У припремама последњег самита НАТО о Западном Балкану, генерални секретар организације, Јенс Столтенберг, оптужио је Русију за „ширење дезинформација, дестабилизацију и подривање Балкана“ и посебно истакао „сецесионистичку реторику која раздире БиХ“. Портпарол руског МИП Марија Захарова, реаговала је без афекта – просто подсетивши да је НАТО тај чија је појава на Балкану „увек праћена погибијом људи и ратним злочинима“.
Народи овог дела евроазијског континента не заборављају сва „хуманитарна“ бомбардовања српских земаља и зато нема потребе да се питају шта на Балкан доноси Русија у поређењу са НАТО. Али пошто западни званичници провоцирају изјашњавање о теми својим упорним кампањама против Русије – Братство је замолило угледне експерте за њихову процену.
Ево шта кажу историчари из Србије и РС, Александар Раковић и Жељко Вујадиновић, и политички аналитичар Александар Павић:
Александар Раковић:
– Овде је реч о војним питањима, чим је тема НАТО. Нато је овде посејао хаос, разбио Југославију, бомбардовао Републику Српску и РС Крајину 1994. и 1995, учествовао у акцији етничког чишћења Срба – Олуји, и то америчким авионима који су извели прве нападе. У Македонији су деведесетих субверзивно деловали против Југославије. Македонију и Црну Гору су против воље народа увукли у НАТО и наставили да воде агресивну политику – не у смислу физичке агресије, него усисавања простора другим средствима. У међувремену је окупирано Kосово и Метохија…
НАТО се није превише трудио ни да се опере за то што је радио, мада је то немогуће опрати. Иза политике Запада су остале поделе. Радили су, а раде и данас на њиховом продубљивању!
Све супротно од НАТО, Русија је покушала, колико год је то 90-их година било могуће, да одигра – конструктивно. Заузимањем аеродрома у Приштини је покушала да буде тампон зона! Та акција је била увертира у њихов повратак на светску војну сцену, будући да после те акције креће низ успешних операција другде у свету – и у грузијском, чеченском, сиријском рату, и активности на Арктику, а сада у Украјини. На Kосову и Метохији је био лакмус како да оценимо њено деловање. И данас можемо да сагледавамо руску војну политику у афирмативном светлу. Русија никада није хтела да усисава Србију него да простор Југославије буде неутралан. Није била, као НАТО, империјалистички настројена према нашем простору. Русија подржава неутралност Србије.
Да додам: Србија поводом ситуације у Украјини мора остати неутрална, али српски народ је показао да подржава Русе, српски народ, за разлику од државе није неутралан и подржава операцију у Украјини.
Поводом изјаве Столтенберга о ширењу дезинформација…са руске стране ми добијамо само – информације!
А Запад је тај који уз своје информације протура и гомилу дезинформација. Прва је та да је српски народ крив за распад Југославије! Kако крив? Донео је одлуку да настави да буде део Југославије! Али, Запад је тада первертовао чињенице, од тада измишљене наше кривице је све почело. На Палама, у Книну, Београду и Подгорици, политичка руководства су одлучила да чувају Југославију, али сепаратизми осталих република и Запад су је разбили. Запад је, оптужујући Србе, почео подривање које није готово. Механизам подривања се наставља у БиХ и на КиМ, могу реактивирати српско питање у Црној Гори… Питање је само како да на то одговоримо. Kомпромис са Западом је нужан, али мора бити на основама наше свести да су спремни да нас даље растурају и да кажемо – одавде не може ништа више, јер Срби су један и недељив народ!
Александар Павић:
У нашем региону последњих 30 година само се НАТО активно меша у безбедност и само су у њиховим рукама били кључеви дестабилизације. Они дестабилизују по целом свету, политиком завади па владај. То им је опробани рецепт.
Прави одговор за нас је да њихов политички утицај сведемо на минимум, јер нема ничег конструктивног што Запад може да понуди било коме не свету. Запад нуди само цензуру, агресију, неоколонизацију, глобализам и подривање традиција и вредности. Најбоља одбрана је да се њихов медијски и сваки други утицај сведе на минимим. Такозване невладине организације финансиране од западних влада и њихови медији су једни од главних инструмената неоколонијализма. Њихов утицај свуда је апсолутно погубан. И овде успостављају медијски монопол да би нас лагали као и свој народ што су лагали о рату у Ираку, Авганистану, а сада у Украјини и Гази.
Дакле, НВО се морају ставити под стриктну контролу, да се зна да су агенти страног непријатељског утицаја, онако како Русија и САД поступају са НВО. И морамо да знамо да су сви медији на Западу само испоставе њихових информативних служби и служе за дезинформисање. Зато, западни капитал у нашим медијима треба свести на минимум или потпуно елиминисати, јер то нису медији него пропагандне испоставе.
Истовремено, Русија на Балкан доноси други принцип – немешања у унутрашње ствари других држава. На Западу, Русија доноси у медије слободу изражавања, оно што су некада западни медији имали… Неки угледни медији са Запада не могу да се чују на западу него се чују у Русији. Овде треба дати руским медијима већи простор, они су се доказали у последњих петнаест година, показали су да су у функцији мултиполаризма, а он Србији одговара. Тај мултиполаризам је у складу са нашим националним циљевима и треба да радимо на његовом успостављању.
Жељко Вујадиновић:
– Балкански простор оптерећен је унутрашњим конфликтима који имају дубоку историјску подлогу. Неразвијена филозофска и уопште социјална мисао није успјела да се узвиси изнад тих супротности.
Проблем вјерске нетолеранције и изградње синтетизованих нација на тој основи једна су од балканских карактеристика новијег времена.
Такође, поред унутрашњих супротности, у протекла три вијека, балкански простор представља простор сукоба интереса “великих сила”. До почетка 20. вијека то су биле Велика Британија, Аустроугарска монархија, Русија, Њемачка, Италија, Француска, а почетком 21. вијека то су у првом реду САД, Велика Британија, Њемачка, Турска, Кина. На свој начин, не би требало занемарити интересе Ватикана. На том простору свака од њих има посебне, углавном међусобно супротстављене интересе, геополитичке и економске циљеве. Један од општих циљева у вези са балканском политиком, који је од почетка 19. вијека био заједнички за све западне земље, био је да се онемогући јачање утицаја Русије на Балкану и с тим у вези, формирање јединствене српске државе, коју је “западна политика” видјела као “руско упориште”. Вертикала те политике данас је још израженија. Највећим дијелом због тога није реализована давнашња доктрина “Балкан балканским народима”. Дакле, као одговор на Ваше питање, може се објективно рећи да, поред унутрашњих супротности, генератор нестабилности на Балкану почетком 21. вијека углавном (иако не и искључиво) представља политика западних земаља, у првом реду САД.
Кад је реч о дезинформисању… Познато је да је један од главних противника формирања Краљевине СХС 1918. била Италија, у првом реду због незадовољства неиспуњењем одредби Лондонског споразума из 1915. године, којим су Италији силе Антанте обећале одређене територије на источној јадранској обали. Већ 1919. у Италији је дефинисан план дестабилизовања новостворене југословенске државе. Према том плану, поред осталих “механизама”, за остварење наведеног циља важно је било успоставити контролу над тадашњом штампом (а она је била малтене једини извор информисања јавности). Дакле, и тада је постојала свијест о важности контроле над штампом, чиме се утицало на ставове јавног мњења.
У времену масовних, електронских медија, то питање још је израженије. Данас, медији на Балкану углавном се налазе у власништву моћних западних компанија. У том својству, посебно медији из тог миљеа настоје да створе атмосферу у јавности да тренутно, почетком 21. вијека, Русија представља “фактор нестабилности” на Балкану, иако за такву тврдњу не постоје видљива оправдања. С друге стране, њихов задатак је и да оправдају поступке западних влада или да им дају смисао прихватљив за широку јавност. Западне владе углавном су финансијери и невладиних организација, већином оних које се баве заштитом људских права, а које дјелују на Балкану. И поред начелне оправданости и суштинске потребе њиховог постојања, оне су ипак “продужена рука” својих финансијера. Суштински, као сумарни одговор на оба питања, рекао бих да су у односима великих сила према Балкану старе супротности још изражене, али да се испољавају у новим околностима и спроводе модерним средствима.
Диана Милошевић