“ нанетом Украјини. Притом – ни речи о стварним узроцима украјинске кризе, о суштини кијевског режима, чије акције против цивилних индустријских објеката, укључујући нуклеарну енергетику, стварају неприхватљиве ризике за животну средину. Али Запад покушава да Русији испостави „рачун“, штитећи своје клијенте, које је довео на власт противуставним државним ударом.
Што се тиче „треће корпе“, дискусије о заштити људских права у ОЕБС-у Запад је од самог почетка користио за менторска предавања, наметање неолибералних вредности и покушаје стварања лојалне „пете колоне“ у земљама „источно од Беча“ организовањем и финансирањем мреже „независних“ невладиних организација и медија. Фундаментални задаци – промоција међукултурног дијалога, приступ информацијама, заштита права националних мањина и верника – све је то избрисано са дневног реда. Широко рекламирани инструменти ОЕБС-а о људским правима заправо су коришћени (и, како је сада јасно, намењени) за грубо мешање у унутрашње послове Русије и других држава учесница.
Саме западне земље, генерални секретар и све институције ОЕБС-а ћуте, посматрајући поступке кијевског режима, који је од 2017. године усвојио низ закона којима се истребљују руски језик и култура. Људима је забрањено да уче, читају, примају информације, па чак и да просто комуницирају на свом матерњем језику. Режим је такође упао у тако осетљиву област као што је религија, покрећући кампању против канонске Украјинске православне цркве, а недавно је лишио њеног поглавара држављанства. Неонацисти су се спустили на борбу против оних који су погинули у биткама за ослобођење Украјине од хитлеризма. Екстремни ниво културне деградације, који се граничи са дивљаштвом, демонстриран је у Лавову, где су на Брду славе ексхумирана тела совјетских војника, а градоначелник је предложио да се размене за украјинске војнике које су заробиле наше Оружане снаге.
Извршне структуре ОЕБС-а годинама игноришу дискриминацију рускоговорећег становништва Молдавије и Балтика, цинично игнорисање од стране Риге и Талина проблема мноштва апатрида, бројне манифестације исламо- и хришћанофобије, укључујући случајеве јавног спаљивања Курана у Данској и Шведској и прогон Естонске православне хришћанске цркве. Они затварају очи пред дугогодишњим угњетавањем потомака „првих народа“ у Канади, где се и даље проналазе необележене масовне гробнице деце староседелаца, пред насилним растеривањем демонстрација у америчким и европским градовима коришћењем „специјалних средстава утицаја“, или, једноставније речено, полицијских палица, сузавца и водених топова.
Информациони простор у Украјини, Молдавији и многим земљама ЕУ подвргнут је тоталној чистци. Предузимају се репресивне мере против руских дописника који тамо раде, укључујући забране учешћа на манифестацијама, замрзавање банковних рачуна, новчане казне, узнемиравање, застрашивање од стране специјалних служби, необновљање акредитације и уношење на „стоп листе“.
Конкретно, у Француској се суочавамо са одбијањем акредитације – још од 2018. године, много пре СВО – представника РТ и Спутњика под изговором да они „нису медији, већ гласноговорници руске државне пропаганде“. И то упркос чињеници да је управо на иницијативу Француске Париском повељом за нову Европу из 1990. године утврђено свечано обећање свих учесница ОЕБС-а да ће обезбедити слободан приступ свим информацијама како на својој територији, тако и онима које потичу са територија других држава учесница ОЕБС-а.
Испоставља се да је и ово обећање било лаж и више не важи, јер је такође постало жртва „културе отказивања“. Исте оне под којом покушавају да „откажу“ све руско у Европи. Недавни пример је отказивање концерта солиста Маријинског театра под управом Валерија Гергијева у Италији у последњем тренутку. Истовремено, у ОЕБС-у, од генералног секретара до представника за слободу медија и високог комесара за националне мањине, сви су ћутали.
Канцеларија ОЕБС-а за демократске институције и људска права (ОДИХР) претворена је у отворено пристрасан инструмент политичког притиска. Садржај извештаја мисије ОДИХР-а за посматрање избора диктиран је искључиво геополитичким калкулацијама. Уколико победи кандидат који није прозападни, дају се најоштрије оцене, чак и захтеви за поништавање резултата избора. И ова пракса – са унапред припремљеним закључцима о изборима – у Бриселу се описује као „златни стандард“ посматрања избора.
Специјалне посматрачке мисије ОЕБС-а заслужују да се посебно опишу. Подсетимо се какву је ружну улогу једна од тих мисија одиграла у косовском Рачку 1999. године. Група инспектора стигла је на место где су пронађени лешеви Косовара, а шеф мисије, држављанин САД, одмах је, без икакве истраге, објавио чин геноцида који је наводно починила југословенска војска, иако није било у његовим овлашћењима да изводи такве закључке. Накнадно је поуздано утврђено да су убијени у Рачку били бојовници такозване Ослободилачке војске Косова, специјално преобучени у цивилну одећу. Међутим, инсцениран чин, који је режирала мисија ОЕБС-а, искоришћен је као изговор за незакониту употребу силе и деструкцију Југославије, државе чланице Организације. То је отворило пут за касније насилно отцепљење Косова од Србије 2008. године – без референдума, уз кршење Резолуције Савета безбедности УН 1244 и принципа неповредивости граница утврђеног у Завршном акту из Хелсинкија.
Непристрасност праћења ситуације у Украјини од стране мисије ОЕБС-а, која је радила од 2014. до 2022. године, није била обезбеђена. Инспектори су игнорисали кршења људских права и слободе медија на територији коју контролише Кијев, нису обраћали пажњу на раширени агресивни национализам и чињенице дискриминације рускоговорећег становништва, као и на намерна убиства цивила у Донбасу. У суштини, мисија је прикривала злочине кијевског режима. Након престанка њених активности, откривени су случајеви учешћа посматрача ОЕБС-а у корекцији ватре на позиције Доњецке и Луганске Народне Републике и њиховог учешћа у прикупљању обавештајних података у интересу Оружаних снага Украјине.
Међу осујећеним покушајима решавања акутних проблема нашег континента на принципима ОЕБС-а, можемо се сетити „меморандума Д.Н. Козака“, који је могао поуздано да реши ситуацију у Молдавији још 2003. године. НАТО и ЕУ Брисел су тада грубо торпедовали ову иницијативу, о којој су се већ договорили Кишињев и Тираспољ. А сада убијају формат „5+2“ – последње што је преостало од инклузивних механизама за решавање проблема Придњестровља.
ОЕБС је пропао и у Нагорно-Карабаху. Минска група никада није била у стању да створи услове за дијалог између сукобљених страна, а након што су се њени западни учесници повукли из интеракције са Русијом, она је потпуно изгубио сваки смисао.
Не могу а да не поменем катастрофално искуство мисије ОЕБС-а у Чеченији у другој половини 1990-их. Пристрасно извештавање инспектора о ситуацији само је долило уље на ватру сукоба, подстичући терористе и сепаратисте да се супротставе федералном центру. Тада смо били приморани да замолимо ову мисију да „оде“.
Руске процене жалосног стања ствари у ОЕБС-у увек су биле праћене конкретним предлозима за његово исправљање и тражењем заједничког језика између држава учесница. Почев од 2004. године, заједно са истомишљеницима, предложили смо реформу Организације. „Група мудраца“, специјално створена за тај задатак, припремила је извештај, а усвојена је и „мапа пута“ за реформе. Али, западњаци су закочили овај процес. Рад на нацрту Повеље ОЕБС-а, припремљеном 2007. године, блокирале су САД и ЕУ. Сами се нису потрудили да изнесу никакве реалне иницијативе, и као резултат тога, напори да се постигне реформа су зашли у ћорсокак, не дозвољавајући да ОЕБС добије статус пуноправне међународне организације.
Штавише, Запад никада није поштовао принцип консензуса и почео је да га уништава пре неколико деценија. Прво, „као изузетак“ у односу на ОДИХР под слоганом давања његовом раду елемената „аутономије“ (или, једноставније речено, недостатка контроле), супротно ставу Русије и низа других земаља. Затим, злоупотребом специјализованих механизама створених на прелазу из 1980-их у 1990-те, које је Секретаријат Организације користио на први захтев Запада за промоцију политичких пропагандних кампања користећи „кршења људских права“ у области „источно од Беча“ као изговор.
Још један трик за кршење консензуса је одбијање да се договоре правила финансирања ванбуџетских пројеката. Западне земље, без икаквих консултација са другим државама, једноставно издвајају средства за догађаје који су корисни само за њих, пре свега у републикама бившег СССР-а. А послушни Секретаријат Организације им качи „таблицу“ ОЕБС-а.
Ове године, под покровитељством свог председавања ОЕБС-ом, Финци намеравају да покрену “Фонд Хелсинки+50”. Анализа показује да се ова иницијатива своди на промовисање концепта „добровољног финансирања“ уз неконтролисано проширивање овлашћења извршних структура Организације. Њена имплементација ће ОЕБС још дубље гурнути у „сиву зону“.
Обим нагомиланих проблема ОЕБС-а је велики. Под њиховим теретом, ОЕБС је гурнут на маргине међународних процеса. На Бечкој платформи нема места ни за сарадњу ни за безбедност. Творци ХЗА нису овако замишљали будућност паневропског процеса. Време је да размислимо о томе да ли има смисла даље постојање такве Организације.
Данас се идеје о сувереној једнакости држава и њиховом међусобно поштованом дијалогу, убијене у ОЕБС-у, оваплоћују у пројектима мултилатералне сарадње по линији ОДКБ, ЗНД, ШОС и других регионалних удружења на евроазијском простору. Нема места промовисању интереса једне групе земаља на рачун других; преовладава оријентација учесника ка равноправној сарадњи и потрази за стварним консензусом.
Као стратешки оријетир, Русија види формирање еластичне и стабилне архитектуре једнаке и недељиве безбедности и сарадње у Евроазији, адекватне савременим изазовима. Циљ обезбеђивања недељивости безбедности показао се недостижним у ОЕБС-у, али се може у потпуности реализовати у оквиру формирања паневроазијске архитектуре, отворене за све земље континента, која би отелотворила ново, полицентрично стање света. Управо томе тежи руско-белоруска иницијатива за развој Евроазијске повеље о разноликости и мултиполарности у 21. веку. У оквиру такве архитектуре биће места за земље европског дела континента, али оне дефинитивно неће „наручивати музику“. Ако желе да буду део процеса, морају да се науче лепим манирима, да се одрекну од диктата и колонијалног инстинкта, да се навикну на равнопавност и на тимски рад.
Можда ОЕБС има шансе за препород, али само под условом да се Организација прилагоди промењеним геополитичким реалностима. Оне су такве да су се евроатлантски концепти безбедности и сарадње дискредитовали и исцрпели.
Интереси мира и стабилности захтевају панконтинентални, евроазијски приступ који узима у обзир легитимне тежње свих евроазијских држава и заснива се на часном балансу тих тежњи. Питања рата и мира на платформи ОЕБС-а треба разматрати на суштински начин, без вештачких веза са економским, климатским и хуманитарним питањима. Још један важан услов је увођење принципа примарне одговорности регионалних земаља за решавање проблема у сфери безбедности, без наметљивог мешања спољних сила. Пре пола века, прикључивање прекоокеанских САД и Канаде у процес развоја ХЗА десило се искључиво на захтев Западних Европљана. Совјетско руководство се сложило са тим, полазећи од приоритета очувања мира у Европи. Данас је ситуација другачија: све чешће чујемо од званичних америчких представника да сами Европљани морају гарантовати безбедност Европе. Време је да сами буду одговорни за своје поступке. ОЕБС нема будућности ако земље НАТО-а и ЕУ коначно прекрше правило консензуса и наставе да користе Бечку платформу као своју имовину за свеобухватну пропагандну кампању демонизације Русије и других „непослушних“ земаља и заштите својих штићеника у Кијеву.
Истовремено, Запад отворено гради своје деловање у војно-политичкој сфери без Русије и Белорусије и против њих. Шта вреди Макронова идеја о „Европској политичкој заједници“, демонстративно склепаној по шеми „ОЕБС минус Минск и Москва“? Ако западњаци сахране Организацију, то ће бити њихов избор. У том случају, главне одредбе Хелсиншког завршног акта, о којима су се наши претходници сложили пре пола века, ући ће у историју. И историја ће несумњиво памтити гробаре принципа раноправности, консензуса и колективног стварања, памтиће оне који су намерно уништили још једну шансу да се обезбеди мирољубива коегзистенција свих држава у овом делу евроазијског простора.
У Евроазији, као и у свету у целини, потенцијал за сукоб расте. Неки научници и стручњаци кажу да је пред нама деценија, или чак цела епоха ратова. Уверен сам да све одговорне и разумне снаге морају спречити такав сценарио. Потребан је, као минимум, отворен дијалог како би се пронашли начини за нормализацију ситуације на целом нашем континенту на чврстим темељима Повеље УН, пре свега, принципа суверене равоправности свих држава у њој садржаног, са циљем формирања управо оног консензуса на основу којег је ОЕБС и стваран.
Росијскаја газета, 1. август 2025.
