Журнал „Бух!“ представља један од најсмелијих, најзанимљивијих и најређих феномена руске културе у Београду између два рата, лист који је својом појавом у потпуности одступио од доминантних тонова емигрантског живота. Уместо свечаног тона, црвених тепиха и идеолошке самозадовољности, „Бух!“ је понудио сатиру као најоштрије, али и најискреније огледало једне сложене и често противречне заједнице. Појавио се у време када је руска дијаспора у Краљевини Југославији настојала да поново успостави своје институције, структуре и идентитете изгубљене после Октобарске револуције. На том путу, емигрантски живот био је прожимајући, динамичан, понекад хаотичан и често испуњен претензијама, сујетом, идеолошким тензијама и ритуалима који су често служили одржавању форме више него истинском деловању. Зато је „Бух!“ постао толико упечатљив. Уместо да уздиже, он је исмевао, уместо да украшава, он је разобличавао, уместо да затвара очи пред слабостима, он их је стављао у први план.
Овај журнал је излазио од јануара 1930. до јануара 1936. године, а имао је представништва у Француској, Белгији, Летонији и Грчкој. Од 1933. године појављивао се и у Паризу као паралелно издање. Његови издавачи били су Борис Ганусовски, Николај Февр и Георгиј Герасимов (псеудоним Савулькин), млади људи који су, по сведочењу савременика, радили са огромним ентузијазмом и искреном жељом да у оквиру емигрантске културе створе нешто истовремено модерно, храбро и оригинално. Њихови фељтони и сатирични циклуси, као што су приче о студенту Петру Астрикусову или емигрантима Кнозикову и Примиренцеву, нудили су јединствен поглед на живот руске емиграције унутар сопствене структуре свакодневице. Такав приступ, у којем је сатирични текст постајао документ друштвене стварности, указивао је на корене многих појава које су обележавале живот прве емигрантске генерације, као и на динамику њених навика, заблуда и идеолошких кретања.
Посматрање „Буха“ као јединствене текстуалне целине логично се намеће, јер је садржај овог журнала прожимао читав систем културних образаца карактеристичних не само за руску емиграцију уопште, већ и посебно за београдску средину која је имала своје специфичности. Ти обрасци обликовали су читав низ унутрашњих укрштања које су одређивале структуру емигрантског света.
Разлике између Руса и локалног становништва често су се сводиле на суптилни осећај припадности и одвојености, на свест да су „своји“ у односу на „туђе“ окружење. Истовремено, социјално раслојавање унутар саме емиграције стварало је нове границе које су разликовале припаднике исте заједнице по материјалном положају или по друштвеном угледу. Идеолошке разлике, које су у Русији довеле до револуције и грађанског рата, нису нестале у изгнанству. Напротив, често су се продубљивале, стварајући поделе између оних који су се називали монархистима, либералима, националистима или непредрешенцима.
Непредрешенец, једна од најкарактеристичнијих појава емигрантске идеологије, представљао је човека који је одбијао да се изјасни о будућем државном уређењу Русије пре победе над бољшевицима. Према овом ставу, било је неопходно прво ослободити земљу, а тек онда расправљати о томе да ли Русија треба да буде монархија или република. Иако умерена на први поглед, ова позиција је у пракси често деловала као избегавање јасног става, као склоност дипломатском балансирању и одлагању одлука, што је у очима сатиричара представљало неисцрпан извор духовитих алузија.
Такве идеолошке нејасноће, које су се удруживале са мрежом друштвених и генерацијских подела, стварале су јединствени психолошки амбијент у којем су емигранти истовремено покушавали да се прилагоде новом окружењу и да очувају преостале делове изгубљене отаџбине. Многи су, у додиру са непознатом културом, пролазили кроз менталну противречност, односно осећај унутрашњег неслагања који настаје онда када човек истовремено носи два супротстављена уверења или идентитета. Ако то неслагање није могло да се превазиђе прилагођавањем, јављао се културни шок, дубока емоционална и физичка нелагодност која је постајала неизбежни пратилац живота у туђини. Овај комплексни унутрашњи процес био је честа тема у „Буху“, који је у сатиричном огледалу приказивао психолошке напетости и слабости са којима су се суочавали емигранти.
Емигрантска свакодневица у Београду била је испуњена бројним удружењима, културним друштвима, традиционалним организацијама и чиновничким одборима. Унутар њихових оквира развијале су се титуле и функције различитих степена стварног утицаја, а формална церемонијалност често је превазилазила садржај. Свечани говори, патриотске беседе, ритуали, надметање за углед и титуле, као и стварање фиктивних чиновничких структура служили су као позорница на којој се одвијала једна изузетно живописна, али и често комична друштвена динамика. „Бух!“ се није либио да управо ту динамику учини централном темом свог хумора.
Визуелни идентитет журнала био је подједнако важан колико и његов текст. За графичко визуелно решење листа био је задужен сликар Владимир Жедрински, али је најупечатљивији жиг дао карикатуриста Николај Иванович Тишченко, познат под псеудонимом Тен. Тишченко, син царског официра и касније један од пионира југословенског стрипа, био је уметник који је поседовао изузетан осећај за гротеску. Радови Тишченка каснијих година су красили странице познатог београдског сатиричног часописа „Ошишани јеж”. Његове карикатуре често су приказивале људе у алегоријским облицима, као хибридна бића, животиње или механичке фигуре. Такав стил омогућавао је да се моралне, друштвене и идеолошке слабости личности нагласе до степена да постану потпуно јасне чак и без текста. У једној понекад јединој фигури Тишченко је успевао да ухвати иронију, лицемерје или сујету која би се у свечаном говору или званичном документу лако сакрила.
Један од најпознатијих примера Теновог приступа била је карикатура Бориса Михајловича Орешкова из 1933. године, на којој је ова значајна личност емигрантског живота приказана као човек-змија. Орешков, бивши чиновник Министарства саобраћаја Руског царства, у емиграцији је био изузетно активан као члан бројних организација: државне комисије за руске избеглице, Руског културног комитета, Савеза руских инжењера и Савеза руског сокола. Уједно је био и први директор Руског дома у Београду. Његов змијолики приказ није био злобна алегорија, већ духовита критика човека који је својом разноврсношћу, умешношћу и политичком флексибилношћу често симболизовао управо ону врсту емигрантске елите која је, иако добронамерна, понекад одржавала сложене структуре емигрантског живота више по инерцији него из стварне потребе. Додатну димензију карикатури давао је и његов статус непредрешенца, који је био идеалан повод за уметника да истакне алегорију двосмислености и тактичности.
Иако није био дуговечан, „Бух!“ је оставио дубок траг у културној историји руске дијаспоре у Југославији. Данас су његови примерци веома ретки, претежно смештени у архивске збирке, а дигиталне копије готово и да не постоје. Ипак, сачувани материјал довољан је да се разуме његов значај. „Бух!“ није био само хумористички лист, већ сведочанство једног менталитета, културни документ који показује да је емигрантска заједница била способна за самокритику, хумор, духовиту дистанцу и зрелост. Уместо да гради митове, он их је разграђивао, али не да би урушио заједницу, већ да би јој дао трезвеност и самосвест. Уместо да идеализује, он је приказивао стварност, живописну и људску, са свим њеним манама и врлинама.
„Бух!“ је остао огледало једног времена, изобличено али истинито, и једно од највреднијих сведочанстава о животу руских емиграната у Београду, о њиховим навикама, страховима, претензијама и о њиховој способност да у хумору пронађу пут ка сопственој истини.
Душан Опачић
