У мору заборављених имена из наше историје, име Предрага Милићевића (1926–2007) би требало да остане дубоко урезано у темеље српско – руског братства, антифашистичке борбе и развоја авијације. Његов животни пут, од курира Народноослободилачког покрета до инжењера совјетског програма за млазне и ракетне моторе, представља ретку симбиозу идеализма, научног стваралаштва и личне жртве. Захваљујући необјављеним белешкама и сећањима његовог пријатеља и непосредног познаника Теодора Станковића, данас можемо осветлити лик овог скромног, али изузетно значајног човека, чије је дело остало у сенци званичних историјских наратива.
Рођен у Београду у породици учитеља, Предраг Милићевић је још као тринаестогодишњак приступио Савезу комунистичке омладине Југославије. Од првих дана рата био је део илегалног покрета отпора, као курир и борац партизанске тројке у Јужном Банату. У борби против немачких окупатора током Другог светског рата учествовала је читава породица Предрага Милићевића. Његова мајка Анђа Зрењанин–Милићевић, отац Чедомир Милићевић, брат Слободан, као и мајчина браћа и сестре, дали су велики допринос антифашистичком покрету. Међу њима се истичу народни херој Жарко Зрењанин и његова храбра супруга Јелисавета Беба Петров, затим Спасоје и Слободанка Зрењанин, Љубица и Марко Перовић, као и Вера и Дејан Бранков. У борбу су били укључени и Предрагови бака и деда, као и други чланови породице.
Предраг Милићевић се крајем септембра 1944. године придружио јединицама 3. украјинског фронта Црвене армије, које су из Румуније напредовале ка Вршцу. Учествовао је у борбама за ослобођење Вршца, које су се водиле од 30. септембра до 2. октобра.
После ослобођења, партијска служба га упућује у Москву, где 1946. уписује Московски авијацијски институт ”Серго Орџоникидзе”, одсек за авионске и ракетне моторе.
Након сукоба на релацији Стаљин – Тито, 1948. године, Милићевић је био сведок масовних репресија које су се спроводиле над студентима Универзитета у Београду и члановима Комунистичке партије Југославије, искључиво зато што су се, из идеолошког убеђења, противили прекиду односа са Совјетским Савезом. Многи његови пријатељи и колеге са Универзитета били су изложени прогону, хапшењима па чак и ликвидацијама због неслагања са званичном политиком КПЈ и због одбијања да подрже Титову линију.
И чланови Предрагове породице делили су исту судбину: његова мајка Анђа Милићевић–Зрењанин, ујак Спасоје Зрењанин, као и рођена сестра и брат народног хероја Жарка Зрењанина, као доследни и искрени комунисти и учесници НОБ-а, били су ухапшени од стране Удбе и интернирани на Голи оток.
Након трагичног раскола између СССР-а и Југославије, Предраг је емигрирао у Чехословачку и крајем 1948. и током 1949. године је радио у редакцији листа Нова борба у Прагу. Међутим, у јануару 1950. године, на основу лажних оптужби тадашњих чешких комунистичких званичника Сланског и Геминдера, ухапсила га је совјетска власт. После дуготрајног и сложеног истражног поступка, све оптужбе су одбачене, а он је рехабилитован од стране Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, уз званично извињење.
Након рехабилитације, наставио је студије на Авијацијском институту, где је 1957. године успешно дипломирао на смеру за авионске моторе. Потом је био распоређен у једно од водећих предузећа одбрамбене индустрије Совјетског Савеза, у којем је радио више од пет деценија, све до пензионисања 2006. године.
Широј јавности у Србији непознато је да је Предраг Милићевић играо значајну улогу у развоју ракетних и млазних мотора за авионе МиГ, Сухој и Тупољев. Такође је учествовао у пројектовању суперсоничног авиона Ту-144 и совјетског спејс шатла „Буран“. Његова техничка документација, системи за аутоматско управљање и доприноси авијацији заслужни су за бројне светске рекорде и технолошке подвиге СССР-а.
Но, његово срце је остало у Југославији. Није престао да прати судбину своје отаџбине, да пише, да упозорава. Своју прву књигу под насловом „Товарищи мои“ („Другови моји“), Предраг Милићевић објављује 1983. године у издавачкој кући „Молодая гвардия“. Ово дело посветио је херојској борби народа Југославије, коју су предводили комунисти и чланови СКОЈ-а у отпору против немачког фашизма.
Његова наредна књига, „Хитлер, Черчил, Клинтон, Кол и Југославија“, објављена је 1996. године и представља оштру критику НАТО алијансе и политике Сједињених Америчких Држава, са снажном аргументацијом у прилог одбрани СР Југославије.
Капитално дело „Шест агресија Запада против јужних Словена у ХХ веку“, објављено 1999. године, бави се континуираним нападима империјалистичких сила на народе Југославије током двадесетог века. Књига пружа дубоку историјску анализу и промишљену визију будућности Европе, Русије и целог човечанства. За ово дело, Милићевић је 2000. године добио награду на конкурсу „Новая русская книга 2000“ у категорији Славянское братство.
Као писац и новинар, Предраг Милићевић се показао као изузетно талентован аутор. Његове приповетке о Другом светском рату награђене су на такмичењу „Верни синови Русије“.
У последњих двадесетак година свог живота, Предраг Милићевић је дао значајан допринос одбрани Савезне Републике Југославије и Србије. Аутор је бројних резолуција и око 200 чланака објављених у домаћој и иностраној штампи, у којима се снажно супротстављао агресији САД-а и НАТО-а на нашу земљу. Његов дом у Москви био је место окупљања угледних научника, филозофа, уметника и чланова руске Думе, а Милићевић је, на сваком месту и у свакој прилици, водио борбу за очување суверенитета Србије, посебно Косова и Метохије у њеним уставним границама. Био је члан Централног комитета Нове комунистичке партије Југославије Бранка Китановића и члан КП Руске Федерације Генадија Зјуганова.
Милићевић је 2007. године био лично одређен да у име Руске Федерације уручи Патријарху српском Павлу руски орден „Достојанство“.
Његово капитално дело „Од ралице до надзвучних и космичких летова“, објављено 2006. године у издавачкој кући „Весь Мир“ у Москви, представља свеобухватну студију о историји, развоју и достигнућима совјетског и руског авио-конструкторског бироа МАКБ „Темп“ – НПП „ЕГА“. Ова институција била је један од лидера у развоју система за аутоматско управљање снабдевањем горивом гасотурбинских и ракетних мотора за потребе војних и цивилних авиона, хеликоптера, као и свемирских и ракетних система.
У књизи се налази обиман документациони материјал – илустрације, техничке шеме, цртежи, табеле, дијаграми и сведочанства ветерана-конструктора. Милићевић је на овом делу радио четири године, а делови тог материјала коришћени су и у чланцима за Енциклопедију војно-индустријског комплекса Русије, као и у стручним ваздухопловним и свемирским часописима.
Између 1950. и 1990. године, најуспешнији војни и цивилни авиони Совјетског Савеза били су опремљени управљачким системима развијеним у овом бироу. Захваљујући њима, постављено је преко 100 руских и светских рекорда. Захваљујући тим системима, руски пилоти су били у могућности да наоружаним борбеним авионима изводе изузетно сложене маневре, као што су чувена „Кобра Пугачова“, „Звоно“, „Окрет на брду“ и „Чакра Фролова“, што је током осамдесетих година изазвало велико дивљење и узбуђење у ваздухопловним круговима широм света.
О Предрагу Милићевићу се није писало у уџбеницима, нити је био део званичних државних протокола. Ипак, у временима када речи попут „херој“ и „патриота“ лако изгубе своју тежину, његов живот остаје као тиха, али снажна светлост, сведочанство искрености, пожртвованости и истинске идеје српско-руског братства.
Био је човек дубоке вере у правду и идеале, а остао је скроман и ненаметљив. Његов пријатељ, Теодор Станковић, рекао је: „Био је увек насмејан, искрен и ведар.“ И управо тако, са осмехом на лицу и светлошћу у срцу, треба га памтити, као правог сина Србије и Русије, човека чија су тиха дела одзвањала снажније од најгласнијих речи.
Душан Опачић
