На Новом гробљу у Београду почива један од најзначајнијих руских генерала из доба Руске империје Дмитриј Константинович Абацијев (1859–1936). Овај племић из Осетије и ратник био је сведок и учесник великих војних сукоба, од руско-турског рата до Првог светског рата, а након пораза Беле армије у грађанском рату пронашао је уточиште у Краљевини Југославији.
Од обичног козака до генерала војске
Рођен у Северној Осетији, Абацијев је војну службу започео 1876. године као обичан јако млади козак, али је брзо стекао репутацију храброг и способног војника. Током Руско-турског рата (1877–78) три пута је одликован Георгијевским крстом, једним од највиших војних признања Руске империје. Као млади официр, истакао се у средњоазијским походима крајем 19. века, а за храброст и вишеструко одликован.
Након тога, Абацијев је наставио узлазну војну каријеру, постао је корнет (нижи официрски чин) у коњичкој гарди, а затим и поручник, постепено се пробијајући до виших официрских чинова. Као пуковник, учествовао је у Руско-јапанском рату (1904–1905), након чега је постављен за команданта Усуријског козачког пука. За изузетне заслуге у борби, унапређен је у чин генерал-мајора 1906. године, а 1912. постаје генерал-лајтнант и командант 2. Кавказке козачке дивизије.
Херој Првог светског рата
Током Првог светског рата, Абацијев је служио на Кавкаском фронту, водећи успешне операције против Османске империје. Његова најзначајнија победа догодила се 1916. године када је његова јединица извела ноћни јуриш и заузела Битлис, што му је донело Орден Светог Георгија 4. степена – једно од највиших војних одликовања Руске империје.
Одбрана Царске Русије и емиграција у Краљевину СХС
Након Октобарске револуције 1917. године, Абацијев се придружио Белој армији и учествовао у организовању кавкаских добровољачких јединица. Међутим, пораз Белих у грађанском рату приморао га је да напусти домовину.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославија) постала је уточиште за многе руске емигранте, укључујући и генерала Абацијева. Живео је у Београду, где је наставио свој јавни ангажман као члан Руског војног савеза (РОВС). Године 1930. именован је за председника Суда части за генерале у оквиру руске емигрантске заједнице.
Последње године и заоставштина
Генерал Дмитриј Константинович Абацијев преминуо је у Београду 1936. године и сахрањен је на Новом гробљу. Његов животни пут представља сведочанство о судбини руских официра који су се борили за царску Русију, а након слома емигрирали у Краљевину Југославију.
Абацијев је био ожењен Јелисаветом Едуардовном Фукс, ћерком високог руског чиновника, и имао је три ћерке. Његов брат Константин такође је био истакнути официр и добитник Георгијевског крста.
Данас је његов гроб у Београду један од симбола дуготрајне руско-српске повезаности и заједничке историје у преломним временима 20. века.
Д. О.
