Сремски Карловци место у Србији од изузетног значаја за нашу националну историју, такође преставља једно од најзначајнијих културних центара руске емиграције на овим просторима између два светска рата. Уз Белу Цркву у Банату, Сремске Карловце су руски изгнаници који су нашли спас у Краљевини СХС називали једном од две своје престонице. У тој малој вароши у Срему оснива се али и постаје седиште Руске православне заграничне цркве и њеног поглавара митрополита Кијевског и Галицијског Антонија Храповицког. Такође ту је била команда последњег вође царске војске генерал-лајтнанта Петра Николајевича Врангела (1878-1928) и његовог штаба. Уз њега уточиште у Карловцима су такође пронашли породице високих официра, интелектуалаца, барона и бивших чланова Државне думе.
У централној карловачкој улици митрополита Стратимировића на броју 19-21 и данас се налази кућа с краја 19. века, коју је 1922. године изнајмио барон Врангел, где је сместио своју породицу, и у којој је боравио његов ратни штаб. Управо на овом месту, “Црни барон” 1924. године оснива Руски општевојни савез (РОВС) с циљем очувања јединства руских белих снага у изгнанству. Спомен плоча на улазу у кућу открива нам да је Врангел у њој живео у периоду од 1922. до 1926. године, одакле је отишао за Брисел и тамо се упокојио 1928. године.
Међутим, ово велелепно архитектонско здање с краја 19. века у самом центру Сремских Карловаца данас се налази у јако лошем стању. Кућа је запуштена и пуста. У њој данас нико не живи. Увидом у катастар пет станова у кући има уписане власнике, али очигледно нико од њих не живи на тој адреси. Колико се са улице види, објекат је неуслован за живот. То не мења чињеницу да, по закону, кућа са више од три стана представља стамбену зграду, са обавезном Скупштином станара која бира или јој се намеће управник. Пре шест година о стању некадашњег Врангеловог дома писао је и у дневни лист Политика, скрећући пажњу на катастрофално стање овог објекта. Поставља се питање односа и самих власника станова али и општинских власти према овом значајном здању, које се налази у најстрожем центру Сремских Карловаца, а које прети да се уруши у неком наредном периоду.
Како ствари тренутно стоје, идеја да се држава заузме да овај урушени простор откупи и претвори га у музеј, рецимо руске беле емиграције, била би добродошла. Верујем да би за ово могли да заинтересујемо и руску државу. Или да, у договору са власницима макар фасаду доведе у ред и на тај начин се колико-толико одужи белим Русима, који су нам оставили много у аманет.
Недавно је обновљена родна кућа бана Јосипа Јелачића у Петроварадину, значајна за хрватску мањину у Србију. Иста је деценијама била у јако лошем стању. Па ако узмемо у обзир стање куће у којој је живео и радио генерал Врангел, поставља се питање чиме нас је то бан Јелачић задужио више од Врангела? Не спорећи његово заузмање за сарадњу Хрвата и Срба и већу једнакост Срба, али у оквиру Аустроугарске, Врангелов допринос био је много неспорнији и значајнији, и то директно заједничкој држави јужних Словена, а не страној монархији.
Када наставимо улицом митрополита Стратимировића пред сам улаз у мали парк код старе градске болнице “Шпитаља”, где су некада били смештени прогнаници из Русије, наилазимо на споменик барона Петра Николајевича Врангела, рад руског вајара Василија Аземше. Управо овај споменик који је откривен 2007. године представља прво спомен-обележје руској емиграцији у свету ван територије Руске Федерације, и поставком истог Сремски Карловци су на достојанствен начин овековечили успомену на једну епоху али и обогатили баштину вишевековне престонице српске културе и духовности.
Битно је напоменути да је отац генерала Врангела, Николај умро у Сремским Карловцима и сахрањен на Чератском православном гробљу.
У тестаменту је барон Врангел изразио жељу да буде сахрањен у главном граду своје друге домовине — Краљевине СХС. Жеља му је годину и по дана након смрти испуњена. Његово тело ексхумирано је и пренето у Београд, где и данас почива у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану.
Његова сахрана у Београду била је највећа међуратна сахрана, пре сахране краља Александра Карађорђевића.
Душан Опачић – Братство
