Лариса Милић је дугогодишњи секретар Националног савета руске националне мањине у Србији. Кроз свој рад посвећена је очувању културног, језичког и духовног идентитета Руса у Србији, као и јачању веза између српског и руског народа. Њен ангажман обухвата бројне културне пројекте, јавне иницијативе и активности усмерене ка очувању заједничког историјског наслеђа.
У разговору за наш портал, Милићева је говорила о положају руске националне мањине у Србији, раду Националног савета и Руске библиотеке у Панчеву, којом руководи, али и о значају сарадње два братска народа у времену великих геополитичких промена. Кроз искрен и садржајан разговор, поделила је своја виђења актуелних изазова, као и планове за будуће пројекте који имају за циљ очување руске културе и традиције на простору Србије.
Како ради Национални савет руске националне мањине
Лариса, за почетак, можете ли нам приближити шта је заправо Национални савет руске националне мањине и шта су ваши главни задаци? Како све то функционише на терену, ко може да вам се придружи и колико је руска заједница у Србији данас уопште бројна и организована?
Национални савет је највише представничко тело руске заједнице у Србији, основано са циљем да остварује Уставом и законом загарантована права у четири кључне области: култура, образовање, информисање и службена употреба језика и писма. Наша улога је да будемо институционални мост између заједнице и државних органа Србије, штитећи национални, језички и културни идентитет Руса.
Рад Савета се одвија кроз седнице и специјализоване одборе, уз блиску сарадњу са удружењима на терену. Представници се бирају на редовним изборима за националне савете, а члан може бити сваки пунолетни грађанин Србије уписан у Посебан бирачки списак руске мањине. Према попису из 2022. године, нешто мање од 10.500 грађана се изјаснило као Руси, али услед недавних миграција, број људи којима је руски матерњи данас је вишеструко већи. Заједница је изузетно динамична, повезана кроз друштва пријатељства и удружења, а веома брзо се самоорганизује и путем друштвених мрежа, што значајно олакшава интеграцију нових досељеника.
Када погледате уназад, на које сте резултате и пројекте највише поносни? Како изгледа ваша сарадња са званичним институцијама Републике Србије, имате ли њихову подршку?
Крајем ове, 2026. године, навршава се осам година од оснивања Савета у овом формалном облику. Поносни смо на резултате у библиотечкој, издавачкој и информативној делатности. У образовању тренутно постоји административни застој код Министарства просвете око увођења изборног предмета „Руски језик са елементима националне културе“ у основне школе, али активно радимо на превазилажењу те бирократије. Сарадња са институцијама Србије је системска и природна; имамо континуиран дијалог са ресорним министарствима, Повереником за заштиту равноправности, покрајинским секретаријатима и Владиним Саветом за националне мањине.
Претпостављам да није лако водити једну овакву организацију. Са којим се највећим изазовима суочавате данас и колико је заправо тешко чувати свој културни идентитет у овом модерном, глобалистичком времену?
Највећи изазов је очување финансијске стабилности због великог броја захтева на терену, што решавамо строгом селекцијом и подршком само најквалитетнијих пројеката. Живимо у глобалистичком времену, али руска култура има велику привилегију и дубоко поштовање у свести српског народа. Та емотивна повезаност чини наш рад на очувању идентитета далеко лакшим, а сваки уметнички приказ – кроз песму, игру или театар – постаје заједнички празник.
А како решавате питање финансирања? Да ли средства долазе искључиво из буџета Србије или успевате да остварите неку конкретну сарадњу и са институцијама и фондацијама из саме Русије?
Подршка државе је потпуно системска. Савет се финансира директно из буџета Републике Србије, АП Војводине и локалних самоуправа. Као институција Србије, поштујемо све домаће законске регулативе. Прекогранична сарадња у сфери културе постоји, а велико олакшање нам доноси чињеница да бројна руска удружења у Србији самостално аплицирају и добијају грантове од фондација из Руске Федерације, чиме се уноси додатни капитал за пројекте на терену.
Како сте Ви лично дошли на ову позицију у Савету? Шта Вас је највише мотивисало да се потпуно посветите овом раду и који су Вам били највећи проблеми на самом почетку?
Мој улазак у Савет је резултат дугогодишњег активизма и волонтирања у заједници. Главна мотивација била су деца – желела сам да наши малишани очувају матерњи језик и корене. Након што су сарадници препознали мој труд, кандидовали су ме за изборе. Највећи почетни изазов био је прелазак са чистог теренског активизма и емоције на круте правне оквире, администрацију и усклађивање са буџетским процедурама.
Руска библиотека као мост пријатељства и центар културног живота
Руска библиотека је незаобилазно место за све који воле руску реч. Како бисте описали њену улогу данас? Ко су људи који најчешће долазе и како се у последње време мења структура ваших читалаца?
Библиотека је срце културног и друштвеног живота наше заједнице и отворена кућа за све грађане Србије који воле руску књижевност. Она делује као информативни центар, простор за очување језика и издавачка платформа. Посетиоци су разнолики: од породица са децом и локалних активиста до студената русистике. Структура се значајно подмладила са новим миграционим токовима; данас имамо велики прилив високообразоване младе публике која, поред класика, све више тражи савремену руску књижевност, популарну психологију и модерну дечју литературу.
Шта се данас највише тражи на вашим полицама? Да ли је то она вечна руска класика или ипак модернија издања? С друге стране, каква је ситуација са српским ауторима – шта Руси код вас најрадије читају?
Постоји баланс. Руска класика (Достојевски, Толстој, Чехов) је вечни стуб библиотеке и подједнако је тражена у оригиналу и код Руса и код Срба. Савремени аутори и модерна дечја књижевност су хит међу млађом генерацијом досељеника. Руски читаоци изузетно поштују српску културу; поред Иве Андрића, Милорада Павића и Моме Капора, са поносом истичем да је наша установа управо објавила мој превод романа Оливере Будимир „Увир на извиру“ (на руском „Водоворот источника“), што је први превод овог дела на руски језик.
Има ли међу млађим генерацијама интересовања за руску културу и језик? Да ли тај интерес расте и шта мислите, шта младе данас највише привлачи, колика је потражња за језиком и зашто га људи уопште уче?
Интересовање младих приметно расте кроз два тренда: руска деца имају свесну потребу за очувањем идентитета, док српска омладина тражи простор за дружење и размену са руским вршњацима. Младе највише привлачи жива интеракција – сценска уметност, музика и позориште. Кроз наш дечји и омладински позоришни студио они најлакше пропричају и савладају језик.
Економски токови данас диктирају мању тржишну потражњу за руским језиком у комерцијалном сектору, али он стабилно држи високо четврто место у српском образовном систему. Људи га уче из чисте љубави према култури, историји и књижевности. Такође, велики прилив руских држављана отворио је нове стручне прилике у преводилаштву, издаваштву и двојезичним програмима.
Поред изнајмљивања књига, Руска библиотека је позната и по бројним догађајима. Које све активности организујете, шта привлачи највећи број људи и како кроз те програме успевате да у пракси повежете Србе и Русе?
Организујемо књижевне вечери, промоције, преводилачке пројекте и дечје радионице. Најпосећеније су велике манифестације попут Дана руског језика и представе нашег позоришног студија, које увек напуне салу до последњег места. Повезивање два народа је суштина наше мисије: српска и руска публика се редовно окупљају на нашим заједничким књижевним вечерима и промоцијама превода, чиме култура брише све границе и гради трајно пријатељство.
Како ваш лични књижевни и преводилачки рад утиче на то како видите данашње друштво и шта Вас највише инспирише? Каже се да савремени човек полако губи везу са својим коренима, слажете ли се са тим и може ли књижевност бити онај прави мост између наших народа?
Књижевни и преводилачки рад ме је научио дубљем посматрању света и истинској емпатији. Инспиришу ме теме унутрашњих борби, достојанства и универзалне љубави, што ме је и привукло роману „Увир на извиру“. Књижевност је највиши облик дипломатије и већ изграђен вековни мост између наших народа који ми данас морамо само редовно одржавати.
Моја филозофија је да су духовност и идентитет наш унутрашњи компас. Савремени брз живот и дигитализација често воде ка губитку корена и површности, чинећи човека подложним манипулацији. Ипак, одбијам да будем песимиста; кроз рад са децом свакодневно видим како та клица идентитета брзо проклија када јој пружите љубав и праву средину.
Реални односи међу људима су оно што опстаје
Када говоримо о традиционално блиским српско-руским односима, на чему они заправо највише почивају? Шта је то што шира јавност најчешће погрешно разуме када нас посматра и да ли постоји неки посебан догађај који је за Вас био симбол те блискости?
Кључно је разумети да ови односи нису плод тренутних политичких интереса, већ почивају на заједничком историјском памћењу, православној духовности и блискости традиције. Јавност, пре свега српска, често греши у жељи за потпуном идентификацијом са Русима. Превиђа се да су нас векови раздвојености обликовали другачије: српско друштво је традиционално конзервативно, док руски менталитет у себи носи велике унутрашње екстреме – од радикалних политичких учења 18. века до светске уметничке авангарде почетком 20. века, што значења и реакције чини другачијим.
Мој најснажнији осећај заједништва догодио се током превођења романа Оливере Будимир. Проучавајући судбину Српкиње Слађане Станковић и руског добровољца Јурија Осиповског, који су се венчали у Призрену у вихору рата 1999. године, схватила сам да међу нашим народима не постоје језичке баријере када су у питању оданост, љубав и заједничка судбина.
Како бисте онда оценили тренутне односе између наших народа? Јесмо ли данас јачи или слабији него пре и шта је потребно урадити да би те везе постале још чвршће?
На нивоу живих људи и непосредне културне сарадње, односи су данас најдинамичнији у новијој историји. Прилив руских држављана претворио је везу из даљинске у свакодневну, комшијску реалност на самом терену. Да би се ови односи додатно ојачали, потребно је прећи са великих политичких парола на конкретну институционалну подршку живој култури: преводилаштву, издаваштву, омладинским фестивалима и заједничким уметничким платформама које граде систем независан од политичких ветрова.
Како то братство о коме сви причају изгледа у обичном, свакодневном животу? Постоји ли разлика између историјског и савременог схватања наших веза, чини ли Вам се да понекад превише романтизујемо прошлост и како да спречимо да та историја остане само пуки симбол?
Као што сам се већ осврнула током нашег разговора, ми данас сви, хтели то да признамо или не, делимо и живимо један глобалистички менталитет. Модерно доба је донело униформност — и Срби и Руси данас користе исту технологију, прате исте глобалне трендове и суочавају се са истим свакодневним изазовима савременог друштва. Из те перспективе, «братство» у класичном, романтичарском смислу из 19. века више не изгледа исто.
Међутим, ван личног политичког живота, опстаје искрена људска потреба да се у овом униформном свету ослонимо на неког блиског по вери и коду. У свакодневном животу то се манифестује једноставно: кроз дељење навика (српска кафа и руски чај), кроз комшијску солидарност и прискакање у помоћ руским породицама без икаквог интереса, као и кроз децу која се заједно играју у парковима и уче језике.
Ипак, када оголимо високу политику, која често користи ове односе за своје тренутне наративе, реални односи међу људима су оно што опстаје. То више није ствар политичких декларација, већ искрене људске потребе да се у том глобализованом свету ослонимо на некога ко нам је близак по језику, вери и менталитету.
Православна вера је била и остала наша најјача, нераскидива спона
За сам крај, када погледате кроз историју, који то заједнички догађаји најснажније повезују Србе и Русе? Колику улогу у свему томе има Православље, је ли вера и даље та најјача спона и можемо ли заиста говорити о заједничком духовном простору?
Историјска вертикала нашег војничког и културног братства је снажна: почиње од Варваринске битке 1810. године у Првом српском устанку, преко Српско-турског рата 1876. и пожртвованости руских добровољаца предвођених генералом Черњајевим и пуковником Рајевским (Толстојевим Вронским), па све до судбоносне одлуке Цара Николаја II да 1914. заложи круну и уђе у Први светски рат ради заштите Србије. Овај круг заокружује долазак „белих емиграната“ двадесетих година који су дубоко унапредили српску науку, архитектуру и уметност, доносећи са собом и своје спашене личне библиотеке, чиме су утемељили и саму идеју очувања руске речи на овим просторима.
Заједничка православна вера је била и остала наша најјача, нераскидива спона која нам даје исти систем моралних вредности. Савремени дигитални алати данас заправо помажу и олакшавају ову повезаност кроз бржу сарадњу парохија и верника. Постоји јединствен заједнички духовни простор који се најбоље види у култовима светитеља: култ Светог Александра Невског је у Србији толико снажан да га многе српске породице славе као крсну славу, док руски народ са огромном љубављу поштује Светог Саву и Светог Василија Острошког, показујући да на духовном нивоу границе међу нама не постоје.
Са друге стране, највећа прилика лежи управо у чињеници да у Србији данас живи и одраста велики број руских сународника. То ствара непосредан, жив и опипљив суживот овде на терену.
Улога нових генерација је ту кључна. Нова омладина је технолошки напредна, отворена према свету, али она тражи другачији приступ култури. Млади Срби и Руси више неће градити односе само на заједничкој историји из књига; они ће их градити кроз стварну интеракцију, кроз заједничке пројекте, дигиталне платформе, уметност и музику. Наша прилика је да ту енергију младих усмеримо тако да они кроз сопствено креативно искуство препознају вредност заједничких корена и духовности, и да то постане њихов сопствени избор, а не наметнута обавеза.
Олег Васиљев
